Ненад Ћурковић: Писмо једног слушаоца

Милане, здраво!

У последњој емисији доступној преког интеренета, од 04. априла (данас сам то чуо), говорио си о „природи грађанског система“, о томе – сасвим исправно – да је он „једна целина“. Такође си говорио и о „јединствености грађанског система“, као и о томе да је она „једна превара“ … превара је, али јој – као што ти рече – „добро иде“…
Зашто је то тако? Какав је то систем?
То је технички систем и зато је јединствен, једна је целина и добро му иде, јер је ефикасан (а то је принцип на коме технички систем постоји, репродукује се и напредује … због тога сам ти и послао Елилову Технику …).
Ако на кабловској телевизији поверемено погледаш канал Хистори, лако можеш уочити да је готово свака друга емисија о Хитлеру. С обзиром да је реч о идеолошко-пропагандним емисијама, намеће се питање шта се жели постићи овим бескрајним серијалом о „највећем фашистичком диктатору“?
Очигледно, да се „фашизам“ поистовети искључиво са њим и да се пропагандно сугерише гледаоцима да је фашизам – Хитлер.
„Борба против фашизма“ је тако – пропагандно – ограничена на хитлеровске идеје и све оно што има везе са „нацистичком иконографијом“.
После „пада комунизма“, западна (англо-америчка) пропаганда, није више имала потребе да се у тој мери бави комунизмом, и Стаљином као највећим комунистичким диктатором, као симболом црвеног тоталитаризма (мада још увек има и таквих емисија-подсећања), па се фокусирала на Хитлера.
Све што је „недемократско“, што није, по англо-саксонским мерилима „отворено друштво“, диктатура је. Према томе, сваки светски „диктатор“ (лидер у земљама где запад још увек не влада), од Башара Асада до Владимира Путина, је мањи или већи „Хитлер“, а сваки још увек економски и социјално неглобализовани систем је недемократски –„тоталитаран“.
И поред тога што је једини смисао кабловске телевизије у квалитету слике, али не и у квалитету телевизијског програма, ове емисије на Хисторy-каналу имају завидан пропагандни квалитет.
Запад је мајстор пропаганде. Пропаганда је највећи англо-саксонски производ.
Супротно распрострањеном веровању, пропагандне технике нису настале и свој највиши домет достигле у немачким и совјетским „тоталитарним режимима“, него у управо у западним демократијама. Настале су у либерално-демократском друштву, јер је „економија највећи диктатор“, неупоредиво већи од Хитлера и Стаљина.
У либерално-демократском систему пропагандна манипулација је највећа, одн. најефикаснија. У њему је све подређено техници, па и техници пропаганде.
Таква, најефикаснија пропаганда није само унутрашњи, него је и спољашњи (глобални) феномен.
Англо-америчка пропаганда је успела да убеди свет, како је либерална демократија једина „нормалност“ између два екстрема, фашизма и комунизма, да је „средњи пут“, између јединих тоталитаризма, црног и црвеног, између фашизма и комунизма.
И ту лаж су сви прогутали, као и апстракције као што су „демократија“,“отворено друштво“, које схватају  као несумњиве позитивитете, убеђени да су „једино у демократији људи слободни“ (!?)
Ово је последица тога што људи не познају свет у коме живе. А тај свет је технички свет.
Сâм технички феномен је вероватно најслабије схваћена тема на овом свету, најважнија а најмање схваћена.
Реч је о Техници с великим „Т“.
Техника то нису машине; разне уређаји или направе, “бела техника”, иПоди, иПхони…
Жак Елил:“Појам техника, не означава машине, технологију или ову или ону процедуру за постизање одређеног циља. Техника је свеукупност метода рационално развијених ради постизања апсолутне ефикасности (на датом степену развоја) у свим областима људског деловања.”
Техника је наша нова природа, свеобухватно окружење, наша нова животна средина.
Процесом глобализације она настоји да обухвати читав свет.
Данас је све техника. Ми технику живимо. Техника је организацији сâмог живота.
Технички систем сва друштва претвара у фашистичка, па можемо говорити о (најмање) три врсте фашизма: о „црном“, „црвеном“ и оном „демократском“, шареном, лепо дизајнираном и најбруталнијем фашизму.
Зашто је најбруталнији?
Зато што је подмукао (потуљен и лицемеран), прикривен, за разлику од оних других, који су „транспарентни“, и зато што нас (притајено) убија на наш рачун, за разлику од ових који су то (отворено) радили о државном трошку.
Овај шарени, добро дизајнирани се показао као најефикаснији и најбруталнији. У њему је чак и патња бесмислена, јер у бесмислу таквог система нема места ни за људски тарагизам. Трагично је у њему нестало, заједно са смислом.
Људи – иако то на својој кожи осећају – још увек не схватају да је највећи диктатор економија, далеко већи него што су то били Хитлер и Стаљин. Не схватају да је економија и њима диктирала диктатуру.
А све је то резултат развоја техничког система, овог толико хваљеног и неупитног модерног прогресс-а…
Капитализам није створио технички систем, него је капитализам једна фаза, метастаза, у развоју капитализма.
Либерално-демократски систем, као технички најефикаснији, далеко је надвисио преостале облике „фашизма“.
Неолиберализам је комерцијални фашизам!
Пјер Паоло Пазолини је у својим политичким списима најбоље указао на разлику између старог и новог фашизма, оног униформисаног и овог у цивилном оделу, тврдећи да је овај други далеко бруталнији.

