“Нови слоган ‘мултикултурализам’ испод семантичке маске либералног плурализма просто скрива облик етничког културалног чишћења. Значење ‘мултикултурализма’ је одвајање једне културе од друге, како би се избегле све могуће транскултурне синергије као што су присност или комуникативност.”
Хаким Беј (Peter Lamborn Wilson), 1987.
„
Мултикултуралност (у свим својим видовима), као главна тема, треба да у други план потисне реалне економске и политичке проблеме, од којих је један и сâма мултикултуралност.
Мултикултурализам је очигледно политика. Али, каква?
„Опозициона“ и режимска, истовремено.
Таква – политички коректна – опозиција заправо делује као сервис режима. Оваква опозициона активност је власти добродошла, јер скреће поглед јавности са правих проблем, а истовремено је од користи њеним активним носиоцима, радикалним припадницима грађанске и академске заједнице, разним НВО организацијам, и оним које делују на Универзитету и у другим образовним институцијама, са позиције родно различитих, маргинализованих и позитивно дискриминисаних.
Када је реч о деловању заступника ових угрожених културних група и подгрупа, ту се не ради ни о чему другом него само о захтеву да се ове културне разлике учврсте и привилегују, јер маргиналне групе наводно представљају различите културе и једино што оне желе, као и њихови заступници, је стицање повољнијег друштвеног положаја и привилегован животни и пословни статус. То је стварни циљ, потпуна интеграција у систем, а не оно што је изговор за постављање оваквих захтева, наводно складни живот културно различитих група и подгрупа у њему.
Али не може бити складног живота у ситуацији када су ове групе и подгрупе привилеговане у односу на остале делове друштва. Таква политика је, у суштини, стратегија његове дестабилизације, јер прави вештачке социјалне разлике и производи унутрашње сукобе.
Притом су заговорници и заступници мултикултурализма заинтересовани за више моћи и што бољи положај маргинализованих и позитивно дискриминисаних, а пре свега за себе, на Универзитету, у најпрофитабилним организацијама и за добро плаћена места у „јавном сектору“.
Све друго је празна прича.
Око тога лако могу да постигну договор са режимом. Интерес у томе је обостран.
Овај унутрашњи несклад, који је вештачки створен, производи кризу, а капитализам се храни кризом и њом савршено управља.
Зато мултикултурализам инсистира на плурализму, који приказује као супротност тоталитаризму.
У корист плурализама и разноврсности (пропагандно, суштинских обележја либерализма), као супротност истицана је теза о монолитном комунистичком систему.
Овакво виђење тоталитаризма, које се током хладног рата фокусирало искључиво на комунизам, било је изузетно успешан пропагандни трик, који је осигурао хвалоспеве западном плурализму.
Плурализам се славио насупрот левици (не само комунизму него и социјализму), а оспоравање тоталитарног система, посредно је постало оспоравање утопије (утопијске визије), иако између њих није постојала очигледна веза.
И мада тоталитаризам и утопизам нису директно повезани, осуда тоталитаризма значила је и осуду утопизма. Био је то начин да се уклони опасност која је претила капитализму од пројекта изградње социјалне државе.
Наводно би остварење једне такве утопијскe идејe укинуло индивидуалну слободу, која је светиња либералног друштва, па појединци не би могли да уживају у „слободи“ која им је у капитализму дозвољена: да слободно купују у шопинг моловима, слободно гледају ТВ, слободно користе своје мобилне телефоне, слободно се возикају по околини, слободно читају новине и сл.
Капитализам је идеологија индивидуализма, лажног култa личности, који се своди на имиџ са стилом, на играње улоге, која се каледископски мења у складу са захтевима тржишта и модних трендова.
Да је западна цивилизација суштински плуралистичка, још једна је велика лаж опортунистички расположених теоретичара, који тврде да се у њему слободне јединке, са пуним правом на аутономију личности, удружују у шире друштвене склопове, групе и колективе, како би сачували своју приватност, сигурност, слободу, али и идентитет.
