Ненад Ћурковић: Право на срећу и потрага за срећом

„Наспите срећу!“

Рекламни слоган Кока-Коле  

Развој  модерног (западног) друштва је од почетка пратило незадовољство и зато је буржоазија, као надокнаду због све већег нерасположења, грађанима за узврат обећала срећу. Тако је ова идеја дошла у први план и срећа је постала највиши циљ грађанског начина живота.

И Кант је, изједначавајући морални живот и срећу, у огромној мери допринео томе. Он је можда и пресудно утицао да се, у модерном  времену, смисао живота тумачи на тај начин.

У преамбули (уводном делу) француске Декларације о правима човека и грађанина (1789), дато је обећање да ће се радити „у интересу среће свих“. Једна одредба јакобинског Устава, из 1793, гласи: „Циљ друштва је заједничка срећа“.

Уколико се присетимо догађаја који су обележили Француску револуцију, посебно у периоду Јакобинске диктатуре, очигледно да је постојао несклад између ове изјаве и револуционарне праксе, између сентименталних буржоаских парола и суровог грађанског терора.

Буржоаско промовисање среће, било је нешто потпуно ново, тако да је Сент-Жист, јакобински вођа, 1794, изговорио своју чувену, данас често цитирану мисао: „Срећа је нова идеја у Европи“.

Омиљена тема полетне буржоазје, на почецима њене доминације у друштву, била је „потрага за срећом“ и то је истакнуто као главни мотив њиховог упорног настојања да стекну што веће материјално богатство.

Тврдили су да нас Бог све воли, жели да будемо срећни и да свако, појединачно, може бити срећан, чак и они са „социјалног дна“, које су капиталисти брутално експлоатисали у корист сопствене среће.

У том смислу, многи су се понашали наздрављачки, као Бенџамин Френклин, који је читаоцима својих новина (у Алманаху сиротиг Ричарда), редовно – с времена на време – пожелео „богатство и срећу“.

С друге стране, било је и оних су оспоравали да богатство и срећа обавезно иду заједно и постављали питање: “Да ли је пут ка богатству, истовремено и пут који води ка срећи?“

Широко се развила полемика око тога, тако да се (на тај начин) превиђала далеко важнија (заправо, најважнија) тема  – проблем својине.

Сви су били опседнути потагом за срећом. Поглед им је усмераван у том правцу, да не би приметили како са монополом приватне својине нешто није у реду.

У америчкој Декларацији независности (1776), истиче се „да су сви људи створени једнаки и да су њихова неотуђива права, право на живот, слободу и тежњу ка срећи.

То је била Џеферсонова интервенција на чувеној Локовој „тријади“, која гласи да је природно право, право „живота, слободе и својине“.

Неки тумачи ове преформулације, тврде да је израз својина замењен изразом срећа, и да су на тај начин Очеви утемељивачи хтели да прикрију своју праву намеру – заштиту сопственог материјалног богатства, настојање да своја имања и  приватну својину учине неприкосновеном.

То се потврдило касније (1787), када је Џејмс Медисон, у предлогу амандмана, у виду Повеље о правима, који је требало додати новоусвојеном америчком Уставу, срећу повезао са животом, слободом и својином.

У XVIII веку, за многе Американце, па и Џеферсона, приватна својина (основ њихове друштвене и финансијске доминације) је била вредност, која се доводила у везу са срећом.

Влада је наводно грађанима гарантовала срећу, штитећи „право на живот, слободу и сигурност (приватне) својине“.

Најважније је било, на овај начин, сачувати постојеће социјалне и имовинске разлике.

Још је Русо указивао да је потенцијално опасан и разоран сваки систем који толерише неједнакост, утемељену на приватној својини, јер се тиме подстиче завист и непријатељство. Тако се – тврдио је – уништава врлина и сеје раздор.  

Русо је уочио да људи жуде за свим оним што поседују њихови ближњи, бољом кућом, лепом одећом, накитом и неким безначајним ситницама, за стварима које не доносе срећу, али за које они највно верују да ће их (трајно) усрећити, уколико их и себи приуште.

Због тога мешају сувишне жеље са стварним потребама.

Док је Русо мислио да је ово лоше, јер је у томе видео узрок људске патње, за Адама Смита је то била позитивна ствар, зато што је такво расположење подстицало развој комерцијалних друштава.

