„Тржишно-индустријски систем институционализује оскудицу на начин и у размерама неупоредивим са било чиме што је икада постојало.“
Маршал Салинс (Marshall Sahlins)
Западна економска теорија није само скуп умишљаја о људској природи. То је и идеологија чији је главни задатак да оправда постојећу економску организацију, начин управљања ресурсима и расподеле добара.
Није ту реч само о томе како “свако хоће да има више него мање”, већ и о проблему да је тај импулс све јачи што је човек материјално богатији, а његов друштвено-тржишни статус, због тога, све виши.
Проблем је у томе што у модерном друштву бити успешан значи имати велике приходе и пуно трошити.
Ствар се додатно компликује тиме што то постаје узор и другима.
Када ови људи бране постојеће стање, каже Фреди Перлман, онда говоре:
“Ако је Златно Доба било тако добро, тако лепо и чисто, зашто су га људи напустили? Ако се цивилизовани још сећају тог блаженства, зашто му се не врате? Ако је у њему било тако удобно, зашто сељаци не одбаце своје плугове и врате се штаповима за копање? (Иста сорта поставља и чувено питање “Ако си тако паметан, зашто ниси богат?“). На свако од ових питања постоји одговор. Али, они који то питају не желе да га чују. Одговор већ знају. Људи су напустили природно стање, зато што је цивилизација значила прелазак на виши стадијум. Ако га питате: „На виши стадијум, у односу на шта“(?), он вам то никада неће рећи. Тај одговор ће избећи и брзо ће прећи на нешто друго…“
Штавише, ова идеологија нам сугерише, да што је неко успешнији у условима конкурентске, тржишне утакмице, то је доказ његове веће људске вредности.
Економска теорија се не бави само начином овладавања ресурсима и њиховим располаганем. Она, пре свега, постоји зато да оправда богатство једних, сиромаштво других, као и постојање саме експлоатације.
Западна економска теорија, у складу са тежњом ка моћи, људску природу види на погрешан начин. Њено виђење, у историјском смислу, представља жалосни изузетак.
Она тврди су људи природно вођени похлепом и тежњом да стекну што више, да бескрајно увећавају своје приватно власништво, а то представља поразно одступање од већине потпуно другачијих приступа, које су се у огромном распону развијале у периоду неких 200.000 година, од времена када се Homo Sapiens појавио на Земљи.
Та уврнутост представља основно организационо начело западне тржишне економије – која прети да (глобализацијом) обухвати цео свет и дефинитивно га потроши.
Модерна економија је несумњиво најнеекономичнији однос Човека према планети Земљи. Западњаци се најрађе упоређују са пчелама и мравима, али својом економском праксом највише личе на скакавце.
Економија (као и право) је најкобнији и нанехуманији псеудо-мит које је изградила западна цивилизација, чија је суштина – похлепа и тежња ка моћи.
Модеран, економични човек је најдеструктивнија појава на Земљи
Он је умислио да је његов начин постојања аутентичан и да, у том смислу, репрезентује универзалан људски модел.
Међутим постоје и друга схватања људскости, као и сасвим различити економски модели, који су за разлику од нашег успешни и омогућавају људима, који на тај начин привређују, да живе у истинском, а не само идеолошки извиканом – обиљу.
Ови модели су се показали као одрживи, за разлику од нашег који нас пропагандно успављује причом о томе да се мора наћи начин да он буде економски одржив.
Јасно, да је реч о немогућој мисији.
На овај начин то је недостижно, чак и када би се спровео план о „златној милијарди“. Тих преосталих 500. милиона би стајали пред истим проблемима пред којима се и ми данас налазимо. У међувремену би деструктивни потенцијал овог економског система показао да је и тај број људи, оваквом економском систему – неприхватљив.
И тој ситуацији био би „неодржив“.
Начин живота ловаца-сакупљача, које смо ми из свог егоцентризма прогласили “неекономичним људима”, пример је једино могућег, упешног економског модела.
Њихова пракса оповргава нашу и у потпуности доводи у питање теоријске претпоставке на којима се темељи економија модерног “друштва обиља“.
Она нам омогућава да људску природу сагледамо у потпуно другачијем светлу, у условима који су претходили тржишним односима, постојали пре и независно од модерних економских идеја.
Само постојање ловаца-сакупљача, представља доказ да су могући и нетржишни начини стицања и расподеле.
Њихов начин живота није, како ми то умишљамо, узгредни део културне еволуције човека. Они су тако живели од када постоје, у континуитету и без потреба да било шта мењају у свом економском моделу.
