Патриотске игре

Као и сваки пут када се приближавају неки избори  (приближавају се најмање градски, у Београду, а могуће, чак вероватно и нови парламентарни избори), из такозване и самозване патриотске опозиције до неба се чује крик за уједињењем и заједничким деловањем.

Кад до тога не дође, као што ни овог пута неће доћи, онда ће разни аналитичари то тумачити сујетама лидера опозиције и разним личним моментима. Прави разлог, међутим, што се српска опозиција неће ујединити је следећи: разне опозиционе странке у Србији су заправо контролисане од различитих центара моћи и само су њихови експоненти. Ради се, пре свега, о странкама које су везане за Немачку, САД, Велику Британију и оне, кобајаги патриотске, које контролише Александар Вучић.

Управо то што су наше странке углавном експоненти страних интереса у Србији, оне и немају своје постојано бирачко тело. Тамо где постоје аутентичне политичке организације, упркос пропасти демократије у европским размерама, оне још увек имају ослонац у одређеним слојевима друштва. За неке од њих гласају традиционално радници, сељаштво, или средњи слојеви. У Србији је таква подела бесмислена. Овде постоји само клијентелистички бирач, односно бирач који гласа из личног интереса, надајући се да ће кроз партију доћи до њега и друга група бирача, она конзервативна, која увек гласа за онога ко је на власти. Да би се на власт у Србији дошло потребно је  добити сагласност амбасадора и страних обавештајних служби, као и нешто новца и простора у медијима, који опет обезбеђују странци. Да би се на власти остало потребно је само бесрамно лагати и сваком десетом клијентелистичком бирачу дати неки посао или неку уносну синекуру, толико да легенда о томе да се може живети од оданости странци и даље буде уверљива. Другим речима, ко се једном дочепа власти у Србији  може да влада бар десет година, ако само мало соли у глави има. На сваким изборима, били они крадени или не, властодржац креће са двадесет посто предности, што му омогућују конзервативни бирачи, односно они који увек гласају за власт. Томе треба додати бар десет посто клијентелистичких бирача и бар још десет посто плитких умова који потпадају под моћ медија, неспособних да у себи пронађу макар и минималну критичку дистанцу према ономе чиме их филују Пинк и РТС.

Дакле, када би опозиција била хомогена, она би била мање-више „егал“ са влашћу, али то у Србији никада није довољно из простог разлога што власт има фондове за поткупљивање опозиционих посланика, док странци увек могу да притисну своје пулене да пруже подршку властодршцу против кога су се колико јуче кобајаги борили.

Ако погледате политичку сцену Србије, видећете управо то: лидере попут Чеде Јовановића, Чанка, затим лидере ДСС-а, или Заветника, како пружају подршку Александру Вучићу. Поштено би било да се онда ставе на листу СНС-а пре избора, али је лично поштење у српској политици често колико и невиност у јавној кући.

У колико колона ће ићи српска опозиција на изборима за Скупштину Београда, одлучиће страни амбасадори и Вучић, а не опозиција сама. Моја је претпоставка да ће један блок чинити ДС и Саша Јанковић, други – покрет „Доста је било“, Двери и слободни стрелци који су напустили ДСС, попут Санде Рашковић-Ивић, док ће трећи блок чинити разне патриотске организације од Треће Србије и 1389 до Заветника, који се налазе под контролом Александра Вучића. Оно што је остало од ДСС-а ће вероватно морати да се „закачи“ за неког већег и јачег, али Дсс је ионако престао да буде странка  и свео се на збрињавање врло уског круга партијских функционера. Ранија ад хок групација „Чеда, Чанак, Борис“ ће морати да се прикопча или на Сашу Јанковића, или на ДС. Остаје непознаница Вук Јеремић и, када бих морао да прогнозирам, где ће се угурати, рекао бих да ће то бити у проамеричкој екипи  ДЈБ, Двери. Чак и ако би странци притисли да се уједине пронемачка и проамеричка фракција, Вучићу остаје огроман маневарски простор, контрола медија и неограничени извори новца, као и моћ да се контролише изборни процес. Истина, Београд је за Вучића тврд орах, а нарочито су то централне градске општине. Но, уз инструменте које сам горе набројао, не верујем да може да изгуби градске изборе. То би могло да се деси само ако му странци извуку из руку медије, или га притисну да избори буду фер.  Са друге стране, Вучић је увек проналазио начин да странцима да нешто наше по безначајној цени, или џабе, да би му ови оставили одрешене руке у контроли медија и спровођењу изборног процеса. Изузетак је мешање америчког амбасадора Кајла Скота у изборни процес прошле године, када је на силу Бога угурао коалицију ДСС-Двери у Скупштину Србије.

