„Људи не уживају у додељеној слободи, него тој слободи морају да се прилагоде.
Та слобода је принудна, јер их тера да се ослободе онога у чему су претходно живели.
Додељена одозго, самим тим ова слобода постаје обавезна.
Особи не преостаје ништа друго него да искористи тај уступак.
Таква слобода нема алтернативу.
Зато живот у њој постаје кошмар, опсесија.“
Пјер Паоло Пазолини
Маса наивно верује да демократски систем својим грађанима обезбеђује слободу. То је погрешно. Демократија у капитализму није демократија за човека, него за капитал. Капитал је тај који је заиста слободан, а не човек.
Захваљујући ефикасној пропаганди система, људи су поверовали да су слободни, јер је њихова свест толико испрана да више нису у стању да схвате шта је то слобода (они више немају представу шта она стварно јесте).
Право се сматра условом слободе, а да слобода појединца директно зависи од правног поретка, упркос томе што се право најпре повезује с обавезом („право и обавезе“).
Сва друштва у којима домира принцип „права и слободе грађана“, пре свега су правна не и слободна, јер су утемељена на одређеном, унапред успостављеном (прецизно регулисаном) правном поретку.
Таква друштвена целина је у најбољем случају, она о којој говори Тома Аквински – „праведна целина“ али, не и „слободна целина“.
Право се – готово по правилу – погрешно повезује с правдом, јер им је пропагандно сугерише да је правна држава гаранција праведних односа у друштву. Таква су, наводно, отворена (демократска) друштва.
Међутим, право – по речима Томаса Хобса – „ (…) није оно што је праведно, него оно што је наређено ( Ius non est iustum, sed iussum).
Ту о слободи нема ни говора. Људи су принуђени да се понашају по правно утврђеном диктату, на основу обавеза које им закон намеће.
То је тако.
Напомену: „Ви имате право…“, треба чути као : „Ви имате обавезу…“.
Право и постоји зато да наметане друштвену обавезу, а не да обезбеди заиста праведне друштвене односе.
Теза о друштву као „праведној целини“ има смисла само у равни идеолошке пропаганде.
Све док се бавимо искључиво правдом, не бавимо се слободом, или прецизније, бавимо се само формама ограничавања слободе.
Уколико се инсистира најпре на правима, а тек онда на слободи, чије су границе одређене постојећим (датим, наметнутим) законским оквиром, онда слободе нема, него постоји смо њен привид у правној форми.
Права слобода не постоји у оним целинама у којима доминира правни поредак, као и општеприхваћени принцип „права и слободе грађана“. А у модерним, грађанским друштвима, то је опште место.
Законски оквир се, пре свега, односи на забране, на оно шта се не сме у обиму онога што је дозвољено (и обратно).
Данас, закон већ регулише и обавезне форме обраћања и ословљавања као и казне за све оне који се тога не придржавају.
Све што је забрањено, искључено је из оног оквира који се одређује као “слобода”. У тој ситуацији, човек може бити слободан само онолико колико му то закон дозвољава. Све преко тога је преступ, којим се угрожава “слобода других”, или њихово “право да буду слободни” (што се обично своди на могућност да буду другачији).
На основу права, свакоме је наметнута одређена обавеза, а (демократска) слобода је дата да би сви ту обавезу, која на основу права неминовно следује – испунили.
Право је поредак (не каже се без разлога правни поредак), а слобода је све што поредак није.
Власт није угрожена све док се грађани (или поједине групе) боре за своја права, јер право штити и гарантује држава.
Чак и ако попусти у томе, и дâ им више права, они – управо тим чином –постају зависни од ње, и на тај начин је посредно признају и прихватају.
Таквим попуштањем, држава ефикасно штити постојећу хијерархијску структуру. Мења законе да би друштвена пирамида остала непромењена.
Основни задатак државе, који обавља помоћу своје законодавне активности и свог правног поретка, је заштита (светог) приватног власништва. То је и смисао демократске једнакости пред законом. На њој се инсистира, не зато да би сви били заиста правно једнаки (они то нису, нити ће икада бити), него да се подједнако штити свачија имовима (сваки посед једнако, упркос томе што су они екстремено неједнаки), како богатсво најбогатијих ничим не било угрожено, нити доведено у питање.
Узгред, за Канта је власништво било светиња, исто онолико колико је то био и његов категорички императив.
Демократски поредак на исти начин једнако осигурава њихове неједнаке позиције и гарантује постојећу хијерархијску (друштвену) структуру. У крајњој линији, тако се законски (пре свега и искључиво) обезбеђује привилегован положај оних на врху економске и друштвене пирамиде, и њихова финансијска и политичка моћ.
Борба за слободу је већ друга ствар. Она је заиста субверзивна.
Захтевати (од државе) нека права, значи аутоматски прихватити одређене обавезе, пристати на њих (када се ова права добију) и препустити њихову примену органима власти, државном апарату за принуду.
