Овлашћени русофил на молитвеном доручку

Кад би се десничарима забранило да кажу само три речи (Тито, комунизам и Бог), заћутали би заувек.

За политички живот у Србији а, богами, и у Црној Гори, поучан је случај СНП-а, карикатурално русофилске странке, на чијем челу седи Ненад Поповић. Сам Поповић је изванредан пример како се неко, на основу сопствене прокламације, сматра патриотом, а да се никаква додатна питања не постављају. Сви су заборавили да је то човек који је приватизовао МИНЕЛ, једну од највећих српских фирми и уредно је сатро, оставивши на улици хиљаде радника, што свакако није доказ патриотизма. Исти они српски патриоти, којима са уста не силази израз „пљачкашка приватизација“, оболели су од амнезије кад је Поповић у питању.

Откуд та амнезија? Како то да српски „патриоти“ имају тако кратко памћење? Најчешће објашњење које сам чуо је следеће: Поповић је „пун ко брод“, односно има пара за бављење политиком, што показује да иста жудња за новцем и положајима спаја европејце и „родољубе“, те да су и једни, и други, заправо политички профитери.

При том, Поповић се баш заузео да прикупи петицију, којом се тражи да Србија никако не улази у НАТО пакт. Неколико дана после тога, ушао је у коалицију са странком која је главни промотер НАТО-а у Србији. Они потписи, који су скупљени, добро ће доћи разним НАТО канцеларијама и промотерима у Србији, да виде ко је против њих.

Недавно, на анти-НАТО скупу у Београду, један ме је другар убеђивао у то да је Поповић лични Путинов пријатељ и ваљан патриота. Пита га мој пријатељ да ли је то онај исти Поповић који је ишао на Молитвени доручак? Овај каже да јесте, али је, у ствари, ишао да обиђе ћерку која студира у Америци, па је свратио онако, успут, у Белу кућу, да крка житарице и мршаве хамбургере. Као да је у питању одлазак на славу, или журку:

Поповић (улази у Белу кућу): Добар дан у кућу, домаћине!

Обама: Здраво, здраво, добро ми дошао!

Поповић: Ево за тебе кило љуте из мог завичаја, за госпођу цвеће, а за стару мајку мало ратлука.

Обама га, уместо житом, нуди корнфлексом, а онда прелазе на молитву уз хамбургер

Тако Србин замишља оно „био у Америци, па свратио код Обаме“.

Нема нашој лаковерности краја и сами смо себи казна.

Изгледа да је човек тако саздан да они с најмање памети имају најјача уверења и да их грло вазда добро служи. Кад би се, као услов за гласање, поставио тест опште културе на нивоу основне школе, бирачко тело би се смањило на 20% садашњег. За оловку се на биралиштима најбрже хватају баш они који су у школи од оловке највише бежали.  Срби, а биће да су и наша разбраћа таква, највише воле да одлучују о стварима које не разумеју. Највећа подвала демократије је што је уверила свакога да се у политику разуме. Знам много људи, а међу њима има и врхунских интелектуалаца, који су подржавали сваки олош, уверени да се ради о патриотама. Кад им се љубимци демаскирају, прелазе на следећег и опет се куну да је то једини прави патриота. До следећег промашаја, па испочетка. Проблем није у њиховом неразумевању, већ што њиме слуђују ионако слуђен народ.

Читава наша десна опозиција има конструкциону грешку, која се не може отколонити: у Србији, а биће и у Црноj Гори, не постоји антикапиталистичка опозиција, већ само партотско-капиталистичка, а пошто је баш капитализам ударна песница Новог светског поретка и наших господара, сасвим је природно да они, који су заговорници капитализма, падају под власт и утицај моћнијих и већих играча. Тако се од патриота праве еврофундаменталисти. Ненад Поповић није ни први, ни последњи у низу прелетача, биће тога још. Велике су очи патриота, велике су потребе које треба задовољити, а за то се морају обратити богатима и моћнима. Српство и капитализам не иду заједно, односно не могу се заступати истовремено, а да то не иде на штету једног, или другог. По правилу, на штету српства.

Десница се подигла критикујући, са мање или више разлога, комунизам, а онда се испоставило да нема никакву креативну моћ и да јој је критика пок. маршала највиши домет. Ипак, колико год да је критика утемељена, маршал је мртав 34 године и десничарство се претворило у неку врсту политичке некрофилије, са одсуством било какве идеје шта уместо антикомунизма. У последње време, десница се дохватила Недића, као прилике да оживи антикомунизам, али је покушај пропао, јер нове генерације савршено боли стражнјица и за Тита, и за Недића, и за све остале покојнике. Ефекат је био тај да се у јавности створила слика да је десница, хвалећи некадашњи колаборационизам, потпуно спремна да подржи и данашњи. Кад би се десничарима забранило да кажу само три речи (Тито, комунизам и Бог), заћутали би заувек.

Десници, заправо, право место јесте уз режим, који и јесте десничарски. Фронт који је десница отворила према режиму управо зато јесте оптерећен верским и доктринарним, а не социјалним и економским питањима. Када се та питања и помену, своде се на то да ће нам опозиција направити (мајке ми миле!) поштенији капитализам. Нема од та посла ништа, јер су вазда социјално-економска питања одређивала опсег сукоба власти и опозиције. Тамо где се борба води око побољшања капитализма, борбе и нема и сви ће, на крају, завршти на једној страни, а гологузи народ на другој. Управо је Ненад Поповић добар пример да милионер не може да заступа сиротињу пред системом који му је и омогућио да се обогати и у коме је од радника правио незапослену сиротињу.

Бежећи од комунизма, можда и оправдано, уточиште смо нашли у капитализму. То је као кад би црнац, бежећи од ропства, потражио заштиту од Кју-клукс клана. Капитализам разара нацију и уништава породицу у интересу профита, што приучени десничари, рођени по комунистичким кућама никако не виде и својим незнањем оптерећују нацију која од њих очекује решење. Вучић је, управо из ових разлога, природни партнер српске деснице и то ће се, временом, и показати. Ненад Поповић данас, сутра и остали. Kо баш и избегнe Вучића, странце неће.

Србији, а може бити и Црној Гори, данас су потребне политичке организације које се боре против капитализма, а не против партизана на Сутјесци и Неретви. То је бесмислена борба. У свету, од Латинске Америке до Европе, постоји на десетине антикапиталистичких организација, само их код нас нема, ако се изузму безначајне комуистичке организације, које нису у стању да развежу левичарство од југословенства и интернационализма. Србима треба хумано друштво ради Срба, а не ради принципа и доктрина. Свако ко хоће да своју дужност према нацији замени дужношћу према „светском пролетеријату“, интернационалзму, али и, с друге стране, према клерикалним и криптокапиталистичким вредностима, објективно је непријатељ своjе нације.

Уосталом, у условима окупације и под сенком НАТО вешала, потпуно је несувисло и шетно водити доктринарну борбу и бавити се догмама. Ионако се, док се не ослободимо окупације, никаква озбиљна питања неће решавати и само ће се преметати иста мисаона садржина. Баш та, дозлабога досадна борба око будаласттих питања, продужава окупацију и чини је мање приметном. Сви заједно, и позиција, и опозиција, глуматају политичку борбу, излазе на окупационе изборе и цвркућу капиталистичку песмицу, правећи се да је све у реду, само нам треба, је ли, више вере, више малих и средњих предузећа и осталих глупости. Као да ће нам окупатор дозволити да ми одлучујемо о томе.