„Нема демократије без социјализма.“
Роза Луксембург
„Социјализам може доћи само на бициклу.“
Хозе Антонио Виера-Гало
(помоћник министра правде у влади Салвадора Аљендеа)
Поред укидања приватног власништва, што је био заједнички програмски циљ свих бораца за социјализам, то је – захваљујући Марксовим анализама капитализма – подразумевало и укидање тржишта, капитала и најамног рада.
Жан Бодријар[8] у Огледалу производње (Le Miroir de la production, 1973) тврди да је Ниче био у праву када је рекао да су радници до врховне вредности узвисили рад, главно обележје свог ропства, исто као и хришћани патњу.
Међутим, нису то урадили радници, јер они нису били баш толико луди за радом на који су натерани, него су од њега фетиш створили они који су живели од њиховог рада.
Али и поред извесних олакшица, у тржишним условима, у којима је овакав социјализам постојао, све то је било небитно, јер зависност од тржишта није остављала простор да се створи нешто суштински другачије.
Тржишни услови то не допуштају. Тржиште је већи диктатор и од Хитлера и од Стаљина.
Зато, ни капитализам не може да буде реформисан онако како су замишљали најпоштенији и најрадикалнији социјал-демократи, нити замењен социјализмом, који би се битно разликовао од капитализма.
У оба система влада (исти) производни и потрошачки модел. У социјализму једнако као и у капитализму.
Још је Кропоткин[9] указивао на то, да „је раднички покрет, који је наивно усвојио идеолошке премисе комплекса моћи (…), на основу идеје да је механички (технички) напредак неминован и практично аутоматски, социјализам схватао као пренос власти с једне владајуће класе на другу, превиђајући да је друштвени механизам остајао исти и да се нови поредак није битно разликовао од (оног) претходног(…)“
Због тога, није дошло и до темељне промене у свести радниче класе, која је и у новом систему (социјализму), наставила да негује реализам претходног (императиве које је наметао капитализам)
У ситуацији када, претходно, радници већ постали реални, свесни своје политичке немоћи, а од самог почетка своје класне борбе задојени малограђанским амбицијама и очекивањима, упркос идеолошке изричитости њихових захтева и узвишености циља којем су декларативно тежили, интимно су идеју социјализма сводили на захтев за већим платама, краћим радним временом и мање агресивним надзором.
Све друго, осим тога, нису доводили у питање.
На тај начин су социјализам видели као друштвено уређење у којем би били остварени њихови основни синдикални захтеви.
Левичари су (као и радничка класа) све проблеме. које ствара модерно друштво. свели на економскли проблем, на имовинску разлику између богатих и сиромашних, превиђајући – мање-више – све остало.
Била је то политика, која се одрекла стваралачке маште (утопистичке визије будућности), у корист малограђанских амбиција и очекивања, која су – у суштини – била производ кратке памети.
Међутим, таквој тежњи нису могли да одоле ни најпроницљивији и најплеменитији духови, тако да је филозофија уживања (у животу) и (најшире схваћеног) хедонизма, неминовно подривала комунистичку идеју „очовечења човека“, и радничку класу окретала у супротном правцу, у смеру конзумеризма (хедонистичког уживања у потрошњи).
Док постоји тржиште, робни односи и моћ доминације (док је капитал основни однос између људи), немогуће је ослободити се принуде, свеопштег омасовљења и кретања у правцу потпуне (само)деструкције.
Због тога се такав однос између људи мора раскинути. Зато је највиши императив и основни услов за настанак истинског социјализма – уништење капитала, одн. односа експлоатације који постоји у овом друштву.
То је једини начин, али не значи да је тако нешто данас и могуће, у ситуацији када су људи потпуно звисни од технике и с обзиром да према њој односе идолопоклонички (јер верују да им она даје моћ).
Техника је данас највећи табу. Она се не сме ни на који начин доводити у питање. У масовном друштву, а данас су сва друштва масовна, практино је немогуће ту промену масовно извести, јер је управо масовност друштва највећа препрека томе.
А то је једини пут у социјализам.
Није решење само унети неке измене у досадашњи начин производње, као су мислили социјал-демократи. Неопходан је не материјално богатији, него сасвим другачији начин свакодневног живота.
