Ненад Ћурковић: Урбанизација и масовно друштво

“Масовност лучи ропство.”

Клод Леви Строс

До недавно, били смо сељаци. Наша култура била је сељачка. Становништво у градовима било је малобројно. Урбана средина се споро разавијала. Са индустријском револуцијом дошло је до велике промене. Сељаци су се, из економских разлога, масовно селили у градове. Ова миграција у потпуности је променила изглед градова. Изменила је функцију и динамику урбаног начина живота.

На почетку XX века, ово је још увек био свет сељака. Али XX век је био и век настанака масовног друштва. Огроман број људи се селио из села у градове и променио изглед света, изменио његову структуру.

Село и град више нису били исти.

Човечанство је у XX век ушло као сељачко, а напустило га као урбано.

Тај процес се најпре одвијао у развијеним земљама, а затим су и оне преостале – после Другог светског рата – укључене у тај процес, као земље у развоју, а данас  као земље у транзицији.

Сада више од половине становника света живи у градовима и од градске привреде. Половином XX века било их је нешто више од трећине, а очекује се да ће половином XXI века, у градовима, живети две трећине светског становништва.  Главна карактеристика развијеног друштва и савременог светског тржишта је, пре свега, ликвидација сељаштва као класе и сеоског начина живота.

У развијеном друштву нема више од три до пет процената сељака који живе од пољопривреде. Пољопривредна производња, у развијеним земљама, је толико машинизована да су сељаци, као масовна производна снага, постали непотребни.  Они су класа у распаду. Један број индивидидуализованих појединца још увек живи на селу, али више не у некадашњим сеоским заједницама, и ни о чему не одлучују. Данас се све одлуке доносе у градовима, а технократи су закључили да је пољопривреда продуктивнија што је у њој мање сељака.

Земље с највећом продуктивношћу у пољопривреди су земље са најнижим процентом сељаштва.

Сељаци су, у “развијеном свету” – анахронизам.

У Сједињеним Државама, на универзитетима ради више људи него у пољопривреди.

XX век је период постепене ликвидације сељаштва као класе, али и традиционалне радничке класе, коју су у највећој мери образовали људи са села.

У класичном значењу, радничка класа више не постоји.

Сада се може говорити само о најамним радницима, који раде за надницу и преживљавају од плате до плате.

Маркс је тврдио  да ће капитализам једног дана нестати, тако што ће га ликвидирати радничка класа. У „Комунистичком манифесту“ је написао: “Буржоазија ствара, пре свега, сопствене гробаре – раднике”.

Међутим, у стварности, капитализам је постепено ликвидирао радничку класу. А пре тога класу сељака.

Најпре је ликвидирано сељаштво. Оно је у развијеним земљама готово нестало.

Што је земља савременија, све мање људи ради у пољопривреди, тако да је и сељака све мање. Сеоско становиштво се, силом прилика, грађанизовало. Од сељака су постали индустријски радници. Оно мало што их је остало на селу, на најгори начин грађанизују електронски медији. Телевизија и интеренет урбанизују њихову свест.

Преостале сеоске заједнице постају део глобалног масовног друштва.

Сељаци, које су околности натерале да постану радници, били су неутемељени у градској култури. Лебдели су у лимбу урбаног начина живота. Да би се укоренили, прихватали су утопистичке идеје и били подложни манипулацијама политичких демагога. Били су основни ресурс свих тоталитарних система, а пре свега либерално-демократског (назив је ту само да завара), хранљива подлога деструктивном популизму.

Масовно друштво, које су они испунили, у XX веку је било изложено – и подложно – свим врстама идеолошких утицаја.

Да је савремено друштво „масовно“, то је опште место. Процеси настанка масовног друштва темељно су проучени и у највећој мери схваћени. Али је недовољно уочена чињеница да му се савремени човек, човек масе, није спонтано прилагодио.

Карактер претходних друштва су обликовали људи који су у њему живели.