Превладао је став да су плурализам, разноврсност и раличитост одлике Запада (посебно Америке), тзв. отворених друштава, а да су друштва „иза гвоздене завесе“ затворена, да су диктаторска, зато што се ослањају на идеологију и утопију, и тоталитарна, јер настоје да у потпуности буду организована.
Идеја плурализма израсла је на интелектуалном конформизму западних теоретичара и хладноратовском антикомунизму.
Хладни рат је плуралистичку идеју надувао до огромних размера.
Захваљујући томе, Запад се успешно обрачунао са светском левицом и идејом социјализма.
Глорификовање плурализма није се темељило на озбиљној теорији, него је то била просто конформистичка одбрана америчког друштва, некритичко слављење американизма и америчког естаблишмента.
Тек су шездестих година, са појавом Покрета за грађанска права на америчкој политичкој сцени, и са протестима против расизма и вијетнамског рата, млади критичари су оспорили слику о доброћудној Америци, која штити свет од тоталитаризма.
Расни и антиратни протести разоткрили су америчко лицемерје, њену пропагандно разлашену праведност.
Сâм капитализам је сопственом праксом распршио илузију о свом плурализму. Показало се да је то само пропагaндно изграђен мит.
Концепт демократског плурализма био је идеолошки и реакционаран, јер западни политички поредак није никада био заиста плуралистички, нити стварно демократски.
На крају, назив слободни свет, који је коришћен насупрот изразу „тоталитарно друштво“, постао је обична фраза.
Али јавно мњење има кратко памћење.
Временом је критички дух из шездесетих испарио и идеја плурализма поново је постала популарна и у употреби, да би на крају – деведесетих година XX века – у потпуности неутралисала утицај левице и идеју социјализма послала на ђубриште историје.
Плурализам се уздизао у мери у којој је левичарски радикализам опадао.
Ово капитулантско повлачење левице и урушавање социјализма, капитализам је пропагандно приказивао као велики напредак. Ако се и могло говорити о неком напретку, он се односио само на прогресивно јачање и ширење капитализма. Ни на шта друго. Али, капитализму је то довољно, јер он ни нема амбиције које иду даље од тога.
Са урушавањем комунизма, оживљавање плурализма је на крају довело и до смрти социјализма. Остварење пројекта социјалне државе више није било могуће у светским размерама, а оно мало социјалистичких држава које су преостале, постало је мета напада светског капитализма, који се победоносно ширио с намером да глобализује цео свет.
Ослободивши се ове најснажније леве идеје, глобалисти – заговорници плурализма – су појачали своје напоре да плурализам постане водећи принцип, не само за либерале, него и за преостале левичаре.
Идеја плурализма проглашена је аксиомом. Доведена у везу са културом, под именом мултикултурализма, постала је водећи мит нашег времена.
Мултикултурализам је данас један од кључних теоријских и практичних образаца и за прикривање, и за разумевање, суштине савременог света.
Овај спој произвољно схваћене културе и формалистичког плурализма, показао се као добитна комбинација за апсолутну доминацију и ширење капитализма.
Испразне приче о мултикултурализму и лицемерни захтеви за плурализмом довели су до тога да Запад (и Сједињене Државе), у тежњи за светском економском и политичком доминацијом, неминовно постану културно униформне. Исто важи и за све оне земље које су, у процесу глобализације, увучене у англо-америчку зону интереса и којима је наметнут колонијални статус. Постале су колоније и у културном погледу, јер се сада борба за глобални утицај постлибералне демократије одвија управо на том терену, пре свега на пољу културе.
Уосталом, како може да постоји суштинска разлика између различитих култура на терену капитала, у оквиру једног истог потрошачког друштва?
