Данас се наш, како би престоланаследник рекао, „патријант“ Иринеј, пожалио руском патријарху Кирилу, да је наша политичка елита прозападно орјентисана и да СПЦ није задовољна Бриселским споразумом. Није прошло ни два сата, а на Фејсбуку, разним блоговима и интернет новинама, почели су да пљуште коментари на ову вест, у којима се осетила нада да ће наша црква, ето, нешто урадити за Србе на Космету и за Србију уопште. Мило људима што патријарх брине за паству.
Коме памет, за ових кварат века лаже и паралаже, није ушла у главу, очигледно је да тражи други отвор кроз који ће ући. Да је „патријант“, скупа са Светим Синодом, у коме је доживотни (а можда и после тога) члан патријантов имењак Буловић, заиста хтео да устане против Брислеског споразума, могао је то да уради и без саопштења и приплакивања руском патријарху. Без прећутне сагласности СПЦ, тај споразум се није могао спровести. Саопштења и кукумакање су само договорена декорација и ништа више. Још једном се, све мање наша Црква, одлучила за политику „и вук сит, и овце на броју“, односно да пред народом одигра представу доброг пастира, који брине о њему, а пред влашћу партнера какав се само пожелети може.
Ко је данас пратио оно пренемагање у Русији, дакле, могао је да стекне утисак да су наше владике тако противзападно орјентисане, да сви возе искључиво руска кола и носе руске сатове. Истина је сасвим другачија, наравно: вирус европејства је захватио црквени врх, колико и државни. При том, оно од чега се поштеном човеку највише диже стомак, је то што је то европејство далеко од неког начелног, принцијелног става, већ је обичан, утилитаран затрч ка личним привилегијама и богаћењу. Не трчи наша елита ка Европи зато што је тамо рођен Шекспир, или што су љубитељи Моцарта, већ зато што је тај пут посут златом за оне који своје народе утерују у бриселско-вашингтонски тор.
Према томе, гледајте да не прогутате кедера кад је ова представа у питању. Црква, и сад, после свега, може да изведе стотине хиљада људи на улицу и да обори сваки споразум. То, наравно, неће урадити, јер је већ годинама организација која прима највише донација из српског буџета, а на донације је наша света мајка црква увек била слаба.
С друге стране, и тајкуни, као и њихова млађа браћа, контроверзни бизнисмени, утркују се ко ће више дати пара нашим архипастирима, па се овима, услед дотока пара из та два извора, народ некако одмакао у даљину јер, такав какав је, јадан, бедеан, неекуменизован и неевропејски, само купује свећице од десет динара и стави неку сићу на икону и на тас. Та намучена, сиротињска гомила, никако не схвата да се код цркве не плаћа само крштење и опело, већ и остале ствари, попут борбе за Косово. Кад би се нашла довољно јака новчана сила да финансира оштрију борбу СПЦ за Космет, владике би нагло увиделе да је Бриселски споразум знатно гори, него што им се у први мах учинило. Ако до сад нисте приметили, све услуге цркве се плаћају.
Нећете приметити да је патријант благословио неку народну кухињу, али клуб „Привредник“, у коме седе творци српског привредног чуда, под именом „крах“, јесте. Ови из народне кујне не могу да скупе цркавицу за благослов или, како то браћа католици кажу, индулгенцију. Трас паре-трас благослов. Купите свом владики нови Ауди и он ће благословити чак и вашу кладионицу.
Свега тога не би било, или бар не би тако глатко ишло, да не псотоји толико нововераца и богомољаца, који сваки прдеж локалног пароха чују као Бетовенову Девету. За те фарисеје је црква увек у праву, јер њоме, у крајњој линији, руководи Господ Бог лично, пеко својих заступника у Мерцедесима. Те нововерце чини онај слој Срба који је нит` смрде, нит` мирисао у пређашња времена и који се на комунисте вади за своје однарођавање. „Нисмо крштени, јер је било забрањено“. Како смо, онда, ми крштени, кад је било забрањено? Како је мој деда, свештеник, сасвим удобно живео у доба комунизма? Од чега, ако је све било забрањено? Е, тај слој, коме, у духовном смислу, недостаје Тито, сада у њега види у патријарсима. „Ако ОН тако каже, онда је сигурно тако и шта ми има даље да мислимо“!
Они, којима комунисти нису забранили да се крштавају и сахрањују под крстом, данас су много критичнији према екуменизму и цркви уопште, од оних који су се крстили у тридесетој и одмах увидели непогрешивост цркве. У том слоју, који гута теолошку литературу и гомила веру у глави, уместо у срцу, не постоји ни далека замисао да смо црква сви ми, а не само клер, те да се и ми питамо куда црква треба да иде и шта да ради. Они су тај подмукли амортизер за незадовољство црквеном политиком, које показују традиционални верници.
Недавно сам био на Фрушкој гори, после добрих двадесетак година. На месту руинираних , сад се налазе лепи, обновљени манастири, са по три продавнице у конацима. Калуђери носе мантије разних боја, од тегет и сивих, до смеђих, које сам први пут видео. Туристи обилазе, врти се лова, а наш сиромашни Бог гледа како се, у његово име, трговци опет насељавају у храмовима.
објављено 18. јул 2013.