У масовном друштву то више није тако.

Данашњи човек је постао део масе из техничких разлога, зато што живи у једном оквиру који му је наметнут.

Прилагођавање људи на масовно друштво није довршено, нити оно икада може бити потпуно. С једне стране, човек је недовољно савитљив, а друштво увек напредује брже од човека. Они су у сталној неравнотежи, тако да је појединац увек неприлагођен службеном критеријуму нормалности, одн. никада у потпуности не може – чак и када би то хтео – да одговори захтевима које оно пред њега поставља.

Зато је савремени човек неуротичан, јер су људи – како рече Адорно – увек бољи од своје културе.  То је опште место.

С индустријском револуцијом, начин живота се потпуно променио из техничких разлога. У целини гледано, ове промене људи нису желели, нити су свесно допринели њиховом успостављању. Пре да нису разумели шта се у ствари догодило, а да и даље не схватају о чему је реч. Савремени свет је утемељен на принципима економског, политичког и класног надметања, које обухвата све аспекте нашег живота, целину друштвених односа, укључујући чак и породичне односе, односе пријатељства и сексуалне односе.

Несклад између традиционалних вредности заједништва и нових „прогресивних  правила понашања у друштву“, довео је до унутрашњег немира и несигурности, типичних за ово доба и наше неурозе.

Ведрину и радост потпуно су потиснули резигнација и испразни цинизам.

Очигледно да нам није добро у колективистичкој атмосфери масовног друштва. Зато у њему влада велико нераположење, јер оно, свакодневно, од свих захтева огроман (колективни) напор.

У њему нема одлагања, нити предаха.  Масовно друштво нам не оставља време за прилагођавање сталним изменама услова и новим правилима понашања.  Све већим омасовљењењем друштва, разарају се преостали облици традиционалног заједништва.

Поред тога што психофизички исцрпљује људе, масовно друштва сужава и људску свест. Иако је тај процес заглупљивања људске масе отишао веома далеко, још увек има оних који јасно виде да је свима потребно емотивно и ментално испуњење, које може да обезбеди само припадност малој заједници која живи у складу са природом.

Када смо у томе осујећени, јављају се неурозе. Оне најмучније, резултат су неуспешног прилагођавања масовном друштву, јер се традиционални односи у заједници блиских људи насилно замењују функционалним техничким односима.

Ти нови критеријуми међуљудских односа, делују принудно. Неизбежни су, јер су наметнути из техничких разлога. Они постоје као фактичко стање, које је независно од људског мишљења, одређеног идеолошког става, било какве критичке расправе или најснажније изражене људске воље.

Потпуно су ван нашег домашаја.

Све друштвене промене условљене су овим фактичким стањем. Било шта што превазилази тај оквир је утопијски подухват и осуђено је на неуспех.

Масовно друштво од људи захтева да се прилагоде, а то подразумева да учине огроман психички напор, како би своје потребе ускладили са колективним. У тој ситуацији више нико није човек у заједници, него је само елемент друштвене групе.

Друштво поставља захтеве, а човек је принуђен да се њима прилагоди.

Мото светске изложбе у Чикагу, 1933., гласио је: „Наука истражује; технологија реализује; човек се прилагођава.“

Масовно друштво је извор масовних психичких проблема.

Парадоксално је да управо суделовањем у маси, човек масе потискује непријатности које му масовно друштво ствара.  Чак, једино тако успева да их привремено одстрани.

Теодор Адорно, и Макс Хоркхеимер, 1980, пишу: “Маса (…) није заједница блиских особа, него (механички) спој најразличитијих индивидуа, настао рационалном применом ирационално-психолошких чинилаца. Маса човеку пружа илузију блискости и повезаности, а управо та илузија и омогућава да се неподношљива атомизираност, отуђеност и немоћ појединца ипак подноси.”

