Ненад Ћурковић: Социјалдарвинизам као западна вредност

„Анализа социјалдарвинизма указује на процес снижавања стандарда, тенденцију жртвовања појединца у корист врсте и девалвирања хуманитарне идеје о једнакости на основу ‘природне’ неједнакости, као и тенденцију подређивања етичких норми биолошким потребама.“

Ханс Гинтер Смацлик (Hans Günther Zmarzlik)

Када је 1859. године Чарлс Дарвин објавио своје чувено дело О пореклу врста, изазвао је бурне реакције неистомишљеника, због тезе да су живи организми настали на природан, а не на натприродан начин, али и оних који су –не улазећи у расправу о исправности теорије еволуције, указивали да ће она изазвати негативне моралне последице.

Много је било гласова у прилог тврдњи да Дарвинова теорија лоше делује на морал.  Деструктивни утицај тезе о природној еволуцији на морални поредак, био је далеко већи разлог отпора, од неслагања са сâмом Дарвиновим поставком о начину настанка живих организама.  

Већ 1859, одмах пo објављивању О пореклу врста, Дарвинов ментор са Кембриџа, Адам Сеџвик, професор биологије, упутио му је писмо у којем га је оптужио да подрива морални поредак: “У свом поимању моралности (…) шокиран сам деловима твоје књиге.”  

У првим годинама XX века, кампању против дарвинизма је покренуо Вилијам Џенингс Брајан, једнако као и Сеџвик, забринут због његовог негативног утицаја на постојећи морал. То се (раније) није допало ни неким Немцима.

Теолог Рудолф Шмит је 1876. приметио да има много критичара дарвинизма, који теорију еволуције сматрају “само недоказаном претпоставком, која прети да постане пламен, који би могао да најплеменитија и најузвишенија културна достигнућа протеклог (XVIII) века претвори у гомилу пепела.”

Више мање, сви креационисти (заступници библијског тумачења стварања) су на овакав начин критиковали дарвинизам, оптужујући га за подривање моралног поретка.

Међутим, било је и позитивних гласова, оних који су из истог разлога хвалили дарвинизам, указујући на његов „ослободилачки карактер“.

Један од  водећих материјалистичких филозофа, Данијел Денет, величао је Дарвинову идеју еволуције, називајући је „опасном теоријом“ и “универзалном киселином”, јер је “растварала” традиционална религиозна и морална схватања.

Једно је сигурно, дарвинизам је променио поимање људске природе. Он је подрио и темеље хришћанског морала и оспорио став да људски живот представља апсолутну вредност, што је имало далекосежне последице по друштво и политику.

Дарвинизам је полазио од тога да је човеково порекло животињско, а не божанско, а то је подразумевало да он не заслужује (нити може да заузима) онај посебан положај који му је доделила јудео-хришћанска мисао.

У складу са тим, одбачена је идеја да је човек биће које је из стања савршенства пало у грех, него да потиче и еволутивно се развија „од неке врсте мајмуна“.

Према томе, његове духовне и моралне особине нису „божанске“, него производ анималне природе, која еволутивно напредује.

Већина дарвиниста, као и сâм Дарвин (који је, занимљиво, по образовању био теолог), порицала је постојање нематеријалне душе, која је темељ јудео-хришћанског погледа на свет, на чему почива идеја о светости људског живота.

Дарвинизам је истицао постојање варијација унутар врсте, a то је подразумевало биолошку различитост. Примењен на људе, оправдавао је друштвену, расну и класну неједнакост.

„Природна селекција“ („борба за опстанак“) је подупирала став да је смрт “мање способних” корисна, јер доноси друштвени напредак и представља услов цивилизацијског прогреса.

Прихватајући дарвинизам, Ниче је у духу свог времена, у Вољи за моћ, подржао обрачун друштва са онима који су немоћни и слаби.  Сматрао је да друштво, у многим случајевима, мора спречити рађање. У том циљу, треба да примени најстрожије мере присиле, лиши их слободе, а у неким случајевима и кастрира.

Најављивао је, у будућности, појаву „нових дионизиских  форми живота“, али тек после „уништења свих дегенерика и паразита“.

Хитлер је, као вулгарни ничеанац и доследни дарвиниста, сматрао задатком државе „да само здрави рађају децу“, јер се једино тако може створити нација надљуди, достојних херојског живота.

