О керовима и људима

Некада, у неком другом животу, који се сад налази, ваљда, у бироу за изгубљене ствари, био сам, како се то овде, у Београду, каже: кучкар. Држао сам вазда по пар Немачких овчара и то у блоковима, на Новом Београду, где ни човеку место није, камо ли керу. Искрен да будем, на кучкарство ме је наговорила бивша жена, која је од младости држала неке егзотичне расе паса по кући, ја сам само те наказе заменио пристојним псима.

Ти први вучјаци, како их ми овде зовемо, били су купљени у Блоку 62 и из педигреа, у коме се налази више предака него што српски средњошколац својих предака може да наброји, видело се да су све псеће бабе и деде-Београђани. У реду, у псећим размерама то значи између 10 и 20 гоина, рецимо, али ипак: бар четири генерације нису живеле у природи, већ на асфалту. Од читаве фауне, пси су, на Новом Београду, могли да сретну само мачке и пацове, а на нешто мало хода по неасфалтираној површини, могли су да рачунају само поред Саве.

После рата, 1999-те, напустио сам град и отишао на село. Тада сам, осим своје петочлане породице, на село повео нову генерацију овчара, запрево две женке, мајку и ћерку, којима је пресељење било први излазак из града. Сећам се да су керуше биле веома збуњене кад смо их потерали у двориште и да никако нису престајале да цвилкају и њушкају. Претпостављам да су их  обиље мириса и присуство других животиња непрестано дражили, тако да сам их чуо читаву ноћ.

Ујутро, тачно се сећам тог дана, као да од њега није прошло осамнаест година, повео сам читаву менажерију, што ће рећи троје деце, жену и керове на Расину. Неко лепо преподнe беше, сунце тек излази, па Расина изгледа као да сребро ваља, а нека мучена сељанка, поред саме реке, чува десетак оваца. Ја псе ни у граду нисам, сем изузетно, везивао и на повоцу водио, па то тек на селу нисам радио, те сам једва и регистровао кад су керуше полетеле на овце. Она се жена даде у запомагање, ја у драње, ама керуше ништа да застави. За неколико секунди дођоше до оваца и ја реко: готово, поклаће их. Откуд новобеоградске џукеле знају шта је овца?

Кад, међутим…знају. Уместо скока на врат, керуше кретоше да их сабијају у гомилу, лајући и ситно их грицкајући за задње ноге. За један минут, све су овце могле да стану у телефонску говорницу, тако су их лепо керуше скупиле.

И тад ми је, први пут, пало на памет, а имао сам на срамоту моју, већ тридесетседам година, а можда, ни у људском свету, као ни у животињском, није све научено, да није све последица социјализације, већ да постоје и нагони предака. Керуше никад нису виоделе овце, ма нису их виделе у пет генерација, али су тачно знале шта треба да раде. Да ли је и са нама тако? Да ли постоје нагони и инстинкти предака, које ми запостављамо и потискујемо? Још је боље питање, на које ја одговор немам, шта су, у шуми људских поступака, осећања и интеракције са околином, нагони, а шта научене реакције и у ком омеру се мешају? Колико наши, данас већ меки стомаци и развијене хедонистичке навике, могу да се, у тренуцима кризе, преобрну и можемо ли рачунати на „помоћ“ предака, односно на поновно покретање искључених агрегата?

Јер, како год морбидно изгледало када се овако каже: све што имамо и све што знамо, имамо од мртвих. Претпостављам да зато и постоје култови предака. Од језика, начина размишљања, моралног и вредносног склопа, религиозности, до чисто физиолошких и биолошких карактеристика – све нам долази од наших старих. Остаје, кажем, питање у којој мери се то наслеђе меша са нашим индивидуалним искуством и како се ми, у другачијим временима, са другачијим изазовима и вредносним променама прилагођавамо?

Питање би могло да се постави и другачије (а ја верујем, као стари грчки философи, да је добро питање половина одговора, односно да се иза неумења да се постави право питање налази највеће незнање): да ли на наше одговоре на ситуације и дражи примарно утичу нагони, или разлози? Ми живимо последње деценије просветитељства и рационализма, ми смо људи узорака и последица, који више не могу на ВЦ шољу да седну, а да немају поглед на свет; одбацујемо све што није право пред разумом, док оно што је само по себи јасно, од природе или Бога дато, али није у каузалном низу, одбацујемо као нецивилизовано, или ирационално. Један од жалоснијих примера таквог нашег става према животу јесте усвајање демократских норми, које у себе укључују све саме противприродне садржине (једнакост, људска права, политичка коректност), али, ма како те садржине биле уврнуте, пред разумом су оне исправне. Другим речима, неко је, у тој, хајде да кажемо савршеној једнакости, висок, неко низак, неко леп, неко ружан, неко глуп и паметан, онај болестан и глуп, али се ми упорно натежемо да нађемо, опет пред разумом, подручје на коме ће они бити једнаки и кад га нађемо, само се на њега фокусирамо, сад оно постаје једино важно, док се све разлике третирају неважнима. На крају завршимо на баналном, на одвратно баналном ставу да је један човек – један глас она формула која људе, коначно, изједначава и која сваком даје исти део чорбе из тањира. Наравно, пошто је концепт апстрактан и грађен према начелима разума, а не стварности, на крају тим принципом не владају чак ни они привидно изједначени, него хохштаплери у њихово име и чорба – гле чуда! – и даље не тече равномерно.