Ове заједнице су без икаквих тешкоћа избегла све оне проблеме са којима се модерно друштво не може да избори, нити ће то икада моћи. Мислим на оне које заиста жели да се реши, а не да их због свог интереса ствара и одржава.
Ловци-скупљачи су најбољи пример успешног, еколошки одрживог начина живота. Међутим ми се према њима односимо са поцењивањем, јер не гаје исте амбиције и истоветна очекивања као и ми.
У односу на њих осећамо се супериорно, јер можемо да их посматрамо с висине, из авиона.
Међутим, савремено доба све више прожима очај. Очигледно да су се наша друштва отела контроли. Технички систем се отргао и сада се креће по сопственом аутоматизму, као зли дух пуштен из боце, и уништиће и оне који су га покренули, и – првобитно – од њега имали највећи корист.
Јасно је да све брже хрлимо у сусрет бројним, нерешивим проблемима и њиховим катастрофалним последицама.
Модерна (мега)техника компликује ствари и то је једна од њених главних особина.
Од самог почетка ова цивилизација угрожава наше постојање, а својим малигним ширењем и постојање целокупног живота на Земљи.
Отуђујући карактер њеног економског и социлног модела довео је до озбиљних екоцидних последица, који прете да униште цео свет.
Атмосферске и климатске промене, нестајање биљног света и изумирање огромног броја животињских врста, исцрпљеност сировинске базе (посебно енергије), пренасељеност и стална економске и друштвена криза поуздано наговештава пропаст Запада, кога ми видимо као супериоран у односу на раније културе и све друге цивилизације.
Својом болесном похлепом и тежњом ка моћи, угрозили смо и сопствено постојање, без обзира на нашу стварну и умишљену доминацију над целим светом, и управо због тога.
Током највећег дела свог постојања на овој планети, људи су живели у складу са природом, својом околином и у складу са собом. То су били услови у којима су се развијао људски дух и култура.
Када би били у стању да схватимо на који начин су ловачко-сакупљачка друштва решила основне животне проблеме у конкретним, еколошки ограниченим условима, а притом достизали пуну меру људске слободе и благостања, то би могло да нам помогне у налажењу начина да биолошки и културно опстанемо, или макар да схватимо колико је наш однос према свету, сопственој околини и према себи погрешан, наопак и деструктиван.
Ово што сада упорно радимо је једна погубна бесмислица.
Уколико наша потрага – ако је уопште буде било – потрага за одрживом, егалитарном алтернативом садашњем систему не успе, следи нам потпуна катастрофа.
У најбољем случају, за 200-300 година постојаће само шума и у њој они који преживе.
Ствари ће се неминовно вратити на изворна, природна подешавања.
Можда тај поправни испит и положимо, ако свест о томе зашто нам се то догодило буде довољно снажна.
Колико год се презриво односили према ловачко-сакупљачко начину живота, свиђало се ово нама или не, без обзира на нашу технократску сујету, био је то најуспешнији и најдуготрајнији начин људског живота на Земљи. Реч је о милион година дугом период ниско-интензивног лова и сакупљања плодова.
Модерни високо интензивни технолошки развој муњевито нас је довео до ивице провалије.
То показује да је систем моћан, али не и свемоћан. Као и моћ доминације, која своје поклонике, на крају, доводи до потпуне немоћи.
Примитивна економија ловачко-скупљачких заједница не само да није економија сиромашног друштва, него је „примитивно друштво“ друштво стварног обиља, истинског благостања.
Ово знамо захваљујући Маршалу Салинсу. На основу његове анализе (Stone Age Economics, 1972) имамо увид у то да праисторијска економија није била економија сиромашних заједница, да у њима није владала стална оскудица.
Модерни (цивилизовани) економисти упорно понављају глупости о наводној инфериорности примитивне економије, у складу са са чувеном Хобсовом оценом да је живот дивљака био “ружан, суров и кратак”. То је једна од многих и темељних предрасуда у владајућој идеологији нашег модерног света.
Износећи за то многе доказе, Салинс је оспорио ову предрасуду, показујући да су праисторијске заједнице биле “друштва обиља”, за разлику од нашег које је оптерећено (и опседнуто) оскудицом, и зато потребом сталног раста производње и безумне потрошње.
Иако се овај антрополошки увид, оправдано, сматра револуционарним, позитивна реакција на ово откриће је изостала, не само у круговима економиста, него и међу антрополозима, који су ову тезу опортунистички одбацили, приговарајући Салинсу да “романтизује живот дивљака”, износећи глупи и отрцани приговор како се “не можемо вратити назад у пећине” каменог доба.