Смиту је све друго било мање важно, или потпуно неважно.

Буржујски дух је потрагу за срећом, поистоветио са „трагањем за уживањем“.

Срећа је схваћена као задовољство, због остварене (телесне; чулне) жеље.

Смит је сматрао заблудом да богатство и уживање у удобностима луксуза, људима могу пружити (трајни) осећај среће.

Такву потрагу је видео као узалудну.  

Очигледно је било, уколико су основни покретачи људског понашања (и потраге за срећом) чулно задовољство и бол, да то неминовно води у хедонизам и саможивост, и да подстиче похлепу.

Преовладала је теза о постојању урођене практичне рационалности, заједничке свим људима, која се пре свега испољава као себичност. „Свако је по природи себичан“, значи и „предузимљив“, па га само треба ослободити традиционалних стега, и гурнути у „бизнис“. То је ће, уколико сви поштују правне норме, не само њему, него и другима (заправо, свима) омогућити добробит и срећу.                 

Зато не чуди Локов став, да „више од жртве вреди добра погодба“.

У складу са тим, себичност је проглашена врлином, а морално понашање поистовећено са трговином. Наводно су људи искрени и добронамерни искључиво из личног интерес, да би тако себи осигурали повољну судбину.

Тиме се посредно тврдило да искреност и истинска добронамерност нису могући, а да је лицемерје „нормалан“ и уобичајен људски став.

Човеку је наводно суђено да се креће од немира до неспокоја и назад, тако да је незадовољство неизбежан и трајни осећај, током овог лутања у оба смера.

Хјум је у томе видео мотор цивилизације, покретач (сваког) напретка у животу народа и њиховом пословању.

Упркос томе, либерали су „највећу срећу највећег броја људи“ (Џереми Бентам), истакли као свој етички идеал.

Етика с тим није имала никакве везе и  шта је уопште значила ова апстракција о највећој срећи највећег броја људи?

Како се мери срећа? И колико (највише) људи може бити срећно?

По овој обмањујућој дефиници (релно) је могло да их буде само двоје-троје?

И колико дуго би их држало то осећање?

Упркос томе, (грамзива) маса је тада, као и данас, хапалљиво гутала такве бесмислице.

Адам Смит је тврдио да су тадашња (западна) комерцијална друштва, повећавајући индивидуалну слободу и увећавајући опште богатство, донела (материјалну) добробит највећем броју људи. Међутим, он је изразио сумњу да је то појединца учинило срећнијим.

Смит је сматрао заблудом, најраширеније схватање, да се срећа – поистовећена са „спокојем и уживањем“ – може постићи материјалним богатством и високим друштвеним положајем. По њему, истинска срећа има више везе са врлином појединца, него његовим економском положајем.

Оно што је – по Смитовом мишљењу – много важније, захваљујући најшире распрострањеној заблуди да се до среће (коју је он поистоветио са „трајним задовољством“) долази преко телесног (чулног) задовољства, је чињеница да ова илузија људе покреће и држи их у сталном кретању. На тај начин она „доприноси постојаном напретку, развоју цивилизације (прогресу) и све већем благостању  комерцијалних друштава, који доносе добробит највећем броју људи“.

Притом, он наглашава да стечена (материјална) добробит неће донети срећу појединцу.

У Богатству нација, Смит каже како стицањем богатства, највећи број људи жели да поправи свој материјални (а тиме  и друштвени) положај, да би на основу тога дошао до среће.

Зато је за њега потрага за срећом – заобилазан пут.

Смит је сматрао умишљајем да се на тако простачки начин може (непосредно) доћи до среће, али је у оваквом настојању, тој заблуди, видео „покретача развоја“.

Срећа се никоме не може наметнути, јер она зависи од врлине поједица, његовог избора и одлучности да самостално дође до ње (врлина подразумева самодисциплину) и тиме направио јасну разлику између приватног задовољства (среће појединца) и јавног добра (богатства народа).

Упркос томе што су многи, у то време, веровали да потрага за приватним задовољством доприноси јавном добру, стварност је то порицала.

Хана Арент је, једном приликом, приметила како су ова два аспекта – приватни и јавни – од самог почетка били супротстављени један другом, да су чак у отвореном сукобу, у највећој мери у корист овог првог – приватног.

Пракса је јасно указивала на разлику између потраге за богатством и њеног стицања, настојања да се дође до среће и остварења такве амбиције.