Овај модерни (и постмодерни) преображај људског бића није резултат одређене колективистичке теорије или последица завереничке политике неке издвојене групе људи. Узрок је много дубљи. Он је, истовремено, и људски и нељудски. Нељудски, зато што је та промена изазвана техничким средствима и урбаним амбијентом. Људски је зато што испуњава најдубље технофилске жеље савременог човека-грађанина.

Човек масе у напретку технике (и развоју науке и технологије) види могућност да увећа сопствену моћ и да захваљујући њој буде ефикаснији од других. Да у такмичењу, на тржишту – „побеђује“.

Техника људима пружа лажну сигурност.

Основа масовног друштва, као и сâме наше цивилизације, нису ни филозофија, ни религија, него је то техника.

Техника је свеукупност рационално развијених метода којима се , на датом нивоу развоја, постиже највећа ефикасност у свим областима људског деловања.

Технички механизам, који је створио и масовно друштво је монструозан, јер потиче из болесне тежње западног човека ка моћи. Он је створио и капитализам који не би био могућ без постајања оваквог облика друштвене организације.

Све ово је настало у комплету, у међусобној спрези и део је једне неодвојиве целине.

Такође, све то –  прогресивно – постаје све замршеније.

Техника, као организација, подразумева масовно друштво. Масовност је (основни и неопходан) услов техничког продуктивизма. Колективна воља и масовна дисциплинованост су најснажнија подршка и гаранција њеног успеха. У том смислу, у циљу највеће могуће ефикасности, она искључује појединачне склоности и тежње.

У садашњим условима, свако је принуђен да се усклади са захевима техничког система, који делује по властитом аутоматизму, као да поседује сопствену вољу. Свако, без обзира на своје амбиције и очекивања, мора да се укључи у “игру”, чија су правила на тај начин строго одређена.

Ако то не учини – пропада, умире.

Човек је темељно неусклађен са својим (техничким) светом, али је принуђен да се са њим усклади, у њега ефикасно укључи.

Масивност је сâма по себи ауторитарна, а маса се влада по таквом моделу понашања.

Ово, истовремено, прати и процес систематског стварарања привида, чији је резултат обртање свих вредности, тако да је – најкраће речено – лажно  постало истинито, оно некада нормално постало ненормално, лудило –  нормалност, а нормалност  –  лудост…

У „Дијалектици просветитељства“, анализирајући индустријску цивилизацију, Адорно и Хоркхајмер  су дошли до закључка да је у савременом друштву мишљење краткога даха, и да се све више одбацује као неудобан и бескористан напор, тако да је мишљење постало старомодни луксуз.

Немогуће је замислити друштво у којем већина људи критички мисле и где би, заправо, негативно мишљење било већинско.  Оно је данас изразито мањинско и у потпуности маргинализовано.   И не само то.

Херберт Маркузе је тврдио да у модерном масовном друштву (“анонимном тоталитаризму”) више не постоји истинско, негативно мишљење. По њему, више нема мишљења које доводи у питање постојећу стварност, које је трансцендира, и негира негације и мистификације.

Изгледа да смо се, као људи масе, навикли на сурогате и имитације мишљења, и тако заборавили како изгледа стварно мислити.

Данас је само јако мали број људи у стању да мисли. Али, више не постоји ни разборита публика која би такав садржај могла са схвати.

На овај проблем указује Љубодраг Дуци Симоновић и у предговору своје последње књиге, каже: “Који је смисао озбиљног рада, када је све већи број људи неписмен и када је озбиљна књига постала страшило са којим капиталистичка пропагандна машинерија плаши људе?”

Шпански филозоф Хозе Ортга и Гасет у свом чувеном делу “Побуна маса”, говори и о феномену овог „живота без размишљања“ .

Он каже да просечан човек (човек масе) носи у себи идеје, али није у стању да их сам произведе. Он располаже мислима, али не уме самостално да мисли. Олако изражава своје мишљење, иако претходно није испунио услове и прихватио претпоставке које мишљење захтева.