После Дарвина, смрт више није била зло које треба превладати, него сила која омогућава друштвени прогрес.

Дарвинова теорија  је довела до преобликовања моралних закона и сасвим другачијег схватања смисла живота и смрти, као и улоге сâмог морала.

Теза о апсолутној вредности људског живота, више није имала некадашњи значај.

Дарвинизам је ефикасно подривао дубоко укорењене хришћанске вредности, оне које су представљале темељ европске културе. Поништавао их је у корист прогреса техничке цивилизације.

Захваљујући Дарвину, еволутивни напредак, а са њим и револуционарни, је постао императив новог схватања морала.

И Марксова идеја о „очовечењу човека“ је настала у духовном амбијенту дарвинизма.

Прочитавши Дарвиново дело О пореклу врста, Маркс је Енгелсу рекао: “Иако је написана неуглађеним енглеским стилом, ова књига садржи основу историје природе за наш став.”

Послао је примерак Капитала Дарвину, са посветом, у којој се представио као његов “велики поштовалац”.

Енгелс је истицао да је Дарвин задао “најјачи ударац метафизичкој концепцији природе, својим доказом да је садашњи органски свет (…) производ процеса еволуције, који се одиграва милионима година”.

Много је било оних које се могу повезати са Дарвиновом теоријом, али најважнији међу њима био је капитализам (уже, индустријска револуција).

Дарвинова теорија, иако је требало да буде откриће основних природних закона, заправо је била конструкција, која је настала као пројекција социјалних прилика у Енглеској, у време када се индустријска револуција налазила на свом врхунцу. Била је научна поршка суровој експлоатацији људи и новој стратификацији (преслојавању) капиталистичког друштва.

Дарвин је омогућио капиталистима да такво, крајње нехумано стање, прикажу као сасвим природно.

У једном писму Енгелсу, Маркс каже: „Упадљиво је како Дарвин код животиња и биљака препознаје своје енглеско друштво, с његовом поделом рада (разноврсност), конкуренцијом (компетиција), отварањем нових тржишта (ниша), ’изумима’ (варијације) и малтузијанском ’борбом за опстанак’. То је Хобсов ’bellum omnium contra omnes’ (рат свих против свих), а присећамо се и Хегелове Феноменологије Духа, где је грађанско друштво описано као ’духовно животињско царство’, док је код Дарвина животињско царство представљено као грађанско друштво.“

Нешто касније, Рихард Хофштетер је – као и Маркс – закључио: „Може се повући паралела између образаца природне селекције и класичне економије, која указује да је дарвинизам више допринео речнику, него садржају конвенционалне економске теорије. Оба система подразумевају суштинску саможивост животињских прохтева, при чему економски образац наглашава уживање, а дарвинистички опстанак. Оба подразумевају нормалност компетиције (супарништва и такмичења; конкуренције) у испољавању хедонистичког импулса, или оног за опстанком (…)“.                                                                                                                                                                      

Енгелс, на једном месту, каже: „Целокупно Дарвиново учење о борби за опстанак је просто преношење са друштва на живу природу Хобсове доктрине ’bellum omnium contra omnes’ (рат свих против свих), као и буржоаско-економске доктрине о конкуренцији, заједно с Малтусовом теоријом о популацији. Када се тај мађионичарски трик изведе (… ) онда се пребацују назад, из органске природе у историју и тако се тврди да је њихова вредност, као вечних закона људског друштва, доказана.“

То није било ништа ново, јер су тако већ старогрчки филозофи стварали космолошке и физичке теорије, пресликавајући на природу политичке и социјалне прилике у тадашњим градовима-државама.

Тако је настала чак и атомистичка теорија. Антички атомизам је био пројекција једног облика друштвених односа који су постојали у то доба.

На тај начин је таквој организацији живота, повратно, приписиван универзални смисао.

Социјалдемократи, тог времена, били су одушевљени Дарвином, јер су у његовој теорији налазили потврду сопственог става.

Дарвинизам је утицао да и многи други прихвате материјалистички поглед на свет.

Неке чињенице говоре у прилог томе да тај утицај можда није био пресудан за преношење идеја натуралистичке филозофије. Натуралистичке идеје су настале и шириле се пре него што је Дарвин објавио своју теорију еволуције.