Модерни капитализам и теорија друштвеног уговора (Русо, амерички Устав) озаконили су потрагу за приватном срећом. Међутим, питање опште среће – њено озакоњење у јавној сфери – било је потпуно игнорисано. Та тема је вешто заобилажена. Општа срећа („срећа свих“) је, у полазу, одбачна као циљ којем би друштво требало да тежи.

Онима који су наивно очекивали да ће грађанско друштво испунити своје обећање и становништву обезбеди срећу, Бенџамин Френклин је (у духу капиталистичког предузетништва) поручио: „Устав вам само даје право на основу којег можете настојати да дођете до среће. Међутим, сами је морате ухватити“. Он је добро знао да је амерички Устав појединцу нудио много мање него Декларација.

Крајем XIX века, америчким судовима су поднете многобројне приватне тужбе против владе Сједињењих Држава, због угрожавања „светог права на срећу“. Резултат тога је било још веће незадовољство, јер се тужиоци нису усрећили ни са судским пресудама.   

Онај који даје неко право, са тим (истовремено) додељује и обавезу уживаоцу права, а не себи, доносиоцу закона.

Чије је право, његова је и обавеза.

Давање права није знак хуманости друштва које га доноси, него његовог ослобађања од одговорности и преношење надлежности, на терет грађана.

У грађанском друштву је то постављено тако.

Несхватање овог механизма владања, указује на најшире распрострањену заблуду грађана о природи модерне либералне демократије и праве истине о  „отвореним друштвима“.

Алексис де Торквил, у Демократији у Америци, пише како је тамо видео најслободније и најобразованије људе, који живе у најбољим и најповољнијим условима на свету, али му се и поред тога чинило да се над њиховим главама – како је рекао –  „надвио некакав облак, па су деловали озбиљно и готово тужно, чак и када су уживали“.

Уочио је у изразу њихових лица, упркос томе што су се сви смешили, некакву намршетност, и он је то двојство и противречост њиховог изгледа, повезивао са утиском који је на њега оставио Нови свет, у целини.

За Торквила, Америка је била слика будућности Запада. Било му је јасно да све то што она ради има своју цену. Стварање нових потреба, „махнитим темпом“ и подстицање жеља, „невероватном силином“, довело је до тога да очекивања људи постају све већа и већа.

Чудио се неуморној и непресушној енергији Американаца, са којом су трагали за бољим животом.  У тој потрази, просто су јурцали. Стално су мењали пут, тражећи пречице, који воде до њега.

Рекао је да се нико више од Американаца није трудио да буде срећан, а он је ту њихову потрегу видео као узалудну, јер им је срећа (као фатаморгана) непрестано измицала.

Торквил је одмах схватио да је њихова склоност ка физичким задовољствима, био главни разлог што им је срећа била недостижна.

Таква задовољства су у њихове животе само уносила немир.

Тадашње америчко друштво назвао је друштвом „осредњег богатства“, због тога што је у њему било довољно могућности да се стекне склоност ка телесном уживању, али недовољно да се људи њим засите. Он је то видео као проблем квалитета, а не квантитета. Телесна (чулна) задовољства не могу да нас – без обзира на њихову количину – засите, испуне и учине (трајно) задовољним и срећним.

Торквил је закључио како је стално измицање среће, које упорно тера људе да за њом узалудно јуре, разлог „чудне меланхолије“, која „запоседа становнике демократских земаља благостања (…)“. Те људе, којима је обећана срећа и за којом су они, у поред толиког изобиља, упорно трагали, Торквил није доживео као  срећне, него као „немирне и неспокојне“.

Био је уверен да се Американци могу спасти стрепње и узнемирености, уколико се буду ограничили у жељама и обуздали у задовољствима, како се ова узалудна потрага за срећом не би „изродила у хедонизам и самодовољну заокупљеност собом“.

Да би „дошао до среће у овом свету“, човек се мора одупрети „првом налету страсти“, а то значи одрећи тренутног задовољства, у корист „трајног интереса“.

Торквил, васпитан у католичком духу, био је је изричит у томе да је секуларност грешка и да је „вера (…) једино трајно стање човечанства“.

Веру Американаца је доживео као „приземну“ и не довољно снажну да стиша и умири силне жеље за задовољствима, и ослободи их брига.

