Линч-руља на Дивљем Западу била је неформална група људи, која је извршавала егзекуције без суђења. Та пракса је посебно узела маха после америчког Грађанског рата и најчешће је спровођена над црнцима, када су престали бити робови и почели да долазе у свакодневну интеракцију са бијелим становништвом. Довољно је било само оптужити човјека за злодјело, без икаквог доказа, и линч-руља већ је била спремна да задовољи „правду“. Шта друга страна има да каже у своју одбрану, то њих није интересовало, јер у то вријеме ријеч једног црнца вриједила је колико и зрно пијеска у пустињи. У својој суровости посебно су се истицали припадници Кју Клукс Клана. Они су за ту пригоду облачили посебно шивене униформе са бијелим капуљачама.
Како се америчко друштво полако цивилизовало, тако је и ова пракса временом сузбијана, све док није готово у потпуности ишчезла.
Данас живимо у времену интернета, немамо људе са бијелим капуљачама, који преко ритуалних егзекуција спроводе своју правду у дјело. Ипак, имамо линч-руљу на социјалним мрежама која је спремна да на само један миг булеварских новина саспе арселан мржње према свакоме кога ови маркирају за одстрел. Претпоставка невиности одједном више не постоји. Шта друга страна има да каже у своју одбрану, ни то никога не занима. Интернет руља тражи само једно – особу на којој ће да искали свој бијес. Прича им се намјерно презентује црно-бијелом техником, чиме се удара искључиво на емоције и умртвљује свака потреба за размишљањем. А ако им се неко супротстави и искаже другачије мишљење, биће почашћен истим арсеналом увреда као и особа таргетована за вербални линч од стране трач новина, и то све под изговором емпатије према наводној жртви (кажем наводној, јер жртву и џелата квалификује суд, а не жута штампа).
За разлику од бијелих капуљача, интернет хорда не може да убије, али може човјеку да уништи углед и загорча живот до те мјере да га комшије и пријатељи избјегавају на улици. Она не размишља о томе да можда гријеши, да особа коју је новинарски полтрон напљувао можда и није таква. А и зашто би? Много лакше је приклонити се руљи, која урличе у исти глас него два минута користити мождане вијуге.
Ова пракса полако ће се преносити и на судове. Судије су људи од крви и меса, и не могу бити потпуно отпорни на утицај колективног расположења. Све више људи ће бити осуђено прије него што су закорачили у судницу, прије него што су ријеч изустили.
И када дође дан у коме ће глас руље бити јачи од гласа институција, дан када ће између наше слободе и затворске ћелије стајати само један прст уперен у нас (уз унапријед припремљене хорде букача), нека нам је бог на помоћи.
Насловна илустрација – Стив Катс, „Интернет хајка“