Масовно друштво карактерише (социјално-политичко) једноумље, свеопшти консензус, (сан сваке тоталитарне власти), не као производ одговорног мишљења, него ефикасне пропаганде.

Адам Смит је (у XVII веку) закључио да: „У богатим и трговачким друштвима мишљење или умовање постаје, као и свака друга делатност, посебан позив, који обавља веома мали број људи и они снабдевају огромне масе трудбеника разноврсним мишљењем …“.

И мишљење постаје ствар струке, специјалистичке (пре свега, пропагандне) делатности, а маса постају пасивни конзумент тих мисли и флоскула, намењених широкој потрошњи. Смит је већ тада – пророчки и непогрешиво – најавио настанак (пост)модерног, немислећег друштва.

Живот у масовном друштву наводи на то да поставимо питање:  Да ли је човек превасходно мисаоно биће?

Немачки социолог културе Карл Манхајм сматра да појединац уопште не мисли, него да уместо њега мисли „његова група”. У студији под називом „Идеологија и утопија“, каже: “Индивидуа само у ограниченом смислу ствара из себе сâме начин говора и мишљења који јој приписујемо. Она говори језиком своје групе; она мисли на начин на који мисли њена група(…) Дакле, не мисле људи као такви, као изоловане индивидуе, него мисле као што се мисли у одређеним групама, које су развиле специфичан стил мишљења“.

Манхајм износу тезу да је, у том смислу, свака индивидуа „двоструко предодређена“ и закључује: “Строго узето, заиста је нетачно када се каже да појединачна индивидуа мисли“.

Већ је Карл Јасперс, у своје време, приметио да ако неко хоће да живи као интелектуалац, или привуче друге својим идејама идеја, то може само ако служи маси.

Поред тога, маса жели да избегне напор који захтева самостално мишљење. Зато већина не мисли и задовољава се готовим мишљенима набеђених „ауторитета”, која конзумирају као и инстант јела, купљена у супермаркету.

Много читани амерички психолог Скот Пек, аутор бестселера „Пут којим се ређе иде“, наводи случај неке Американке која је од њега тражила помоћ, јер сама није могла да реши неке своје породичне проблеме. Сматрала је да они превазилазе њене физичке и интелектуалне моћи. Показало се, међутим, да је мисаоним напором успела да те проблеме превазиђе и тако их реши. Када јој је Пек напоменуо да би на исти начин могла, само ако хоће, да успешно решава и све друге животне проблеме, она се томе, с гневом, супротставила: „Али, то значи да морам стално да размишљам, а ја то не желим“.

Мишљење је терет већини, а мислећи појединац терет масовном друштву.

Масовно друштво од људи очекују само да буду послушни, а не да самостално мисле и доносе аутономне одлуке.  

Француски теоретичар Жорж Фридман, у студији „Куда иде људски рад“, навео је примере из праксе неких британских фабрика. Тамошњи послодавци нашли су посебан „рецепт“ за пријем радника за рад на производној траци. Најприје, су сви кандидати морали да ураде неку врсту теста, који је обухватао опште знање и тест интелигенције. Затим се, тако добијена листа кандидата, једноставно окретала наопако и на посао су примани последњи на листи, кандидати са најслабијим резултатима, они најнеинтелигентнији. Фридмано то тумачи овако: послодавцима не требају паметни радници, они који мисле. Али, истовремено, изгледа да то одговара и сâмим радницима. Према сведочењу, аутомобилског магната, Хенрија Форда, „радници траже занимања која не захтевају велики мишићни напор, али пре свега траже такве послове који их не приморавају да мисле“.

Мишљење је, развојем техничког система, у масовном друштву, савим изгубило своју еманципаторску и одуховљујућу снагу. Зато не изненађује да је оно готово нестало, а то што још увек постоји, као “критичко мишљење”, једва да се може назвати и радикалним.