Сматрао је да би истинска вера сигурно зауставила, или макар ограничила тежњу ка чулним задовољствима.

Они који се нису могли обуздати, могли су да очекују само понижење.

Потрага за срећом, сводила се (тако) на тежњу за материјалним богаћењем и чулним задовољствима.

У свом чувеном есеју Утилизтаризам, из 1861. године, Џорџ Стјуарт Мил пише: „Боље је бити незадовољно људско биће, него задовољна свиња; боље је бити незадовољни Сократ, него задовољна будала“.

Мил, срећу не поистовећује са телесним (чулним) задовољствима, него је она за њега „трагање за племенитијим осећањима, (…) узвишенијим задовољствима (…) и профињеним стварима“.

У том смислу је људској слободи дао предност над потрагом за срећом, која га – као тема – није занимала.

Мил је био непоколебљив у ставу да је слобода изнад среће.

У есеју О слободи, када (само два пута) помиње срећу, он указује на значај способности појединца да своје понашање утемељи на сопственом карактеру, којег он сматра једним од „главних састојака среће“.  

Слободу, коју је претпоставио срећи, видео је као ослобођење од стега, које гуше човека и стоје као препреке на путу његовог „самоостварења“, јер у њој до изражаја долази  непоновљива природа појединца, оригиналност његовог карактера, његова истинска личност, све оно што је „ретко у савременом свету“.

Мил са жаљењем примећује да је друштво победило индивидуалност и да опасност која прети човеку „не долази од вишка, него недостатка личних тежњи и укуса“, због чега је „у савременом свету премало карактера“  

У том смислу, треба се присетити да је Адам Смит, у књизи под насловом Истраживање природе и узрока богатства народа, указао на чињеницу да се рад већине радника, своди се на неколико веома једноставних операција, често на једну или две. Притом се способност размишљања већине најчешће базира на ономе што као запослени раде. Током живота, човек ради тако што непрекидно обавља (у круг) неколико једноставних операција, које му не остављају могућност да користи своју способност мишљења, него га ометају у размишљењу и онеспособљавају да доноси сопствене закључке. Због тога (чак) губи навику да мисли и углавном постаје приглуп, и доживотно неук. Како онда да у грађанском друштву – пита се Смит –  у таквим условима индустријског рада, не буде „премало карактера“?

Овакав начин организације рада човеку најпре ускраћује слободу.

Мил је отишао још даље, па је тврдио да не само у раду, на који су људи принуђени, него и ономе што раде из задовољства, „прва ствар на коју мисле је прилагођавање“, тако да се све што је у њима посебно (јединствено и непоновљиво) „своди на униформност“, која се у друштву „ставља у први план и подстиче“.

Он је закључио да је тада (у то време) урушаван индивидулани карактере, више него икада пре и да је то резултат саме природе модерне цивилизације, одн. комерцијалног капитализма и демократских тежњи средње (грађанске) класе.

Позивао је „племените и образоване умове“ да се успротиве и супроставе оваквом кретању, у корист „вредности личности“, која је у супротном „осуђена на пропаст“.

Овај Милов апел био је узалудан, исто колико и (масовна) „потрага за срећом“. Притом је (као и Торквил) трагање за слободом и потрагу за срећом видео као процесе који су најчешће у (отвореном) сукобу.

Остаје питање, да ли би то Милово „боље друштво“ било и срећније?

Највероватније да не би?  

Уосталом, човек не живи зато да би био срећан. Постоје ствари далеко важније него што је срећа.

Романтичари (Блејк, Вордсворт) су јавност подсетили на заборављену радост. Захваљујући њима обновљена је теза  да предност треба дати радости, а не срећи. Међутим они су – у духу свог времена – радост поистоветили и са срећом, повезујући радост  са пролазним, јер је пролазно остављало могућност за појаву нечег новог, неке боље будућности. То је био и романтичарски данак прогресизму и оптимизму модерног доба. Радост је испарила у времену и свела се на неколико тренутака пролазне среће.

Карлајл је, такође, био скептичан према идеји да се срећа може постићи само преко телесног (чулног) задовољстава, Он је то видео као „свињску философију“. Савремену економију је називао „жалосном науком“, а жудњу за новцем „тужним кредом“. Закључио је да чак и ако би се свима омогућила таква врста задовољства, то их никада не би задовољило, јер им не би обезбедило оно што је њима стварно потребно.

