Ми смо, наоко, најсрећнија генерација која хода по земљи: уживамо права о којима су сањала безбројна покољења у историји цивилизација. И не само ми, већ и свакојаке животињке. Србија је ономад, рецимо, донела закон по коме је забрањено убијати фоке. То је један од ретких закона који се уредно поштује код нас. Ни једна фока није уловљена од кад је ступио на снагу.
Демократија, ма како је схватали, отприлике то и значи: савршену једнакост и то по полу, боји коже, вери, раси… Подупиру је родна равноправност, толеранција, забрана употребе језика и говора мржње (за чије се фино и прецизно разликовање завршавају курсеви у Будимпешти и Сегедину). Од опште једнакости и равноправности постоји само један изузетак: не постоји материјална равноправност. Она не улази у демократске numine, а баш без ње се сва остала права не могу једнако конзумирати. И то никог не брине.
Најпре ово: једнакост је обична ментална пројекција, фантом разума, који мисли да се нешто може у животу створити, ако је већ претходно створено у глави. Људи се рађају једнаки? Тешко. Неко се роди леп, неко ружан, неко паметан, неко глуп, неко богат, неко сиромашан, неко здрав, неко болестан. Према томе, једнакост је проналазак теоретичара, живот не зна за њу. Када се све ове различитости, стечене на рођењу, помноже са одрастањем и социјализовањем у много различитих култура, породица, школских и економско-политичких система, добија се безброј варијетета, које само неко глуп, или недобронамеран, може изједначити на ма који начин. „У нашој је држави“, каже А.Жид, „савршеном једнакошћу и богатима, и сиромашнима забрањено да краду хлеб“. Има ли боље и јеткије оцене једнакости?
Друго: да су људска права нешто органско, само по себи разумљиво, било би их увек и свуда, као што има религије, племенских тотема и табуа, привреде и власти уопште. Људска права су само последица унутрашњег самопреиспитивања једне, Западне цивилизације, и то у њеној последњој фази. Да се та права заиста могу ефикасно користити, она не би ни била прокламована. Ту су, дакле, само зато што су у пракси неостварљива, а имају велику политичку и мобилизациону моћ.
Нагло умножавање бораца за права и једнакост, апостола светског мира, катедарских мољаца који славе модерно законодавство није последица, то и кретени виде, развоја друштва. Напротив. Данашњи Европљанин је далеко испод Европљанина Ренесансе, а деструктивни потенцијал умируће цивилизације је надмашио све што је људско друштво икад видело. Појава ове булументе професионалних бораца за права и једнакост је само доказ за нешто сасвим банално: појавила се новчана сила која је спремна да сву ту гомилу доколичара плати, да би помоћу њих остварила своје сасвим другачије циљеве од оних који се прокламују.
Чим се појаве нека нова права, свако ко мало соли у глави има, опази да постоје давоци и примаоци права. То се учи на првој години права и политичких наука. Кадас су права дата у облику забрана, даваоц је, по правилу изузет и само у ретким случајевима долази под удар закона. Обрнуто, кад су права дата афирмативно, као прокламација одређених слобода, давалац (парламент, извршна власт, богаташи) су први и прави уживаоци, а објект права, то јест огромна маса народа, само има илузију да те слободе може уживати у истом обиму као субјект, односно давалац.
Нема никаквих права која лебде у слободном простору, па само чекају да се појави неки паметњаковић да их покупи. Она су увек слика епохе и друштвено-економских односа и увек имају интенцију, а та интенција никада није у корист нижих слојева. Ако вам нуде права која нисте тражили, забрините се – неће проћи много времена, распалиће вас по глави. Исто тако, што су закони удаљенији од обичајног права, то су и удаљенији од биологије, традиције и животних навика, те су зато мање органски и одрживи, па се морају стално мењати. Вечна је идиотија правника да се живот може поправити законима. Људи пишу законе, живот их тумачи. Добри закони, они који су у складу са животом, трају дуго, а они лоши су у сталној доради, јер их живот одбацује.
Ако живите у култури у којој је насиље један вид иницијације за младе мужјаке, ако сте научили да кера шутнете у дупе кад крене на вас, ако вам се рука откачи кад дете тера инат, а жена звоца, ако не волите Шиптаре, или мрзите Хрвате, закон који вам све то брани је неоргански: да би постао примењив, потребно је променити читаву вашу културу, поништити традицију и искоренити обичај. То се никад неће догодити, али ће вам неко време додијавати.
Што се Србије тиче: нас не интересују апстрактна, универзална људска права, осим као права за Србе. Шта нас брига да ли Папуанци, или Норвежани имају права и каква су њима права потребна? Право је, као и култура, еминентно национална творевина и то до те мере да се не може довољно пута поновити. Magna carta је разумљива Британцима, а ми је разумемо само по аналогији са нашим средњевековним законима, никако интегрално (као што у сфери културе Леониду Спартанца схватамо као некаквог нашег Обилића; шта он значи Грцима, ми појма немамо). Србима космополитизам стоји као пилету гојзерице; сами смо себи смешни кад бранимо педере, кад се боримо за права фока и, уопште, кад се залажемо за оно што није својствено нашој култури. Зато у свим борцима за људска права има нечег бапског, нечег олиндралог и исувишног. И сви то знамо, наравно. Једино нас страх да нас околина не одбаци као конзервативце задржава да апостолима људских права напунимо гузицу шимикама. Скоројевићство, на жалост, спада у нашу културу.
Ми смо, на Србе мислим, слободни људи и слобода је наш племенски тотем, conditio sine qua non, и никако ми није јасно зашто дозвољавамо да нас они, који су до пре сто година робове држали, уче шта значи бити слободан. Код нас се осећа шта је право и шта је правда на, наравно, наш начин. То што од нас чувају неке педере, Цигане, Црнце и остале мањине, обичан је апсурд: да смо ми стварно њихови мрзитељи, одавно их овде не би било, не би опстали. Песме наших Цигана зна читава Европа, песме немачких Цигана још нико није чуо. Појела их маца, заједно са инструментима. Ни на фоке нисмо алави. Нек се шетају слободно, нећемо им ништа.
05. 12. 2011.