Заправо, више нико не мисли. Мишљење одавно није у моди. И не само то. Не исплати се. Тешко је и једино доноси проблеме. Ако не проблеме, оно бар ружне етикете.

Љубодраг Дуци Симоновић примећује како “је поражавајућа истина да што је дело квалитетније имаће мање читалаца.”

Због тога су и могуће пропагандне манипулације, и обмане. Зато се толико далеко отишло у пројекту идиотизације и шарлатанизације “јавног мњења”.

Као што многи учитељи не воле изразито талентовану децу, исто тако власт и тржиште у масовном друштву не воли мисаоног појединца и у полазу га доживљава као опозицију и лошег конзумента.

Хозе Ортега и Гасет је, још на почетку XX века, био забринут због чињенице да маса има превише власти у својим рукама, и што су такви људи (људи масе) заузели најбоље положаје у друштву. Раније су они били незапажени и на дну друштвене лествице, а данас су главни ликови. Маса је постала елита. Заузела је њено место.

“Данас је уобичајено да прост и просечан човек истиче своје право на баналност и простаклук и да их свуда намеће”(Гасет).

Маса је свуда, у сваком друштвеном сталежу, и сматра да има пуно право да  озаконити своја “наклапања”. Пошто је приграбила сву власт, шири своју просечност и обичност.

Политичка елита се ништа не разликује од масе својих бирача.

Зато је њихова веза тако снажна.  У том смислу Гасет је говори о хипер-демократији, која је временом, као и свака претераност, обесмислила и потрошила демократију, и учинила да од ње остане само кулиса. Маси је потребна бука и реклама ; неопходан јој је спектакл. У спектаклу пасивност је истовремено и циљ и средство великог (прикривеног) пројекта друштвене контроле. Свектакл је врхунац друштвеног живота испуњеног контролом. Читав свет је постао један једини (глобални) спектакл и иде према свом примарном циљу – глобалној контроли свега и свих у свему.

Техника систематски пацификује масовно друштво, које је – парадоксално – због тога све агресивније, насилније и деструктивније, све „масовније“.

Ле Бон сматра да је маса способна само да разара. Агресивни карактер технике испољава се у свим облицима бруталности којима смо у масовном друштву свакодневно изложени. Оно намеће свима ненормалност „нормалног живота“: убитачну нехеројску свакодневица испуњену ринтањем, служењем, свакаквим понижавањем и осредњим задовољствима.

Популизам масовног друштва је екуменски. Он искључује сваки класни сукоб и национални предзнак, тако што нас претвара у становништво, у хомогену, урбану масу послушних конзумената свега и свачега, од мишљења до производа широке потрошње.

Маса је, у томе се слажу Јасперс и Ортега, модерна и урбана, састављена од анонимних особа које су међу собом релативно слабо повезане, а чија се активност одвија у складу са индивидуалним избором.

Термин „маса“ ознака је за урбанизоване људе који су изгубили везу с локалном сеоским заједницама.

Тржиште, конкуренција, потпуно стандардизован и регулисан свакодневни живот, све то ствара климу неповерења, страха, доминације, понижења и радикалног искључивања.  

То су неминовне последице живота у масовном друштву, у којем опстанак “грађана” зависи од могућности васпитања, лечењу, од заштите полиције, безбедности стана, приступа супермаркету, активних кредитних картица, пословног успеха, сталног привредног раста, живахне берзе,  итд. …

У тим околностима једино решење је чврста рука.

Диктаторској власти су масе највећи и најјачи ослонац. Њој је  потребна подршка маса, барем у почетку, и зато Франц Нојман тврди да је “масовно друштво” темељ диктатуре (али и ауторитарних друштава и страховлада).

Да би преживео, човек масе – “грађанин” – је уцењен да пристане на тај однос зависности и да се свакодневно суочава са предаторским амбицијама система, који не може без масивне и присилне акумулације рада, енергије и сировина.

Масовно друштво је такво.