А шта је – по њему –  људима заиста потребно?

Карлајл је сматрао да је неопходно истинско заједништво, смислен рад, вера у Бога, оно што је постојало некада, а чега више нема.

Моћна индустријска производња створила је огромно богатство, које се слило у  џепове малог броја људи, а остали су патили и мучили, настојећи да некако преживе, безуспешно трагајући за срећом.

Органске везе, које су некада повезивале људе у заједницу блиских особа, покидане су и међуљудске односе више није красило узајамно помагање, него су они били оптерећени међусобним непријатељством, које се улепшано називало „правично надметање“.   

Подстицање људи да се сукобљавају, међусобно „такмиче на слободном тржишту“, довело их је – закључио је Карлајл – у ситуацију „највеће издвојеност“ и „изолованости“. На крају, жудња за новцем их је одвојила од оног божанског у њима и „човек је изгубио своју душу“.

Током своје посете Америци, Макс Вебер је видео како је „дух капитализма (…) свуда присутан“ и да Америка предњачи у процесу који је захватио западно друштво.

У америчком капитализму Вебер је видео „незаустављиву силу, спремну да све уништи“. Људе задојене капитализмом, доживео је као равнодушне, чак непријатељски расположене према религији.

Када је размишљао о њиховој потрази за срећом, закључио је да Американци, „из перспективе сопствене среће, толико ирационално живе, да постоје због свог посла, уместо да је обратно“.

Као што је Адам Смит претпоставио, а Торквил и Мил се у то осведочили, највећи број људи је био уверен да су трагање за материјалним богатством и потрага за срећом – једно исто.

У Протестантској етици, Вебер примећује да је у Америци трагање за богатством лишено религиозног и етичког смисла, и да је повезано само са приземном страстима, које му дају „спортски карактер“.

Нешто касније, Ернст Јингер закључује да је „Спорт (…) активност у којој се најбоље уочава објективни, функционални и униформни свет рада“.

Зато је порага за срећом и даље била многима привлачна идеја, и оправдање за њихов „вредан рад у позиву“, Она је давала „смисао“ таквом жртвовању и нади која им се указивала на хоризонту, према којем се незаустављиво кретало грађанско (демократско) друштво.

Вебер је увидео да су материјална добра, у свакодневном животу људи, стекла огромну моћ и постала „неумољива и непопустљива“, што није био случај ни у једном претходном историјском периоду.

Он је непосрено осетио снагу воље техничког система и са презиром је гледао на „оптимистичке снове о срећи“, видећи у томе „етички слабашну побуду“.

Политику која се темељила на потрaзи за срећом, доживео је као „неподношљиву“.

Из тог разлога, Вебер је истицао да треба одбацити срећу, као главни мотив свих наших тежњи и уместо тога окренути се узвишеним стварима, духовним и етичким вредностима.

У том смислу сматрао је пресудном – личну одговорност.

У складу са овим, као најузвишенији циљ – са позиције  врхунског немачког професора – истакао је просвећивање.

Вебер је замисао о путу који води „истинској срећи“, видео као последњу од „старих илузија“, која долази одмах иза питања „где се налази Бог“.  

Закључио је да науку, одн. технику, само они наивни, оптимисти, славе као пут који води ка срећи.

Комунисти су временом одустали од потпуног укидање приватне својине, за шта су се првобитно залагали. На крају су и њихови циљеви били: удобност, срећа и висок животни стандард грађана.

„Љубав и мода“.

Комунистичка идеологија, у суштини грађанска, временом је ослабила у тој мери да је, као најважнија, у први план дошла – заједничка потрошња.

Уместо да се обрачунају са буржоаским наслеђем, придружили су се огромној маси малограђана (буржуја), у њиховој бескрајној потрази за срећом.

На крају су и  комунисти постали део светске малограђанске интернационале.

Сви су, из идеолошких разлога, једнако „превидели“ основну ствар, да човек није створен да би био срећан.

„Човек је створен као бунтовник, а зар бунтовници могу бити срећни?“(Достојевски).

Постоје ствари далеко важније од среће. Наш циљ није срећа, него радост.  Радост је највиши квалитет живота.

Развој техничке цивилизације, машинизацијом живота, протерује радост, као испуњавајуће искуство целовитог доживљаја стварности, јер је у супротности са оним што је резултат (научно-техничко-технолошког) прогреса –  фрагментацијом.