Ниједна културна група није у стању да се испољи као аутономна и супротстави моћним силама технички развијеног индустријског (капиталистичког) друштва, који их све нивелише, чини истоветним не само у изгледу, него и у понашању. Притом, број оних који заиста желе да се томе супротставе је незнатан.
Без обзира којој култури припадају, зато што живе у једном истом економском и политичком систему, на истом тржишту, сви купују исте производе, гледају исте филмове и телевизијске канале, користе исти интернет, баве се идентичним активностима, имају једнаке амбиције и негују истоветна очекивања. Сви су уједињени у истој жељи за материјалним успехом, у датим условима.
Културну различитост показују само у потрошњи, избором различитих врста производа, а тешко да то може бити потврда њихове суштинске различитост. Напротив, ово сведочи да су те разлике привидне.
Парадоксално, због таквог начина живота, што се стварне разлике више смањују, оне постају важније и на њима се више инсистира, мада не представљају ништа више од другачијих фолклорних, стилских и модних кулиса.
Тако се на терену јединственог тржишта клатно културне различитости зауставља у тачки коју одређује потрошачка униформност.
Многи мултикултуралисти, као најјаче аргументе у прилог своје позиције, која се темељи на захтеву за правом на разликовање и уважавање других и другачијих, родно различитих и тд., истичу опасности које прете од мелтинг пота и асимилације.
Лепо звучи, али нема никаквог смисла, пошто се управо те две ружне ствари (мелтинг пот и асимилација) увелико дешавају, управо ширењем мултикултурализма.
На крају, свака стварна разлика нестаје у виру економије. Другачије и није могуће у условима капиталистичке привреде.
Мултикултуралисти, наводно, настоје да ликвидирају лажне генерализације, (од којих су неке заиста лажне), а заправо од њих живе, јер су све њихове генерализације лажне.
Културна разноврсност и културни плурализам данас не означавају суштински другачије начине живота, него различите стилове једног истог преживљавања у демократији. Ту није реч о битно различитим културама, него само о спољашњим културним разликама. Ради се о изнуђеном и неизбежном културном прилагођавању захтевима техничке цивилизације.
Колика је онда вредност мултикултурализама, у оквирима техничког система?
Шарена лажа мултикултирализма прикрива одсутво било какаве озбиљне алтернативне политичке визије.
Економске и социолошке (критичке) анализе постојећег, замениле су карактеристичне опортунистичке расправе о културној разноврсности и културном плурализаму у оквирима (постојећег) система.
Асимилација и хомогенизација се игноришу (чак не виде) инсистирањем на политици подједнаког уважавања, поштовања и признања свих аутентичних културних модела и релевантних културних група. Таква активност, упорног изношења захтева за одвојеним признавањем сваке посебне културе, на основу њихове самопроглашене аутентичности је веома далеко од субверзивног деловања.
Притом, свако инсиситирање на аутентичности је пуцањ у празно.
Носиоци свих посебних културних ставова наводно пате због недостатка признања, што се тумачи и као један облик насиља над њима, приказује као позитивна дискриминација, па се онда о извесним мањинским групама (женама,„родно различитим особама, Ромима, избеглицама, етничким групама, националним и верским мањинама), говори као о оштећеним културама, за које се затим тражи не равноправан друштвени статус“, него повлашћен положај у односу на већину, посебно водећу нацију и матичне хетеросексуалне мушкарце, који се унапред проглашавају главним носиоцима непоштовања и насиља према угроженим мањинама, у (овој) већинској патријархалној култури, насилној – наводно – већ самим тим што је национална и патријархална.
Уосталом, мултикултуралност је дистанцирање од примарног идентитета, тј. етницитета”и хетеросексуалног мушкарца.
Главни циљ мултикултуралиста је освајање моћи по кључу, за мањинске групе и подгрупе, других и другачијих. Реч је заправо о фрагментацији друштва, чија „атомизација“ и дестабилизација репродукује владајући систем и доприноси учвршћивању његовог унитарног карактера (интеграције свих) и јачању његове глобалистичке моћи.