П.С.

Свака грађанска идеологија (а све су идеологије – грађанске), има диктатуру као највиши идеолошки циљ. Код Робеспјера је то „диктатура слободе против тираније“, код Лењина је то “диктатура радничке класе”, а у наше доба је у оптицају диктатура тржишта, иза које се крију корпорације и банке. Како било, диктатура је несумњива чињеница сваког грађанског друштва, сваке грађанске демократије (сваког “отвореног друштва”)
Историјска победа демократије била је победа малограђанштине, јер је демократска епоха доба малограђанштине
Данас је малограђанштина постала опште људско стање.
Реч је о потпуном тријумфу буржоаског духа (који је фактички збрисао/уништио и стару буржоазију), духа који је успео да раднике и сељаке претвори у малограђане.
Херцен је, одавно – у „Крајевима и почецима“ – песимистички закључио: „Малограђанштина мора да победи и победиће. Да пријатељу драги, крајње је време да се мирно и спокојно схвати, да је малограђанштина коначни облик западне цивилизације.“
Кроз конзумеризам неокапитализма, малограђанштина, некада обележје једне друштвене класе/слоја, постала је (све)опште људско стање. Сада више није могуће поставити се изван ње. Више је немогуће заузети антибуржоаски став изван сâме буржоазије. С тим је готово. Немогуће је заузети такву позицију. Свуда око нас је малограђанска ентропија. А сваки малограђанин је – у суштини – фашиста!

Још пре педесетак година, Пазолини је писао о тријумфу буржоазије, која је успела да раднике и сељаке претвори у малограђане и да је кроз неокапитализам малограђанштина постала опште место, одн. да оно што је до јуче била друштвена класа сада постане опште “људско стање”.
Развој, који је претходио финалним догађајима, био је повезан – приметио је Пазолини – “са психолошком грађанизацијом“, реално феноменом регресије на одређену врсту варварства (фашизам и јесте технички фундирано варварство!).
Без обзира на реалне комунистичке административне моћи, целокупна “радничка класа” је временом постала малограђанска, зато што је буржоаски дух у експанзији антрополошки елиминисао пролетаријат, и раднике и сељаке.
Пазолини је уочио да су се у том прогресивном процесу подпролетери „пограђанили“ а, буржуји „подпролетeризовали“. Малограђанска култура која је тако настала – технолошка и строго прагматична – није допуштала да се онај стари „човек“, који је у њима постојао, и даље развија.
Буржоаска очекивања малограђанских маса, као глобални феномен, гарантује пре свега привилегованој елити, мирну коегзистенцију у условима бруталне експлоатације и свеопште неправде.
Слободу и не помињем, она је прва жртва истоветности њихових амбиција … Слобода је данас само слобода за капитал, а ослобођење људи је искључиво ослобођење од традиционалних органских веза, које су препрека слободном кретању капитала …

Насловна фотографија – Пјер Паоло Пазолини