Социјализам није ствар квантитета (материјалног богатства и његове рационалне и праведне дистринуције), него квалитета (људских односа). Потпуно другачија визија, која одбацује досадашње (индивидуалистичко) преживљавање у корист инстинског (заједничког) живота. Испразност пуког трајања, у корист пуноће бивствовања.
То подразумева да се наш свакодневни живот не темељи на робним односима, нити да буде подложан императиву власти.
Око свега другог људи ће се лако договорити.
Роба подразумева економску уцену, принудни рад, обавезну специјализацију и посредовање, тржишну економију. А све то не може без власти и потчињавања, државног насиља и опортунизма (који увелико ужива статус највише друштвене вредности). Истински социјализам је немогуће успоствити економско-социјалним реформама у уквиру постојећег техничког система.
Потребан је сасвим другачији приступ.
Густав Ландауер је понудио решење.
По њему, социјализам је – пре и изнад свега – покрет духа.
Он, у том смислу, не може бити масован, као што је био онај државни, реални социјализам. Ако је само такав социјализам „реалан“, онда је овај Ландауеров – „идеалистички“.
Ландауер је, за разлику од левичара, јасно видео да је истински социјализам супротност и држави и капиталистичкој економији, и да се он може развити само из духа слободе и добровољног удруживања, анархије (у њеном правом значењу), појавити само на темељу свести појединаца и њихових добровољно успоставњених заједница, а никада у масовном друштву.
Тврдио је: „Никакав прогрес, никаква техника, никаква вештина неће нам донети спасење и блаженство. Једино на основу духа, само из најдубље потребе и унутрашњег богатства, може доћи до тог великог преображаја који називамо социјализам (…)“.
За Ландауера, „питање социјализма је пре свега аграрно питање“, а „борба за социјализам је борба за земљу“
То је простор на којем се – по њему – социјализам једино може изградити.
На почетку XX века, када је ово написао, земља је била још увек лако доступна и незагађена као данас, а на селу је тада живело (процентуално) онолико људи колико сада живи у градовима.
Од тада су се ствари драстично промениле. Да ли тиме и основни услов да истински социјализам буде могућ?
Четири јахача апокалипсе ове наше (западене) цивилизације, која претендује да глобализацијом обухвати читав свет (и уништи га) су: град, новац, струја и конзумеризам.
Има их још, али и ови се довољни да апокалипсу, која већ увелико траје, доведу до краја.
Црвени Кмери, који су пропали због брзине којим су желели да остваре своју политичку визију – не постепено, него одмах – упркос великој несрећи коју су изазвали, ипак су јасно видели како је могуће изградити социјализам, одн. шта претходно треба укинути, да би се поставио темељ социјалитичког друштва и створио предуслов за будуће егалитарне односе између људи: напуштање градова и укидање новца.
Можда је то немогуће, чиста утопија, али је ово једини исправан пут у социјализам.
Све друго што би настало мимо тога (и што је тако постојало) је лажирање социјализма, његова компромитација.
Оваква идеја социјализма је данас већини непривлачна (чак неподношљива), јер желе да живе у граду и привилеговано (на нечији рачун). Неприхватљив им је егалитаризам и одрицање од воље за моћ, идеја да постоји нешто више у животу од доминације и пуког уживања, било какво довођење у питање њихових устаљених навика, индивидуалистичких амбиција и себичних очекивања, а пре свега и надменог става да „нисмо сви исти“.
Таквих је највише и они чине масовно друштво, које са своје стране и њих чини таквим, људима масе. Они су препрека остварењу овакве Ландаурево визије.
Ландауер је тога био потпуно свестан и са таквима није ни рачунао.
Обраћао се људима слободног духа, отпадницима од модерног масовног друштва.
Знао је да се у социјализам не може ићи тоталитарно и колективистички (како су то радили Црвени Кмери, а најмање средствима принуде).
Људи се у социјализам не могу утерати, као у капитализам.
Они који хоће социјализам који је битно другачији, а не само мало бољи од капитализма, морају да га између себе добровољно успоставе и слободно прихвате да живе у њему.