Многи су прихватили дарвинизам, пошто су претходно већ усвојили  натуралистичке ставове.

С друге стране, било је и оних који су пригрлили дарвинизам, а одбацили натурализам, као хришћански теолози, „неокантовци“.

Међутим и поред тога, несумњиво да су, крајем XIX века, дарвинизам и натурализам били блиско повезани. Већина материјалиста прихватила је дарвинизам, зато што је подржавао њихове натуралистичке ставове.  Водећи биолози и морални филозофи, „дарвинисти“, су тврдили да дарвинизам подразумева и психолошки детерминизам, па одатле и материјалистичко схватање духовног.

Дарвинизам је, у XIX веку, допринео ширењу материјалистичког погледа на свет. Материјализам је, захваљујући дарвинизму, био привлачнији, брже је напредовао, деловао убедљивији и имао далеко више присталица.

Марксови следбеници су, по правилу, били материјалисти и доследни дарвинисти.

Лењин је уважавао Дарвина, због његовог открића да биљке и животиње није створио Бог. За Троцког је теорија еволуције представљала “највећи тријумф дијалектике у целој области органске материје”. Стаљин је постао атеиста пошто је, као студент теологије, читао Дарвина. Дарвинови следбеници били су и Мао Цедунг и Пол Пот, још двојица у низу „дијалектичких материјалиста“ и левичара.

Неки  морални ставови материјалиста имају упориште само у дарвинизму, одн. своје оправдање налазе у елементима биолошке теорије. Други се, опет, ослањају на извесне шире схваћене натуралистичке принципе.

Угледни биоетичари, Питер Сингер и Џејмс Рејчелс су указали на то да дарвинизам успешно лишава угледа јудео-хришћански концепт светости људског живота, па се онда комотно може да „морално оправда“ абортус, еутаназија и чедоморство.

Мада ово личи на критику дарвинизма, она то није. Напротив, Сингер и Рејчелс су ово схватили као „морално ослобођење“.

Утицај  Дарвинове теорије на етику, био је далеко већи од његових природњачких претпоставки о пореклу врста.

Већ крајем XIX века, многи дарвинисти су примењивали Дарвинову теорију на етичка питања, укључујући и она о вредности људског живота.

Један немачки зоолог и професор медицине, дарвиниста Роби Косман, је 1880, за разлику од већине својих истомишљеника, сасвим отворено (како то Немци иначе раде) говорио о вредности људског живота, као сентименталној и прецењеној идеји, која само омета развој човечанства.  

Развој се увек наводи као крунски аргумент у свим активностима, којима се људске масе доводе у подређен и нехуман положај.

Косман је навео још један јак разлог за негирање вредности људског живота, потребу „да држава достигне стање савршенства“. То додатно аргументује на онај стандардно плитак начин, упоређивањем човека са животињама и „поентира“ тако што каже како држава, баш као и свака животињска заједница, своје савршенство мора да оствари уклањањем („уништавањем“) мање обдарених појединаца, да би потомству оних обдаренијих обезбедила животни простор.

Косманово поимање живота и смрти било је у то време скандалозно и провокативно, али није представљало усамљени пример, јер су тада и други дарвинисти изражавали сличне ставове, само на нешто дискретнији начин.

Почетком XX века, глупости и гадости, у којима је Косман испредњачио, већ су биле широко распрострањене, посебно у оквиру дарвинистички инспирисаног „еугеничког покрета“, који је – служећи се еуфемизмом (блажим и прихватљивијим речима) – сâм себе дефинисао као „науку о побољшању људског потомства“.

Друштвени морал је већ тада доведен у стање потпуне ерозије.

Било је неслагања око садржаја појмова који би били обухваћени називима као што су нпр. “мање обдарени”, или „инфериорни“.

Водећи еугенисти нису могли да се сложе у оцени чији је живот мање вредан, или ко припада групи “инфериорних“.  

Око тога су се стално спорили.

Међутим, у нечему су били потпуно сагласни, у ставу да „модерна цивилизација повећава биолошку дегенерацију“. Показали су одлучност да се против тога боре и устремили су се на две групе, за које су веровали да представљају претњу здрављу људског рода и да доводе у питање будућност човечанства, на инвалиде и неевропљане.