Данашњи левичари („новолевичари“), који су прихватили тезу да капитализам нема алтернативу (Харт, Негри, Гиденс), боре се (бар декларативно) за „основна права грађана“ у оквиру постојећег (капиталистичког) система. Као лево крило капитала, залажу за то да сви (па и остаци разорене радничке класе) прихвате основне грађанске обавезе и да том својом борбом за њихову наводно „елементарну сигурност”, настоје да им – у интересу капитала – заправо изборе почетну зависност од система, да их вежу за капиталистички поредак и учине покорним грађанима, да би тако припитомљени сачували ту своју малу повластицу, ова елементарна и „гарантована грађанска права”.
Лево крило капитала настоји да нас идејно увуче у такву замку, јер се показало да економска уцена, у том смислу, није довољна. А и за систем је много боље када људи добровољно пристају на репресију.
Из тог разлога је толико надувана флоскула „права и слобода грађана” и пласирана као сâм врхунац хуманизма. Зато није чудно што узорни грађани – у циљу поправке друштва – инсистирају на доношењу „што строжијих закона“ и њихове „најстрожије примене“.
Малограђани се препознају управо по томе.
Они у оваквим законима и тој врсти законодавне активности виде крунско решење друштвених проблема.
Правна држава је успела их убеди да се све може решити законодавном активношћу. Они су то не само прихватили, него својим радикалним захтевима предњаче у таквом ставу.
Право је облик конвенционалног понашања, списак обавезних поступака, који важе за сваког поједниначно, за све оне који живе у грађанском друштву, где су на снази ове одредбе. Оне одређују простор слободног понашања, који је само оно што није покривено правном обавезом.
На тај начин слобода следује из права.
Зато се и каже „право и слободе грађана“, а не oбратно.
Овакав приступ се (демагошки) правда тиме да је неконтролисана слобода у суштини вид неодговорног понашања, и да је насилна и деструктивна уколико није правно регулисана (законски ограничена).
У складу са тим, човек се описује као биће које је у суштини зло. Опет морам поменути Хобса, који је то језгровито изразио добро познатом тезом: „Човек је човеку – вук“. Она сажето (у облику пословице) изражава општеприхваћени став људи на Западу, који – полазећи од тога – пристају да њихово понашање буде строго контролисано правилима, како би се сви натерали (ради се о присили, и спољашњој и унутрашњој ), да се исправно понашају (а што је исправно, то одређује закон, једнако као што одређује и шта је праведно) и тиме предупреди сваки могући облик насиља.
Закон, својим репресивним карактером, треба да спречи сваки облик насиља у друштву, осим оног које оно спроводи.
Зато није чудно што се инсистира на доношењу што строжијих закона и њихове најстрожије примене.
Чак и они који признају да на овај начин грађани трпе репресију, то правдају тиме да мала (државна) репресија, превентивно спречава велике друштвене сукобе.
То наравно ничим није доказано и пре да је ово државно насиље – повремено – узрок појаве друштвеног насиља.
Кантов категорички императив је згодан филозофско-правни изговор таквог демагошког поступка.
Ситуација је заправо обрнутна.
Ако је слобода заиста слобода, а не само пука манипулација идејом слободе, она подразумева апсолутну одговорност. Право је управо такав систем који искључује личну одговорност (унапред тврдећи да су људи у суштини неоговорни, па им зато треба право, да уреди њихове међусобне односе) и одузима им иницијативу (учини их пасивним и зависним од државне контроле, тако што им ограничити личну слободу).
При том се велича себичност као dynamis капиталистичког система, и на тај начин (тиме) подупире ова претходна теза.
Право је, наводно, наметнуто у интересу свих (да слобода једних не би угрожавала слободу других), а заправо у интересу обезбеђивања моћи контроле (власти) појединаца и интересних група, упркос (и насупрот) заједничком интересу и свеопштој добробити.
Људи су на основу права пасивизовани таман толико да својом слободом (која следи из тог права) не представљају претњу, не другима и другачијима, него постојећем друштвеном поретку.
То је у пракси отишло толико далеко да данас, савремени човек бежи од слободе, јер више ни не зна шта би са њом.
Све друго, што се приказује као слобода, је привид слободе.
Човек може бити формално слободан (друштвено-политички слободан), а при том да пати од осећаја пролазности, усамљености, безнадежности (буде роб испразности, досаде и бесмисла), јер слобода није спољашња категорија, политичка ситуација, масовни феномен.
У отвореним друштвима слободни грађани се отварају само према ономе што је допуштено и индивидализовани појединци уживају слободу коју им демократски режим додељује (заправо, дозвољава). Одају се активностима које су за систем безопасне (и доносе му корист): одлазе у супермаркете, возикају се колима, гледају ТВ, сурфију по интернету, и слично. Напамет им не пада да својој слободи дају субверзивнији садржај. Макар да се упитају, какав је њен смисао и у којој мери је она стварна, или привидна. Као и колико су закони, на основу којих нам је додељењена, корисни или штетни.