С друге стране, неке елментарне реакције су нужне за опстанак. Ко не зна да склони руку с вреле рингле, остаће без коже на длановима. За то ти не треба предак, ту и искуство уме да помогне, иако више кошта, него послушати онога ко се већ опекао.

Питање гласи, у вези са тим, овако: да ли су неке веома високе творевине духа људског, попут части, поноса и достојанства, настале пре потребе да се бране, или се одбраном дошло до концепта и моралног склопа  у вези са тим? Да ли се, дакле, одбрана ових вредности показала корисном за преживљавање, те се онда, од саме одбране, направио вредносни и морални концепт, или је неко прво створио концепт, па је кренуо да га брани?

Упрошћено: верујем да се, у сваком народу, у нека веома, веома рана времена, образује тај примарни одговор на драж, опет зависно од тога где си како живи и који су изазови за који народ на понуди. Еским нема проблем са коњокрадицама, а Бушманин са зимом. Но, замислимо неке наше претке од оних првих: времена су несигурна, државе нема, живи се у малим, породичним заједницама, разуђено, разбацано по планинчугама. С времена на време, наиђу неваљалци, неки негативци са Истока, или Запада, који те онако, сезонски, опљачкају, поотимају жене, одведу децу у ропство а, ако су изразито лоше воље, могу и да ти попале све што си подигао у последње две-три генерације.

Шта је твој природни одговор?

Можеш, дакле, као Праведни Јов, да се поспеш пепелом, да поцепаш хаљине, и да завапиш: „Бог даје, Бог узима“. Дакле, можеш да сву своју одговорност пренесеш на Бога и судбину.

Можеш, ако си Србин, или си бар од оних Срба који нису колаборационисти и браћа Праведног Јова, да се браниш, а можеш, и ако не успеш да се одбраниш тог тренутка, да спремаш освету.

Мислим, а никаквог доказа ја за то немам, да су људи, ти наши стари, ти „најпрви“ Срби, а они постављају позорницу и представу за све генерације својих потомака до краја света, приметили да више и боље сачуваш ако се браниш и бориш, те се око тог става развио култ части, поноса и одбране. За следеће генерације, које то већ добијају од предака као наслеђе, то више није промишљање шта је боље, већ рефлекс у крви.

За наш, српски, вредносни систем, за наш доживљај поноса и достојанства, ко размишља шта да ради, ко  калкулише последицу у још неучињен поступак, није частан човек, јер се част налази у крви, а не у разуму. Ако ти неко дира родитеља, вређа дете, жену, сестру, а ти укључиш мозак, уместо да дохватиш пајсер, шта од српског и људског остаје у теби? Постоје ситуације, наравно, у животу кад компромис није лоше решење и кад се има о чему умовати и преговарати, али у елементарним стварима, у одбрани части и породице, ја стварно не видим места преговорима. Да се, у складу са начелима разума и користи, договоримо колико ћете да ми узмете од стана, или колико ћете да ми држите сестру као конкубину?

Данас смо, да се вратим на причу о керовима, некако потисли нагоне предака. Пас то не може, јер нема разум који би га на потискивање инстинкта терао. У реду, не кажем, нити тврдим, да су сви Срби, можда ни већина, имали пречишћене појмове о части и да су сви поступали часно. Увек је било оних који су водали обућу Турцима, увек је било људи млаке крви и слабих нагона, али је вредносна матрица била наклоњена супротним типовима Срба – величала је отпор, хајдучију, одмазду.

Данас обрнуто. Велича се онај тип Србина који радо и лако спушта главу пред јачим, а да чак и не проверава да ли је овај јачи. Довољно му је да му то јави ТВ Дневник. Данас Србин дозвољава жени да ради за двеста евра и то да ради као коњ код страног инвеститора. Сам се понижава код неке домаће барабе од бизнисмена, и он за „две главе“ трпи све и свашта, па онда мора да, за лечење повређеног поноса, одвоји стотинак евра да се опија, док не залечи.

Пристајемо на понижења, на увреде, пристајемо чак и да се правимо глупи да, кобајагим, не видимо шта се око нас збива, јер наше понижавање није лако бранити ни пред околином, ни пред собом самим. Некако мислимо да можемо да одглумимо као да га нема.

Мени, већ помало остарелом, и са животом који, већ и због године производње, полако измиче од мене, ваљда и он нешто боље тражи, остаје само да се надам да ће неки бољи и млађи Срби, поново развити нагоне предака, слободне и неспутане; да ће одмазда за ово понижавање и ове муке бити страшна и гневна; да ће ти нови и бољи Срби бити више налик нашим дедовима, него ми што смо били; да ће, у њима, потреба да опстану надјачати потребу да умују и доносе исправне закључке; да ће, уместо правде и истине тренутка и епохе, умети да пронађу нашу, српску правду и истину.

Ако су оне моје керуше, бића без неке велике памети, после пет генерација знале шта и како треба са овцама, можда и за нас има шансе? Можда, као у старој химни, у нама још живи дух наших дедова?