Спорили су се и око тога, која је од ове две групе већа опасност за западни свет, али су били сложни у оцени да су инвалиди и неевропске расе довољно велики проблем и да без разлике обе треба, на неки начин, елиминисати.

У том погледу, нису имали ни мало моралног обзира.  

Социјалдарвинизам се показао као етички потпуно анемичан.

Један од социјалдарвиниста, који је прихватио расистичку верзију еугенике, био је и Адолф Хитлер.

Антинацистичком пропагандом, претворен је у оличење највећег зла.

Дарвин је, међутим, у том погледу био сасвим поштеђен. Његов морални углед остао је неокрњен. Није се ни постављало питање његове одговорности.

Упркос свим свирепостима које су биле последице Хитлеровог дарвинизма, Дарвин је увек био цењен и поштован. Свака веза између њих двојице – у крајњем – дарвинизма и нацизма, оспоравана је указивањем на исувише велике разлике које постоје између њихових живота и карактера.  

На овај начин је било могуће подржати такав став, посебно што је – не случајно – потпуно игнорисан идеолошки аспект ове везе.  

Дарвин се ослобађао сваке моралне одговорности, указивањем на чињеницу да се држао даље од политике, потпуно посвећен својим биолошким истраживањима, а Хитлер се више него активно бавио политиком, у епицентру историјских збивања.

Није се доводио у питање Дарвинов посредан утицај на политику, који је постојао управо на темељу његових биолошких истраживања.

Као најјачи аргумент у прилог Дарвина, који га ослобађа од сваке одговорности за Хитлерову „геноцидну праксу“, је „чињеница“ да је био „типичан енглески либерал, који подржава слободну економију и укидање ропства“.

То је идеолошки приказано као нешто несумњиво позитивно, и као потврда његове моралне и људске величине.

Међутим, може ли неко заиста бити „позитиван лик“ у тој причи, уколико подржава капиталистичку „слободну економију“? И да ли је у колонијалним земљама радницима било боље него робовима?

У многим аспектима, положај радника у то доба (посебно у колинијама) био је гори од ропског. Према тим радницима капиталисти, за разлику од робовласника, нису имали никакве обавезе, а захтеви су им били далеко већи.

Треба имати у виду да је Дарвин, сасвим у духу свог времена, којем је у огромној мери допринео теоријом еволуције, неевропске расе сматрао инфериорним у односу на Европљане.

То је био типично енглески, демократско-либерални и колонијални став.

Они који и данас бране Дарвина, са истих позиција, лаконски тврде да његов начин размишљања није у себи имао ништа дарвинистичко, признајући тако – на посредан начин – да је дарвинизам у суштини нечовечан и немилосрдан.

Као најјачи аргумент, којим ублажавају овај његов став о инфериорности неевропљана, наводе да он никада није прихватио аријевски расизам или фанатични антисемитизам, који су били главна обележја Хитлерове (нацистичке) политичке филозофије.

Наравно да није, јер је умро још 1882. Међутим, не можемо бити сигурни да не би, као и многи Енглези, да је доживео то време, био благонаклон према Хитлеру и подржавао његове политичке ставове (све до напада нацистичке Немачке на Британију).  Међутим и ово што је прихватио довољно је оптужујуће. Можемо га ослободити одговорности за последице нацистичке политике, једино тако што ћемо направити између њега и дарвинизма, исту онакву разлику каква се прави између Маркса и марксизма.

Ако у тој ствари заборавимо на Дарвина и даље остаје питање, колико је била јака веза између дарвинизма и нацизма? Као и да ли је Хитлер дарвинизам злоупотребио, или га је само доследно споводио?

Хитлер у тој ствари није био нарочито оригиналан, него само изузетно успешан популаризатор и врхунски практичар већ постојећих идеја.

Сви дарвинисти су били расисти, који су веровали да је бела раса супериорна и то су отворено проповедали.