С друге стране, слободно је само оно што је слободно, све остало није и кажњиво је законом, тако да слободне индивидуе, у складу са тим (пре свега конформзмом и опортунизмом), дају конкретан садржај свом индивидуализму, у којем су они пре међусобно слични, него различити.
Одатле масовно друштво, и у њему ситуација да сви – зачудо – на исти начин слободно владају собом. Једнако поступају, понашају се у истом стилу.
Ради се о самоконтроли, рационалном самоускраћивању, којом своје активности своде на економију, производњу и потрошњу.
Када је реч о слободи, у модерном друштву се говори искључиво о њеном угрожавању, чиме се правда увођење „механизма контроле“. Њиме се наводно обезбеђује да слобода других не буде угрожена, тако што ће је правно ограничити свима, јер потенцијално свако, на основу таквог тумачења ствари, представља претњу слободи свих других, јер било ко (потенцијално) може да угрози све остале.
Тако су имагинарни „други и другачији“ изговор за селективно ограничавање (укидање; одузимање) слободе (потенцијално) свима и изговор за увођење механизма контроле.
Самовоља власти, под изговором заштите слободе (слободе као колективног принципа), има потребну законску форму.
Либерали су слободу свели на право, тј. на привилегију и она за њих представља – као каже Берђајев – „лакоћу и одсуство устручавања“.
Право је изнуда, јер за непоштовање њеног захтева за аутоматизмом испуњавања законске обавезе, аутоматски следује казна (законом предвиђена санкција). А у условима принуде нема говора о стварној слободи. Ту, сасвим слободна одлука доводи управо до губитка законом гарантоване (правно додељене) слободе.
Лажна слобода, у облику опортунизма и конформизма, је траверсија слободе и дефинитиван обрачун с њом.
Али, истинска слобода није право, јер се она супротност људским законима.
Слобода је лични чин и не може бити темељ друштвеног уређења, нити зависи искључиво од њега. Таква слобода је то само по називу, јер искључује неизвесност личне иницијативе. Живот је у том случају сведен на аутоматско (рутинско) преживљавање, а у таквим околностима за њу (личну иницијативу) нема места (па – према томе – ни за неизвесност).
Највиши захтев оних који слободу виде на такав начин је, да их оставе на миру.
Али, ово нема везе са слободом, него са пасивношћу.
Слобода није туризам; она је ризична. Није облик „одмора и рекреације“, него представља крајњу егзистенцијалну несигурност. Тегобна је и огледа се, пре свега, у отпору и стрпљивој истрајности (у потпуној посвећености).
Као променљива чињеница, слобода није део људске природе. Она није урођена човеку или уграђена у друштво, и бесмислено је њу видети као унутрашњи закон или стабилну политичку чињеницу.
Стварност је спој резличитих детерминизама, а слобода је резултат напора да се они превазиђу.
Слобода је у вези са нужношћу, тако што представља победу над њом.
Рећи да је слобода део људске природе, значило би да је човек слободан зато што спонтано следи своју природу.
То је бесмислица.
Не ради се о избору између бити условљен и бити слободан.
Слободан човек је слободан (и) од своје природе (похлепе и жеље за моћи).
Слобода је чин сталног превазилажења нужности.
Она није статична, него је динамична; није загарантована добит, него добитак који стално изнова треба стицати, простор који се свакодневно – са великом неизвесношћу – мора поново освајати.
Оног тренутка када се човек, као субјект, заустави и дигне руке од свега, постаје пасиван, потпуно условљен објект.
Најпоробљенији смо онда када мислимо да у потпуности уживамо у својој слободи.
Човек није индивидуално биће, него биће заједнице.
Како је уопште могућа друштвеност у систему који као водећи принцип истиче себичност (искључиво сопствени интерес, на рачун свих других)?
Због тога: не Кантов категорички императив (и казна), него хришћанска Љубав (и опраштање). Не Друштвени уговор, него аутентичан живот у заједници, који подразумева међусобну блискост и одговорност свакога за све друге и другачије.
Одговорност за ближње и аутономија (а највиши облик аутономије је Љубав).
Само људи блиско повезани, они који произилазе једни из других и узајамно се подстичу, могу постојати као аутономне – истински слободне – личности.
То је могуће у малој егалитарној заједници која живи у складу са природом, али не и у друштву, у којем је свако поробљен друштвеном организацијом, јер се у њему преживљава у складу са законом.
Ми припадамо једни другима. То је записано и у јеванђељима.
Није ствар у томе да ничим не угрожавамо слободу других и другачијих, док гледамо само свој интерес, него да слободу свакога, сви – међусобно – подносимо, у заједничком интересу (интересу заједнице).
Категорички императив подразумева секуларну изолованост, себичност и покорност индивидуализованог појединца (грађанина), а хришћански став – љубав према ближњем, аутономне и неприпитомљене личности (човека заједнице).
„Легализам није хришћански став. Хришћанска вера не уводи у свет дужности и обавеза, него – напротив – у слободан живот.“ (Жак Елил)
То увек треба имати у виду, без обзира да ли смо религиозни или нисмо.