Дакле, моје је мишљење да само странци могу да омогуће опозицији победу у Београду, јер она сама за то није способна. Наша опозиција је  корумпирана, контролисана и двадесет година касни за Вучићем у погледу разумевања технологије власти. Баш ти дефицити које опозиција има принуђују је да свој положај гради нудећи се странцима, или Вучићу.

Тренутно, како неки медији наговештавају, Вучић у Скупштини Србије нема већину за изгласавање Ане Брнабић за председника Владе. Само гледајте како ће се ствари окренути за неколико дана. Посланици који одавно већ никакав образ немају кобајаги су се ускопистили око избора Ане Брнабић, али нема ничега што 40-50 000 евра по глави посланика не може да реши. Осим тога, ако зафале гласови посланика Јединствене Србије, или пар посланика СНС-а, укључиће се посланици Чеде, Чанка, Бориса и Шутановца да испеглају дефицит у гласовима. Вучићев проблем није да намакне гласове за избор Ане Брнабић, већ да има сталну већину да може да је обори у Скупштини уколико ова покуша да се отргне контроли.  Ана Брнабић није природан избор за Вучића и вероватно је за кандидата за премијера и вероватно је нека амбасада њу угурала као кандидата. Вучић добро зна да у сваком тренутку мора имати 126 посланика да може да је обори. Лако може да се деси да они који ће бити против избора Ане Брнабић за премијера сутра, у некој евентуалној кризи Владе, пређу на њену страну и спрече Вучића да је обори.

Управо због тога претпостављам да ће Вучић са градским расписати и парламентарне изборе да се реши непоузданих коалиционих партнера и да створи неприкосновену СНС већину у Скупштини. Притом, пробаће да из Скупштине шкартира Двери, ДЈБ и остатке ДСС-а.

Наравно, слушаћете од најамних аналитичара како је Ана Брнабић савршени избор за председника владе, те да нас је Вучић још једном спасао од македонског сценарија, грађанског рата и новог бомбардовања. Мислим да је предлагањем Ане Брнабић за премијера Вучић направио прву већу грешку за пет година и то не са становишта државе и народа, јер ту није пропустио дан да не направи неку штету, већ са становишта његовог личног интереса. То ће и сам брзо схватити и вероватно ће излаз из теснаца потражити у новим парламентарним изборима. Вучић нема никакву илузију какав му се људски материјал налази у странци и зна да би Ана Брнабић лако могла да посланицима СНС-а понуди више него Вучић, а такву ситуацију Вучић не сме да чека.

Ипак, да се вратима још једном на почетак текста: мале игре између браће европејаца би остале само симпатична разбибрига за умно заостале, да нема ноторних патриота.  Другим речима: први циљ сваког самозваног патриоте је да постане европејац и присталица евроатлантских интеграција. У српску политику се улази као патриота, а у њој се одржава као европејац. То је једносмерна улица. Једина особа за коју знам да је од европејца постала патриота јесте Санда Рашковић-Ивић, али само зато да би опстала у политици и добила још једну прилику да постане европејац.

Да закључим… Епска борба која се на политичкој сцени Србије одвија између патриота и европејаца само је један велики симулакрум. Заправо је то борба између европејаца и оних који ће то тек постати. На издају националних интереса од стране левице током деведесетих, десница је, од Драшковића и Шешеља до данас, одговорила контраиздајом тако да некадашњи левичари и данашњи десничари загрљени обарају Карађорђеве шницле од сто динара у скупштинском ресторану. Дакле, опозиција неће у једној колони изаћи против Вучића ни на једне изборе и то највише због тога што и није опозиција, већ скуп интересних група које се боре око плена. Колики ће број колона бити одредиће странци и Вучић. 

Насловна фотографија – „Партија карата“ (Gustave Caillebotte, 1881.)