Херберт Спенсер је тврдио да су одрасле нецивилизоване особе на нивоу деце цивилизованих људи. Еволуциониста Хенри Ферфилд Озборн, великодушно је одраслог црнца уздигао на ниво интелигенције једанаестогодишњег белог детета, а проницљиви представник беле расе, Хавелок Елис, мудро је закључио да Африканац, одрастајући, постаје „глуп и тупав“. Остаје нејасно какав је он био одмах по рођењу? То је Елису, представнику интелектуално супериорне беле расе – зачудо – промакло?

Неки амерички „научници“, као Роберт Бенет Бин, мерили су црнцима лобање да би доказали супериорност и савршенство беле расе.

Сасвим у духу модерне техничке цивилизације, квалитет су дефинисали искључиво квантитативним мерилима.У складу са тезом коју су изнели, на тај начин су лако намакли потребне „доказе“.

Сетимо се само Марксове тезе да „квантитет даје квалитет“, или Лењинове да је „квантитет одређена врста квалитета“.

У својој књизи Порекло човека, Дарвин тврди како ниже расе треба да нестану и да бели људи немају потребе да их штите.

Племенито, нема шта.

Уосталом, шта и очекивати од „типичног енглеског либерала,..“, него да буде тако острвски великодушан (несебично безочан).

Пошто је Дарвин био учтив човек, што нам упорно сугеришу западни аутори, оно прво, да ниже расе треба да нестану, треба схватити као препоруку нижим расама како би лепо било да тако поступе, на радост беле расе. А ово друго је издашан савет белцима да се уопште не оптерећују, јер нема никаквог разлога да „ниже расе“ штите од себе.

Дарвин је, као велики (епохални) познавалац природе, закључио да су афрички и аустралијски домороци бића слична горилама и био је сигуран да ће они, током еволуције, нестати.

Еволуција је била наклоњена белој раси и развоју западне цивилизације?

Енглеска је своју колонијалну политику тумачила „борбом за опстанак“.

Низ идеја Дарвин је прузео од Томаса Малтуса, који се бавио демографијом, а Малтусови ставови су већ били прихваћени у британском друштву.

Као расни Енглез, Малтус се прочуо паролом: „Сломи сиромашне“.

На основу својих истраживања, он је утврдио да се сиромашни („бедници“) брже множе и да због тога на свету неће бити места за све. Зато је закључио, не да их треба ослободити сиромаштва, него да се друштво мора да ослободи њих, као „прекобројних“.

Дарвин је „борбу за опстанак“, и „чињеницу“ да опстају „најспособнији“, уочио у природи, тек пошто је Малтус ту појаву запазио у друштву.

У својој књизи Победа Запада, Теодор Рузвелт је социјалдарвинизам прогласио америчком филозофијом. У њој тврди да је расни рат са Индијанцима, до њиховог истребљења, био неизбежан.

С те стране је можда и у праву. Капитализам уклања све препреке и неминовно све актере свог перманентног раста увлачи у злочин, или као жртве, или као зликовце.  

Претходно је дарвинизам учинио сувишним све моралне обзире, или моралној разузданости – далеко старијој од дарвинизма – обезбедио научно покриће. Зато не чуди што је Рузвелт сматрао да америчку државу не обавезују никакви уговори које су направили са „староседеоцима“, јер су они „примитивна раса“.

Његов претходник, Ендрју Џексон, је (већ у првој половини XIX века) тврдио да је геноцид над Индијанцима „проширио простор слободе“.

Нема сумње, чије и какве „слободе“.

Никаква морална устручавања нису долазили у обзир, јер је традиционални морал, захваљујући највише дарвинизму, био третиран само као једна од препрека ширењу капитализма.

Дарвинизам је потпуно обесмислио постојање моралне одговорности.

Капиталисти су у дарвинизму пронашли оправдање за сваје окрутне поступке.

Морал је тако постао сувишна и непожељна тема, а у пракси се задржао само у траговима, које су остављали спорадични моралистички изговори, у ситуацијама када се без њих баш и није могло.

Како су некада разговарали са колонизованим становништвом, поштовали своје уговорне обавезе и уважавали их као људска бића, Американци то чине и данас са окупираним и колонизованим народима, јер је њихова политичка филозофија и даље социјалдарвинизам.

Према њима су Американци немилосрдни, а за такаву америчку политику увек ће се дарвиниста који ће понудити неки „елегантан“ (моралистички) изговор, као што га је, једном приликом, дао Едвард Алсворт Рос, тврдећи да је „религијски култ милосрђа (…) склониште под којим се идиоти и кретени скривају и множе“.