Право лице мултикултурализма (културног плурализма) је политичка и економска униформност.
Наш стварни проблем није непризнавање мањинских култура, него то што смо сви заједно жртве економске неправде и политичког терора оних који су на власти.
Мултикултурално подривање економске и политичке солидарности има за циљ учвршћивање (капиталистичког) хијерархијског поретка.
Оно што заиста људе урнише су незапосленост и лоше плаћени послови, ужасни услови рада, распадање заједница, покидане породичне везе и лоше образовање, оно што погађа све (без обзира на међусобне разлике), а не непризнавање неких група које се произвољно проглашавају за посебне угрожене културе, не оспоравање њихове аутентичности, или нешто друго, томе слично, што погодује (мало)грађанској индивидуалитичко себичности.
Некада је опозиција, својим класним приступом, имала визију другачијег света и друштва. Покушавала је да дигне револуцију. И није мислила само на своју корист, него је то хтела да изведе у интересу свих.
Данас нихова активност има монополитички и коруптивни смисао, јер очигледно да једино желе што веће учешће у власти. Они отворено показују да пристају на постојеће економске и политичке односе и да тирадама о мултикултурализму само траже што боља места у институцијама владајућег поретка, за себе и за што већи број оних чије интересе заступају.
Многи постмодерни интелектуалци међу њима, баве се проблемом мултикултурализма само зато да би извлачили новац за истраживања у тој академској области, стекли могућност да објављују радове и обезбеде за то што дарежљивије покровитељство.
Својим поданичким ( теоријским и практичним) деловањем, мултикултуралисти доприносе вештачком стварању разлика, чиме дају свој прилог репродуковању друштвене кризе, која је погонско гориво капитализма.
Тренутно повлашћене мањинске културе не схватају да су привилегије роба за једнократну употребу и како у скорој будућности оне неће значити ништа, као што и сада имају вредност једино као политичко средство.
Признати су и уважавани само зато, да би их супротставили другима, како би се ови неутрализовали, а друштво атомизирало, одн. што више разјединило.
Крајњи циљ ових мултикултуралних радова је да се све друштвене групе, ове вештачки створене и оне спонтано формиране, супротставе једне другима, како би се над њима лакше владало.
Заједно са осталима и привилеговане мањине су жртве политичке манипулације и економске принуде, прогресивно растућег режимског терора, који на тај начин поуздано штити свој поредак, а да то не виде (или се праве да не виде), уживајући тренутно у привилегијама“које су им додељене.
Данас је сасвим свеједно ко је на власти, да ли су то – условно – мондијалисти или националисти, или некакви хобриди (како је то сада код нас), ако следе глобалистичку политику и спроводе либералну економију, следе упуте Европске уније и беспоговорно извршавају њихове и америчке налоге.
Америци и Европској унији је неважно како је становништву, јер такву политику према обичним грађанима воде и у својим земљама.
Разлике, ако и постоје, најчешће су у томе да ли при идеолошком улепшавању нека партија на власти свој програм украшава мултикултурализмом, или елементима патриотизма и националних вредности.
Међутим, пожељно је да то буде мултикултурализам.
Такав став је најбоља потврда лојалности европским вредностима и гаранција подршке међународне заједнице, као и могућности ослањања на фондове за развој демократије.
Данас је очигледно да се у овом свету, огрезлом у корупцији, радикализам ( као ни национализам) не исплати, а да је бављење културом најмудрији политички потез и несумњиво веома уносан посао.
И упркос свему томе, ова парија мултикултуралиста никада неће схватити, чак и да су им намере најискреније, да овај (либерално-демократски) систем не опстаје на темељу своје супериорне организације, него захваљујући оним традиционалним односима које још увек није успео да разори.
*****
Насловна – Сара Г., Мултукултуралност