И Густав Ландауер, који је био неупоредиво бољи човек, не само од Пол Пота, него и од свих левичара који су деловали од настанка ове политичке струје, па све до данас, новац је видео као препреку успостављању истинског социјализма. Говорио је:
„Сви ми смо само просјаци, јадници и будале, зато што је новац бог и зато што је новац постао људождер. Социјализам то треба да преокрене. Социјализам је нови почетак. Он је повратак природи, поновно венчање с духом, обнова наших односа. (…) Не вреди чекати да се човечанство уједини (…) Све почиње од појединца и зависи од њега.“
Ландауер је социјализам је видео као највећи задатак којег су се људи икада прихватили, с обзиром на оно у чему се налазе и шта их спутава. Инсистирао је на томе да се то не може остварити спољашњим средствима, принудом или лукавством.
Био је изричит у томе да социјализам, иако захтева многа знања, није наука. Познавање многих ствари је неопходан услов да се ослободимо илузорног (лажног) живота, у корист оног истинског. Али, социјализам није наука, него је уметност, нова уметност, која гради од живог материјала.
Свако ко жели да доринесе успостављању социјализма, мора дати предност радости у раду, заједничком интересу, узајамној бризи, свему ономе што капитализам у нама потискује, а чију привлачност и потребу за тим ми и даље у себи осећамо.
Прави социјализам је као и живот – бивствовање у покушају.
Он не може да буде утемељен на моћи доминације, власти, на експлоатацији.
Социјализам не може бити израз историјске нужности, него искључиво људског духа.
Шта је дух?
О њему сви говоре, од мудраца, филозофа и теолога, до обичног света. Сви га помињу, а бог зна шта под тим подразумевају?!
Зато треба бити конкретан и рећи шта он јесте. Дух је она енергија која наводи човека да одбаци вољу за моћ, жудњу за доминацијом, влашћу. Он није никаво чудо, није магија, иако је овакав став – одрицања од тежње ка моћи, и ослањање искључиво на унутрашну енергију, која нам даје несавладиву снагу постојаности, највеће чудо које човек у свом животу може да доживи.
Ландауер одбацује марксистички став да је социјализам врста владавине и наглашава да он не зависи од било каквог облика технике или начина задовољавања потреба.
Био је уверен да је социјализам могућ у сваком тренутку, ако га људи буду искрено жели. Зато је узалудна радост свих љубитеља капитализма, што се „социјализам урушио“, јер он никада није стварно ни постојао. Државни социјализам је нестао, а истиски социјализам тек треба да настане.
Посве свих ових искустава са капитализмом то би се и могло догодити.
Ландауер је тврдио: „Социјализам је (…) могућ у сваком тренутку и с било каквом техником. За праве људе, он је могућ увек, чак и са примитивном техником“.
Уколико будемо искрено желели да изградимо истински социјализам, морамо, по Ивану Иљичу[10], бити испод границе потрошње енергије, изнад које технички процеси почињу да диктирају друштвене односе.
Иљич је тврдио да калорије доприносе како биолошком, тако и друштвеном здрављу, само ако не прелазе танку линију која раздваја оно што је довољно, од оног што је превише.
Нискоенергетска политика допушта широк избор животних стилова и врста културе.
Уколико се друштво одлучи за високу потрошњу енергије, друштвене односе ће диктира техника и деловаће на њих деградирајуће, без обзира да ли их називамо капиталистичким или социјалистичким.
Партиципативна демократија захтева ниско-енергетске технологије, а слободни људи могу да се крећу путем који води у смеру продуктивних друштвених односа једино брзином бицикла.
А стварне (партиципативне) демократије – као што рече Роза Луксембург – нема без социјализма – истинског социјализма, онаквог каквог описује Ландауер.
Наш проблем није богатство и сиромаштво, није питање квантитета личне својине, него укупног калитета живота, који искључује материјалну беду, али подразумева и далеко скромнији свакодневни живот (којим се избегава беда све већег малограђанске матријалистичког иживљавања, необуздана жеља за конзумирањем свега и свачега).
У таквим околностима – који се процењују искључиво квантитативно израженим показатељима нивоа животног стандарда, као главним мерилом – сви су ускраћени и незадовољни. И они на врху друштвене пирамиде, који наизглед имају све.