Збигњев Бжежињски, вероватно најутицајнији гласноговорник посткапитализма  је одавно најавио да ће Робеспјер и Лењин изгледати као неодлучни и млаки реформатори, према реформаторима који тек долазе.

У складу са тим се отворено каже: ”У будућем новом светском поретку, биће и побеђених и победника. Број побеђених, наравно, биће неупоредиво већи. Они ће тежити томе да добију шансу да достојанствено живе, али им она по свој прилици неће бити пружена. Такви ће бити натерани да се погуше у затрованој атмосфери, а на њих нико неће обраћати пажњу, просто због потпуне равнодушности. Сви ужаси XX века избледеће у поређењу с оним што тек долази”.

Увелико смо део тог процеса, а теорија о „златној милијарди“, као врхунцу остварења идеала социјалдаринизма, никако се више не сме посматрати као само још једна суманута теза теоретичара завере.

Пре тога је Збигњев Бжежински (крајем прошлог столећа) упозорио, да ће XXI век бити век малих националних држава и локалних ратова, а да глобализација никако не подразумева идеју космополитизма, нити да ће тај процес искључивати сукоб капитала са заједницама које му се одупиру.

Много раније, Ендрју Карнеги, оснивач „Карнегијеве фондације за светски мир“, је тврдио да је закон конкуренције неповољан за појединца, али одличан за расу, јер обезбеђује „опстанак најспособнијих“. За Рокфелера, капиталистичка конкуренција је „природни закон“, који је из тог разлога неизбежан.

Године 1875, у јужним америчким државама, донети су закони о расној дискриминацији, одвајању белаца и „обојених“, свуда – по школама, болницама, затворима, гробљима, чак и лифтовима.

Црнци су формално грађанска права добили тек 1962, захвљујући деловању покрета на чијем челу се налазио Мартин Лутер Кинг и после њиховог „мирног протеста“, у току којег су прилично искрварили.

Многи водећи дарвинисти су прихватили еугенику, као директну примену дарвинистичких принципа на морал и друштво.

Оснивач модерне еугенике, Френсис Голтон, био је (зачудо) Дарвинов рођак.

Своје идеје је развио након што је прочитао О пореклу врста.

И лидери еугенистичког покрета у Немачкој, највише су се ослањали на принципе Дарвинове теорије еволуције.

Неки од њих су подржавали еутаназију и чедоморство, у случају особа са инвалидитетом. Истовремено, неки су правдали међурасне сукобе и освајачке ратове, као саставни део дарвинистичке борбе за опстанак.

Хитлер је прихватио овакве идеје, које су у споју са екстремним антисемитизмом, на крају довеле и до холокауста (систематског покоља Јевреја).

Следећи дарвинистичку логику „борбе за опстанак“ комунисти су елиминисали своје политичке противнике, буржоаске елементе и оне политички непоправљиве. Уклањали су их, депортовали, изгладњивали, сатирали присилним радом.

Комунистички концлогори су били сурови као и нацистички.

Међутим, треба увек имати у виду да су концентрациони логори, као и многе сличне ствари, били енглески изум. Енглезима, у том погледу, никада није недостајала машта.

Деведесетих година XIX века, јако много биолога и друштвених теоретичара је покушало да дарвинистичку „борбу за опстанак“ примени на људско друштво.

Лудвиг Волтман, који је тада критиковао такве покушаје, ту врсту ентузијаста је назвао заједничким именом – социјалдарвинисти.

Многи критичари овог „спонтаног“ покрета су тврдили да је „социјалдарвинизам у великој мери припремио терен за нацистичку идеологију и холокауст“.

Једино су то видели. Глатко су превиђали сличне акције на другој страни, какав је био нпр. британски геноцид на Тасманији.

Оскар Пешел, уредник часописа Иностранство, је 1870. тврдио како је истребљење појединих раса природан процес, и да ту нема места моралним обзирима. Рекао је: „Нестанак Тасманијаца, према томе, треба посматрати као геолошку и палеонтолошку судбину; јача врста уклања слабију“.

Дарвинизмом је правдан покољ над Абориџинима у Аустралији.