Наравно да не можемо. Али Салинс нас није позвао да то учинимо, него да схватимо колико је наш економски модел инфериоран у односу на “дивљаке”, који су живели у каменом добу.
Дивљаци нису, као модерни, опседнути сталним повећањем производње и стицањем што већег профита.
Салинсова највећи допринос је у томе што је демаскирао ову западну економску ‘филозофију’, у којој модерни капиталисти виде идеал и меру свих ствари.
Примитивни људи нису предузетници, њих то не занима. Они би сигурно знали да интезивирају своје производне активности, али не раде тако, јер то не желе. Живе испод својих економских могућности, што је кључни услов да њихов животни модел буде одржив, а они да живе у истинском, а не само идеолошки извиканом, обиљу.
У нашем економском моделу, бити “испод објективних економских могућности” неминовно води у пропаст. Управо га то чини неодрживим, а нас (наизглед, парадоксално) држи у стању сталне оскудице.
За разлику од “дивљака”, ми смо принуђени, како би савремени економски модел уопште функционисао, да се стално напињемо преко граница сопствених могућности, и могућности наше животне средине. То је оно што садашњи владајући технички систем чини најдеструктивнијим постојећим подсистемом, али у крајњој линији (и све ближој перспективи) и аутодеструктивним, јер он (економски) уништава сопствене претпоставке, у којима види само “ресурс” за остварење својих циљева (или можда само једног: нашег болесног малограђанског сна о комфору и уживању, који јасно сведочи о оскудици и у погледу способности да све ово схватимо ).
У природи ништа не функционише тако што се стално напреже изнад својих могућности. То не постоји, јер је такав животни став глуп и неодржив. Природа је мудра, а модерни човек само интелигентан и до краја рационалан.
Сваки живи организам и еколошки подсистем настоји да се не напреже. Себе штеди и комотно економише својим ресурсима.
Све у природи више-мање пландује, само људи “раде пуном паром” и тако праве огромну и ненадокнадиву штету, и себи и својој животној средини
Зато не разумемо и потцењујемо “дивљаке”, и видимо у њима мусаве и гологузе згубидане, неинтелигентне отпаднике људске врсте, који једва преживљавају у условима крајње оскудице.
Не видимо ништа друго, јер нисмо у стању да изађемо изван концептуалних оквира капитализма и либералног система вредности.
Ако је искључиви критеријум наша економија, из тог аспекта, модерни људи долазе до истог закључка, до су ловци-скупљачи живели у беди.
Салинсова заслуга је у томе што нам је омогућио да схватимо сву беду таквог схватања.
Овде није реч о томе да се начин живота ловаца-скупљача поново оствари (јер је то немогуће), него да се укаже на то да је такав приступ, потпуно супротан нашем постојао и да је трајао скоро милион година, па према томе да су сигурно могући и другачији начини живота на овој планети, у суштини различити од овог садашњег, преживљавања оптерећеног сталном оскудицом.
Да ли је наша свест у тој мери деформисана, да више нисмо способни ни за шта друго?
Али, без обзира на то, треба рећи да не само што се може другачије од овог у чему смо сада, него је одувек и свуда било другачије. Ми смо жалостан пример одступања од таквог модела, изузетак који се управо због тога показао као неуспешан.
Све оно што представља навише домете нашег начина живота разарало је овај свет, уништавало животну средину, негирало нашу људскост. Он је представљао чисти губитак, једно суморно преживљавање, које је обележила трајна (и растућа) оскудица.
Али, као што видимо, не било какав човек и не свуда. Осим тога, за такво понашање налазимо само један пример: нас саме и западни економски модел.
Од свих постојећих, само је он такав.
Иако је јасно да пред собом нема никакву перспективу, да је неодржив, овај свет на исти начин упорно граби напред, у пропаст.
Са сваким његовим новим “успехом” само смо ближе провалији.
Наша економија служи свему само не задовољавању стварних људских потреба, једино оних које сама производи. Њени циљеви су увек исти: профит, моћ, друштвена контрола…
Зато смо стално суочени не само са оскудицом, него и сталним задатком да овај садашњи економски модел учинимо “одрживим”.
Међутим то је узалудан посао, ствари су отишле предалеко.
Не може се поправити нешто што функционише тако што себе прогресивно разара.
Зато ће ова економска авантура, на жалост – неминовно – окончати великом катастрофом.
Показаће се да је тек живот урбаних људи, у модерном техничком систему, упркос свих чудеса које је створио, био “ружан, суров и кратак”.
Насловна – Marshall Sahlins, portrait by B.N.