Сложеност његовог механизма, огромни радни и енергетски захтеви које оно поставља, обесмишљава све наше добре намере.  Исход је неминовно ауторитаран и тоталитаран.  Масовно друштво је суморни и бесмислени начин преживљавања под принудом.  

Последице живота у масовном друштву су свакодневна економска уцена и ропство. То подразумева: отуђену политичку власт, накарадне хијерархије, масивне системе, депримиране људске масе.

Масовно друштво само прави штету, јер опстаје уништавањем свега.

Таквим односом према свету, другим људима и себи, не само да смо се одрекли своје људскости, него смо се – на радост капитала – урбанизовали и индивидуализовали у толикој мери, да смо постали најотуђенија, најсебичнија и најусамљенија бића на Земљи.

Данас је човек масе, „грађанин“, одвојен од суштине живота деструктивним бесмислицама, које у потпуности обележавају начин његовог свакодневног живота, његово нихилистичко преживљавање.

Што је тај нихилизам већи, људи се више досађују.

Досада погађа масе, настале у процесу десакрализације и секуларизације друштва, у процесу искорењивања и уништавања њиховог унитрашњег бића.

Хозе Ортега и Гасет каже да “маса” не означава многобројности, него духовну тромости и затварања у себе (грађански индивидуализам).

“Маса” – генерално – није број (квантитет, иако је и то), него је (масовно) стање свести (!)

Непристајање независних и мислећих појединаца да се утопе у масу, представља стални напор одвајања од ње. Одвојити се од масе, не значи изоловати се од других људи, него од онога што њу карактерише: похлепе, зависти, тежње ка моћи, агресије, насиља, идолопоклоништва власти, среброљубља, хедонизма, конзумеризма …

Социолози истичу да је XX век, век „масификација“.  

Масовно друштво је повезано са масовном производњом, масовном потрошњом, средствима масовних комуникација, масовним организацијама, масовном културом, масовним спектаклима…

У основи масовног друштва су друштвене делатности најширег обима. Масовна индустријска производња и потрошња, масовна урбанизација и неограничени пораст градског становништва, сведоче о огромном и прогресивном повећањем свих његових димензија.

Масовна продуктивност и потрошња и масивна дистрибутивна инфраструктура нужно подразумевају, принудни рад и принудну незапосленост, масовне системе, деструктивну и поробљујућу динамику, све оно што производи масивност и масовност, у повратној спрези са категоријама као што су:  технички прогрес, економски развој, даљи напредак технике, науке и технологије.

И то је свуда исто, без обзира о којем политичком режиму или концепту је реч.

Све се ово темељи на испољавању најгорих људских особина, јер масовно друштво захтева конкуренцију и такмичење (компетитивност), зато што без тога нема ни тржишта, ни експлоатације, нити хијерархије, као ни системски организованог насиља.

Једини излаз је ослободити се свега масовног и масивног, свих тих масовних систем и масивне инфрастуктуре, јер наше постојање мора бити децентрализовано, нехијерархијско, нестандардизовано. Оно не сме бити потпуно економски условљено, прецизно одређено и до краја “ритуализовано”.

Морамо тежити животу у малим заједницама блиских људи, које живе у складу са природом, у којима неће постојати бесмислено ринтање и неумерена потрошња, као ни друштвена искљученост и социјална беда.

Морамо се ослободити неподношљиве буке и беса овог деструктивног света.

То можда јесте решавање социјалне “квадратуре круга”, али је неопходно истрајно се одупирати постојећем стању ствари, овом разарајућем “омасовљењу”.

Ернесто Сабато, каже: ”Омасовљење је на свету направило пустош, тако да је веома тешко открити оригиналност код појединаца, а истоветан процес на делу је и међу народима; то је такозвана глобализација.

Ово није криза капиталистичког система, како то многи сматрају: реч је о кризи читавог једног поимања света и живота заснованог на идолатрији технике и на експлоатацији човека“.

Насловна фотографија: Industrialization – Herman Volz