За похлепу не постоји граница. Зато у капитализму и богати плачу.
Ни левица се не одриче удобног живота. Социјализам замишља тако. А ако се то циљ (само квантитативно висок ниво стандарда), онда се аутоматски одричу аутономије (која је један од темеља социјалистичког друштва).
На крају се људска аутономија свела на слободан избор шопинг мола у којем ће се куповати, или хотела, ресторана и кафана у којима ће се конзумирати јело, пиће и секс.
Социјализам се жели управо због свих оних удобности које нуди модерно друштво, јер би оне тада биле доступне већини (бар се тако претпоставља).
Fashion Week (недеља моде) тако постаје већи празник од 1. маја.
Због тога, са погрешним људима, малограђанима, чак и са високо развијеном машинском техником, од социјализма нема ништа. Данас смо сведоци управо те ситуације.
Чак и они који капитализам брутално експлоатише, а некада су живели у социјализму, на помен социјализма, потребе за њим (и комунитаризмом), се са чуђењем питају: Одакле сада то? Зашто је некоме до њега уопште стало?
Претворени у капиталистичка бића, у малограђане и конзументе, нису више у стању да замисле ништа што би било другачије од овог у чему су сада.
Малограђани су, као што је добро приметио Артур Краван[11], људи без маште.
Ландауер рачуна на нас, не на ток историје и – наводно –неминовне законе њеног кретања. Не на све, него на оне које систем није успео да преради у тој мери да више нису ни за шта.
Он, социјализам не види као систем који се ослања на технички прогрес, него на духовни потенцијал наших односа, које би успоставили између себе и држали се тога у свакодневном животу. По њему, то мора бити темељ социјализма, дух који повезује људе у братску заједницу, а не политика ослањања на нешто спољашње, пре свега на технику (као кичму система), на системска решења, на политичку или производну реорганизацију.
Ако та промена буде само спољашња, а у међуљудским односима остане да влада исти дух експолоатације, онда ће и даље све остати исто, неоствариво и компромитовано, масовним друштвом, и масивним системима, без којих оно не може да фунционише, и потребом за огромном енергијом и насиљем (принудом) којима се то једино може одржавати.
На тај начин се социјализам обесмишљава, једнако као покушајем да се утемељи на синдикалном деловању и притисцима на власт да донесу нове, боље законе, гарантују већа права и омогуће постојање виших стандарда.
То смо могли да видимо некада, док су још постојале земље државног социјализма, које су нестале на исти начин на који су и настале.
Највећи допринос Густава Ландауера тежњи за истинским социјализмом су његови увид да је „Социјализам (…) стање, однос између људи, начин на који се људи опходе једни према другима“
и да се
„Капитализам (…) може уништити само тако што ћемо ступити у другачије односе, почети да се једни према другима другачије опходимо.“
Ко ово данас разуме и колико је оних за које ове речи имају довољну тежину?
[8] Жан Бодријар (Jean Baudrillard, 1929-2007), француски социолог, један од најпопуларнијих и најцитиранијих савремених теоретичара.
Аутор низа аналитичких увида о модерном друштву, политици и култури, у распону од политике људског тела до симболичких форми свакодневице и мишљења, од улоге медија до моћи политике, од манипулативних стратегија до најактуелнијих друштвених и политичких изазова.
Као његове најважније књиге, наводе се: Симболичка размена и смрт (1976), Заборавите Фукоа (1977), О завођењу (1979), Симулакруми и симулације (1981), Фаталне стратегије (1983), Америка (1986), Cool Memories I-IV (1987, 1990, 1995, 2000), Друго од истога (1987), Прозирност зла (1990), Није било рата у Заливу (1991), Илузија краја (1992), Савршени злочин (1994), Тотални екран (1997), Дух тероризма (2002), Power Inferno (2002) и Пакт о луцидности или интелигенција Зла (2004).
Огледало производње (Le Miroir de la production), се појавило 1973. године, у време док је Бодријар још није стекао популарност и у ускум кругу озбиљних критичара, сматра се његовим најзначајнијим делом.