Романтичарско подређивање радости времену, њено комадање, прилагођавање квантитативним мерилима трајања, чак и поистовећивање са срећом, упркос томе што јој је декларативно дата предност над њом, у суштини, није довело у питање позицију среће, и смисао фраза, „право на срећу“ и „потрага за срећом“.

Бетовенова Девета симфонија, њен последњи став, Ода радости ( Шилер), било је последње дело класичне музике, које је славило радост.

Много тога је  потиснуто и укинуто, тако да о радости више ништа не знамо и не препознајемо је, чак ни не наслућујемо, и способни смо још само да се на тренутак обрадујемо неким ситницама „које живот значе“. Више нисмо у стању ни да направимо разлику између радости и среће.

Андреј Тарковски је сматрао да срећа није оно чему у животу треба стремити. За њега је то била простачка категорија.

Човек не постоји да би био срећан. Он има много виши циљ у животу.

Испуњен смислен живот искључује лагодност, али не искључује радост.

Човек није рођен да буде срећан, него испуњен животном радошћу, која прати снажан, интензиван доживљај стварности, свега (онога) што нас окружује.

Срећа због неког ћара је безвредна и тренутна.

Постоје срећни тренуци, али не и трајни осећај среће.

Тренуци среће су могући, међутим не и срећа као животни принцип.

Јурцање за срећом, тврдио је Шопенхауер, још више увећава количину патње.

Да би Вавилонска кула добро функционисала, масе морају пристати да буду усрећене, што и није неки проблем, јер људски је тежити и надати се срећи.

Управо на тој нади се темељи модерна (грађанска) утопија.

Притом, треба имати у виду да су се, до сада, оствариле само оне негативне.

Када се нада изјалови, онда неизбежно следи груби надзор, испирање мозга, присила, “промена правца кретања (…) прелаз од једног циља на неки други” (Жорж Пуле).

Људи се убеђују да су срећни, да живе у најбољем од свих (лоших) светова.

Потрага за срећом у телесним (чулним) задовољствима, потиче из приземног (јефтиног) хедонизма подупртог сањарењем.

Друштво које – идеолошки – као највиши циљ истиче срећу и обећава масовни доживљај среће, тиме људску масу (заправо) подстиче на предани рад и неуморну потрошњу.

Људски живот је по правилу трагедија и патња, а срећни моменти су само изузетак.  Као што Шопенхауер рече: “Срећа је сведена на ретке и несталне тренутке”.

Овоземаљски живот, ако је потпун (целовит) и истинит, није срећан, није задовољан, није грађански. И ако неко жели срећу, задовољство, грађанску удобност (стандард Европске заједнице), тиме губи пуноћу постојања (пре свега слободно време, које услов да се буде слободан).

Стварни живот је патња. Озбиљни људи то знају.

И малограђански живот је патња, али другачија врсте патње, још веће, испразне и бесмислене, што је чини неподношљивом.

Срећа је привид истог формат као и задовољство –  чисти квантитет.

Човеков циљ не треба да буде срећа, него радост.

Радост је највиши квалитет живота. Ведрина и радост. Смех. Смех, не као доказ да нам је све потаман, него да живот волимо и да га поштујемо.

Упркос увидима (већ) Адама Смита, енглеском социјалисти и уметнику, оптимистички расположеном  Вилијаму Морису, се привиђало оно о чему је писао при крају свог утопијског ремек дела Вести ниоткуда (1890):

“Тако смо напокон, постепено, добили задовољство у раду, затим смо постали свесни тог задовољства и почели да га гајимо, и унапређујемо, водећи рачуна да га буде довољно; тада смо постигли циљ и били смо срећни, нека заувек буде тако!”

Пола века касније Семјуел Бекет није делио Морисово расположење:  

Владимир: Реци да јеси, макар то не било тачно.

Естрагон:   Шта треба да кажем ?

Владимир: Реци, срећан сам.

Естрагон:   Срећан сам.

Владимир: И  ја сам.

Естрагон:   И ја сам.

Владимир: Ми смо срећни.

Естрагон:   Ми смо срећни. (Тишина)  Шта ћемо сада да радимо,

сада када смо срећни ?

Владимир:  Да чекамо Годоа.

Да ли још увек верујете да ова прича може да има срећан крај?

Насловна – Андреј Тарковски („Огледало“, 1975.)