Социјалдарвиниста и еугеничар Хенри Кејлок Рузтен је, 1876, тврдио да убијањем Абориџина и Маора белци испуњавају „неумољиви закон природне селекције“.

Потпредседник Краљевског друштва Тасманије, Џејмс Бернард, је 1890. рекао да је „процес истребљивања аксиом закона еволуције“.

Пешел је сугерисао да природа укида морал, а наука учи да не постоје универзална људска права, па тако ни право на живот.

Абориџини су ловљени као дивље звери. Ухваћени „примерци“ су коришћени у  „научним огледима“, као „експерименталне животиње“.

У Сиднеју, у музејском каталогу, Абориџини су били престављени као „аустралијске животиње“.

Од 1910, до седамдесетих година XX века, око 100.000 абориџинске деце је одузето од родитеља; белопута су давана на усвајање белцима, а тамнопута смештана у сиротишта.

Бели расисти су своју визију света ширили и људским зоолошким вртовима. Такви простори су нудили спектакуларне представе, којима је на очигледан начин доказивана супериорност беле расе.

Црнци су приказивани као она „ карика која недостаје“ у теорији еволуције, као прелазни облици између мајмуна и човека.

Све Светске изложбе, у другој половини XIX и првој половини XX века, красиле су такви експонати, које су излагале (претежно) колонијалне државе.

Било их је све до 1930. године, када је нагло опало интересовање за оваквим обликом белачке забаве. Разлог није био моралне природе, него је у питању била интересантнија забава – филм. Биоскопи су пружали бољи провод од људских зоолошких вртова.

Последњи такав врт је затворен, не тако давне, 1958. године. Интересантно је да се налазио у Бриселу, престоници данас толико помињаних „европских вредности“. Те године, група конгуанских „примерака“ афричких „дивљака“ се побунила и то је био крај те врсте расистичког иживљавања.

Духу времена више нису пристајале такве дарвинистичке представе. Социјалдарвинизам се тада већ увелико испољавао у далеко лицемернијој, строго демократској форми.    

Многи феминисти, заговорници контроле рађања и борци за права хомосексуалаца, били су ватрени дарвинисти. Они су користили дарвинистичке аргументе да би својим политичким и социјалним програмима дали научно утемељење.

Данашњи Закон о родној равноправности потекао је из тог истог извора. Као и одвратна пракса одузимања деце од родитења, под бестидним  и нечасним изговорима.

Многи који су подржавали дарвинизам, представљали су се као либерални демократи; неки су били социјалисти, неки пацифисти, а међу њима је било и пуно Јевреја.

Дарвинисти, иако су били супротних политичких убеђења, имали су много више заједничког, него што то на први поглед изгледа.

Још један разлог због којег дарвинистичко непоштовање људског живота не би требало посматрати као специфично „пронацистичко“, јесте тај што су се сличне идеје могле чути у Сједињеним Државама, Британији и другим „демократским“ земљама (Скадинавији, нпр.).

Први еугенички закон није донет у нацистичкој Немачко, него у демократској Америци, у савезној држави у Индијани, још 1907.

До 1930, 31 америчка држава увела је еугеничке законе, који су спречавали да „умоболни, пијанице, епилептичари, дегенерици“ имају потомство.

Присилно је стерилисано 20.000 људи.

На основу тестова за имигранте, 80% оних из Источне Европе (Пољака, Јевреја, Руса) сврстано у малоумне, на основу њихове наводне „генетичке инфериорности“.

Године 1924, донет је закон о ограничавању њиховог усељавања.

Закон је важио до 1965, двадесет година после Хитлерове смрти и слома нацистичке Немачке.

Једна од првих „планера породице“, Маргарет Сејнџер, позната и као „мајка сексуалне револуције“, залагала се за кастрирање свих ментално заосталих, али и црнаца.

Превише је примера који би се могли навести као потврда овог дарвинистичког заноса, са којим су западњаци спроводили политику „расне хигијене“.

Содијалдарвинистичко негирање вредности људског живота није био само немачки феномен. У том погледу, Америка је могла да буде узор Хитлеру.

Добар пример је кампања за увођење обавезне стерилизације у Сједињеним Државама.

Међутим, насилне стерилизације су вршене и у скандинавским земљама.