[9] Петар Кропоткин (рус. Пётр Алексеевич Кропоткин, 1842 – 1921), руски теоретичар анархизма, географ, историчар, писац, активиста, кнез који се одрекао своје титуле.
Кропоткин је рођен 9. децембра 1842. у Москви, у аристократиској породици. Образовање је стекао у Петрограду у престижној војној школи (Пажевском корпусу) где су се учврстила његова интересовања за руску политику и природне науке. Изабрао је (геодетску и картограгску) службу у Сибиру, а искуства из Сибира обликовала су његове ставове . Године 1862. у Сибиру је обавио важна географска и антрополошка истраживања (мапирање још непознате територије) која су донела важне географске информације као и знаћајне увиде везане за живот биљака и животиља, који је изнео у свом сигурно најзначајнијем делу које носи натив Узајамна помоћ, а која оспорава Дарвинове тезе које је изнео у Пореклу врста.
Упоредо са географским истраживањим, Кропоткин је изучавао и списе водећих политичких теоретичара и коначно прихватио револуционарне (социјалистичке) идеје. Интернационали се придружио 1872. али је убрзо био разочаран њеним ограничењима. Интернационала се временом се поделила две супротстављене струје, Кропоткин је пристао уз федералистичко и либертерско крило.
Када је довршио свој теоријски рад, вратио се у Русијуи почео је са ширењем анархистичке пропаганде. Ухапшен је 1874. Године. После драматичног бекства 1876. одлази у Енглеску и затим у Швајцарску, да би се поново придружио Јурској Федерацији. Затим иде и до Париза, и онда назад у Швајцарску да би уређивао „Le Revolte“.
После aтентат на Цара Александра II (1881) протеран je из Швајцарске. Одлази у Енглеску и поново изучава Француску револуцију. Обесхрабрен политичком атмосфером, са женом се враћа у Париз. Тамо су ухапшени и оптужени, а у спектакуларном јавном процесу у којем су се сјајно бранили, одбрана им је омогућила да шире идеју анархоизма.
Поново је ухапшен 1883. и осуђен на пет година затвора, због анархистичких активности. Пуштен је на слободу после три године и после тога је живео и радио у Енглеској 30 година.
Један је од првих сталних сарадника Националне географије.
Преселио се у Чикаго 1889. године и живео у крају Hal haus. Међутим његови анархистички погледи учинили су га непожељним у САД, па се вратио у Лондон.
Из Лондона је дошао у Русију после револуције из 1905 и остатак свог живота посветио је писању.
Био је згрожен антисоцијалистичким контрареволуционарним поступцима Лењина, о ком је овако говрио:
„Лењин је неупоредив са било којом револуционарном личношћу у историји. Револуционари су имали идеале. Лењин их нема. Владимире Иљичу (Лењине), ваши конкретни поступци су потпуно недостојни идеја које се претварате да поседујете.“
Кропоткин је умро од упале плућа у Дмитрову, у близини Москве, 8. фебруара 1921. Лењинова понуда за државни погреб у Кремљу је одбијена. Погребу 13. фебруара присуствовало је више од 100.000 људи. То је био последњи масовни скуп који није организовала држава у наредних 70 година у Русији. Док је поворка пролазила поред затвора, политички затвореници су певали анархистичку химну мртвима. Под притиском Кропоткинових поштовалаца, анархистичким затвореницима је дозвољено да присуствују сахрани. У маси су се виориле црне заставе и транспаренти: „Где има власти нема слободе!“, „Анархисти траже да буду пуштени из затвора социјализма!“.
[10] Иван Иљич (Ivan Illich, 1926-2002) филозоф, полимата (човек пун знања) и радикални критичар савремених друштвених институција.
Рођен у Бечу. Отац му је био Хрват са Брача (Сутиван), а мајка бечка Јеврејка. Његови тзв. матерњи језици су били италијански, шпански, француски и немачки. Током времена, научио је и хрватски, старогрчки, латински, португалски и хинду… Студирао је хистологију и христалографију на универзитету у Фиренци, теологију и филозофију у Риму, и средњевековну историју у Салцбургу.