Расна хигијена је проузроковала многе трагедије ван Немачке, али нигде у свету оне нису биле тако велике као у Немачкој, јер су и у тој ствари Немци били организованији, вреднији и педантнији.

Теорија еволуције генерално, а дарвинизам посебно, извршили су невероватно снажан утицај на начин размишљања у Немачкој.

Године 1868, Дарвин је писао Вилхелму Прајеру: “Подршка коју имам у Немачкој даје ми највише разлога за наду ће наши ставови на крају преовладати.”

Пут од дарвинизма, преко вагнеризма и ничеанизма, па и расизма и антисемитизма никада није био праволинијски. Било је много споредних путева, који су ишли у различитим правцима. Већина није водила у нацизам. Само један од њих, прилично кривудав, довео је и до Аушвица.

На почетку XX века, неки апсекти немачке социјалне реформе допринели су развоју нацистичке идеологије.

У то време многи реформатори су били одушевљени идејом „расне хигијене“ и заговарали увођење популационе политике, у чему је дарвинизам имао кључну улогу.

Социјалдарвинизам је била – иако изузетно значајна – ипак само једна компонента нацистичке идеологије.

Занимљиво је да су у почетку и многи Јевреји били задрти дарвинисти, а неки и еугенисти.

Данас се свака изопаченост у савременој историји прикрива и правда упирањем прста у Хитлера, и његову политику геноцида. Истина не само у Хитлера и нацизам, него и Стаљина и комунизам, при чему се „они редовно приказују као једини девијанти у иначе здравом ткиву западног демократског друштва“.

Не умањујући Хитлеров пресудан допринос злочиначкој нацистичкој политици, треба имати у виду да он у томе није био једини. И други, посебно његови оштри критичари, нису у том погледу били ништа бољи.

Хитлер је имао тај пех да је изгубио рат, а победници тумаче прошлост („пишу историју“) у складу са сопственим интересом и из оквира своје либерално-демократске идеологије.  

Многе студије о рађању еугеничког покрета у Сједињеним Државама, Европи и у другим деловима света, показују да је дарвинизам у том процесу одиграо значајну посредничку улогу, а исто тако и у развоју неких других система мишљања, као што су биолошки детерминизам, учење о расној неједнакости, научни расизам, а највише у (практично) све већем оспоравању вредности људског живота, као и у потпуном одбацивању етичког става у корист „прагматичног морала“, заправо једног дволичног грађанског морализма.

У том низу су неумњиво настале и те толико извикане, и енигматичне „западне вредности“.

У овом тексту су насумично наведени само неки примери последица које је, као „домино ефекат“, изазвао социјалдарвинизам (њих је било безброј и по суровости и цинизму далеко превазилазе и најдевијантнију читалачку машту).

Социјалдарвинизам и данас, још бездушније, убира своје плодове.

Ипак, треба признати да Дарвин својом теоријом није покренуо овај процес деморализације запада (он није био генијалан ум), него је (као изузетан медијум) његовој капиталистичкој, империјалној и колонијалној политици, у правом тренутку, у духу тог времена, пружио преко потребно научно покриће.

Дарвин, својом теоријом еволуције, није био покретач овог процеса, него је и сâм био његова судбински значајна последица, захваљујући којој је капитализам себи обезбедио ону пресудну идеолошку подршку за неограничено ширење своје моћи доминације.

Теорија еволуције је омогућила капитализму да се хладно отараси свих моралних обзира, што му је омогућило да се све брже креће и неограничено шири, што неминовно води запад ка пропасти, као и све оне које је он, у складу са својом империјалном и колонијалном (пљачкашком) политиком, окупирао.  

Хитлер нам је, у једном згуснутом облику, јасно показао како изгледа таква политика и које су њене крајње последице.

Проблем није у Дарвиновој бујној машти, него у капитализму и капиталистичком ширењу.

Да није било техничке револуције, не би било ни Дарвинове теорије еволуције.

Својим развојем капитализам је практично од људи правио мајмуне, а Дарвин је теоретски од мајмуна правио човека. На тој истој линији, у оба правца, практичном и теоријском, револуционарно и еволутивно је бледео (и данас већ готово сасвим нестао) истински људски лик.

Насловна – „Дарвин, генеза“, аутор „БН“