Илич је 1951 постао свештеник у сиромашном предграђу Њујорка. Од 1956, он путује лазинском Латинском Америком као истраживач и едукатор. Највећи део врмена је провео у Мексику, бринући о најсиромашнијима. Његово теоријски рад га је редовно доводио у сукоб с Ватиканом. Као резултат тога, крајем шездесетих Илич је својевољно иступио из Католичке цркве.
Седамдесетих година, доживео је међународну славу, коју су му донеле његове књиге објављене у истом периоду.
Осим бројних чланака, интервјуа и предавања, неколико књига учинило познатим: „Доле школе“ (1971), „Алати заједништва“ (1973), „Енергија и капитал“ (1974), „Медицинска Немезис« (1974), „Ка историји потреба“ (1978), „Рад у сенци“, „Род“ (1982), „У огледалу прошлости“ (1992).
Залагао се за „конвивијалност“ – способност заједничког живота у правди и радости – за свечаност заједничког стола, братског суживота. Тражи стварање конвивијалног језика, науке и законодавства. Савременом човеу саветује потрошачку аскезу: „Стварање више радости са мање обиља“. Излаз из кризе лежи у политичком и културном просветљењу и практичном деловању. Заговорник је базичних заједница. Велики је критичар либералних идеолошких злоупотреба „грађанског друштва“.
[11] Артур Краван (Fabian Avenarius Lloyd, (1887–1918?), od 1910, Arthur Cravan: песник-боксер, скандал-мајстор (…), „нећак Оскара Вајлда“ (Вајлдова жена, Констанс Лојд, била је Краванова рођена тетка) Рођен је у Лозани, у породици енглеско-ирског порекла. Врло рано је показао велико интересовање за уметност и књижевност. Поред енглеског, течно је говорио немачки и француски, али је касније писао искључиво на француском. Похађао је неколико колеџа у Швајцарској и Немачкој, али је онда прекинуо школовање и отиснуо се на пут: као бродски кувар, дрвосеча, шофер, берач поморанџи – што ће касније наводити као своје титуле. У Француској почиње с редовнијим тренинзима и наступа у аматерској боксерској лиги, затим и као професионалац. Од 1909, борави у Паризу. Обилази уметничке салоне и упознаје се са многим уметницима
Године 1912. покренуо је часопис Маинтенант (1–5, 1912–1915), који је сам дистрибуирао, на пиљарским колицима
По избијању Првог светског рата, избегава војну обавезу (…) прелази из једне неутралне земље у другу. Године 1916, одлази у Барселону, где упознаје Франсиса Пикабију (Францис Пицабиа). Тамо је 23. априла имао меч с бившим светским шампионом у тешкој категорији, Џеком Џонсоном (Jack Johnson, 1878–1946), кога је упознао још 1913, у Паризу. Био је нокаутиран већ у првој рунди (у меч, у којем свакако није имао никакве шансе, ушао је потпуно неприпремљен и пијан), али је зарадио довољно новца за бродску карту до Њујорка.).
Сарађивао је са Франсисом Пикабијом и Марселом Дишаном (Марцел Дуцхмап) у активностима њујоршке даде, током 1917. Стекао је легендарни статус међу надреалистима, касније и међу ситуационистима.
Блез Сандрар тврди да није „нестао у водама Мексичког залива“, као што каже Бретон, већ да је убијен у тучи, 1920. године, у Мексико Ситију, где је водио школу бокса. „Ударац бодежом у срце. Не зна се зашто, ни ко је то учинио, нити из каквих побуда. Вероватно због неке жене“, каже Сандрар, који га је лично познавао.
Има и других спекулација, али верзија с бродоломом је извеснија. Прилично је поуздано да је са својом љубавницом, чувеном песникињом и уметницом, Мином Лој (Мина Лоy, 1882–1966), с којом је током 1918. живео у Мексико Ситију, планирао пут у Буенос Ајрес. Али, имали су новца само за једну карту. Мина је требало да путује редовном бродском линијом, а Краван се пре ње, с једним пријатељем, отиснуо на море у малом, рибарском броду. Било је то крајем 1918; од тада се Кравану и његовом сапутнику губи сваки траг. Мина Лој је стигла у Буенос Ајрес, где је априла 1919. родила њихову кћерку, Фабијен.
(Део приказа Краванове биографије, преводиоца Алексе Голијанина)
