Педерска бајка иде, отприлике, овако: рођени сте као хетеросексуалац, од оца и мајке такође хетеросексуалцаца али, у неком тренутку, сасвим изван сфере секса, а у мутној сфери људских и осталих права, решили сте да се определите. И, кад већ имате могућност, определите се да будете педер. Нормално, то што сте педер, не испуњава вас неким нарочитим поносом, али то што можете да се определите, итекако. То што сте конзумент модерних људских и грађанских права, сасвим вам компензује то што вам другари, с времена на време, чепркају око чајног колутића, односно ануса.
Шта хоћу да кажем? Не постоји сексуално опредељење. То је будалаштина и шупља прича. Нико од нас, ма са које стране ките стајао, није претходно сео и опредељивао се. Некако се само каже, зар не? Не морате дуго да размишљате. Прича о сексуалном опредељењу има подмуклу сврху да вас убеди да је сексуална оријентација ствар избора. Мож’ овако, мож’ онако. У питању су, је ли, људска права, а не нагони. А чим уђете у сферу људских права, ви већ мислите политички, ту се кида веза са нагонима.
Зашто је важно, у светлу модерних, евроатлантских времена, сексуалност изместити у политику? Зато што се онда њоме може манипулисати, може се користити као бич против традиције, обичаја и морала. То што се неко трпа где не треба, није довољно да би био гонич новог светског поретка. Бити педер, а не бити поводом тога и политички ангажован, сасвим је труба. Педер старог кова, који је био тих и неприметан, није потребан невладином сектору, који јесте ударна песница акултурализације српског народа. Ако си педер, а ниси политички ангажован, ко да ниси педер.
Ја се, дакле, нисам опредељивао те, претпостављам да нису ни други. Секунд свог живота нисам потрошио на двоумљење хоћу ли бити хомо, или хетеро. Мислим да ни педери немају ту дилему; некако им се само каже.
Опет: да ли је хомосексуализам болест? Не верујем. Кад би била болест, било би је једнако увек и свуда. А није. Теорија да је педерастија болест сасвим прескаче друштво, културу и социјализацију, а мени се чини да баш у том зецу лежи грм. Или обрнуто? Није важно. Ево о чему се ради: педерастија је, бар у већим размерама, посткултурни феномен, чији се нагли пораст може пратити у свим позним цивилизацијама.
У раној Антици, на пример (и у Риму, и у Грчкој), владала је нулта толеранција, модерним речником речено, према педерастији. Могла је лако глава да оде. Међутим, како нека цивилизација стари, мењају се и њене вредности, те је, у позној Антици, педерастија постала замало па обавезна. Сократ, Платон, Аристотел, Александар у Грчкој, Нерон и Калигула у Риму, били су педери. Пад једне културе, њене херојске и мачоистичке стране, преноси се у процес социјализације, те се нове генерације васпитавају у хедонистичком и утилитаристичком духу, а у таквом духу све вредности, а с њима и морал, су релативни. Нема више апсолута, нема упоришне тачке са које се посматра свет. Док рана култура обликује појединца да се подреди заједници, да буде уздржан и храбар, постојан и скроман, позно доба од њега тражи сасвим супротно. И-он се покорава култури коју затиче рођењем. Уосталом, и нема неки избор.
Наравно, посткултурни феномени се јављају у серији, а не један по један. Хајде да погледамо са чиме корелира нагли пораст педерастије у наше доба. Приметићете, чак и ако сте површни посматрач, да пре феминизма, пацифизма, пре појаве вегетеријанаца и људских права, ни педера није било у изобиљу. У свако људско понашање, наиме, укалкулисано је и друштвено вредновање тог понашања. Ако расте толеранција на пороке, сасвим је сигурно да ће они набујати и обрнуто. Елем, како се друштво полако премешта из патријархата у матријархат, односно како експандира тзв. „еманципација жена“, тако мушка „страна мача“ у бићу, у размерама читавог друштва, уступа место „страни преслице“. Наравно, еманципација жена се никада не тиче (ово се не може довољно понављати Србима) духовног напретка жене, већ само њеног положаја. Њој се мора признати положај, чак и кад га ничим, осим тиме што има вагину, није заслужила. Једнакост је ултимативна. Где је једнакост, ту је и превласт. Жени се, миц по миц, дају све већа и већа права и касно се примети да та права раде не само против друштва, већ и против жене саме. Она постаје, суптилним и релативно спорим променама закона, искључиви тумач интереса деце и породице, нека врста „овлашћеног васпитача“.
Не бих волео да ме неко сматра женомрсцем, али свакако вам је пало у очи да међу судијама има преко 80% жена (лакше пресуђују, јер немају муке савести), готово исти проценат их је и у просвети (има ли нечег што жена може више пожелети, него да по васцели дан држи предавања), док их у невладином сектору има бар 90% (патриотизам никад у жена није на високој цени). Опет, у рудницима их нема, на производним тракама врло мало, у сечи шуме-никако. Ту их једнакост не занима. Изговор је, наравно, да су оне „слабији пол“. Једнак, а слабији? Чудна концепција.
Кад се таква, модерна и еманципована жена, дохвати васпитања деце, а дохватила се, почиње да декомпонује вредносни и морални систем. Жена, по природи својој, све схвата сасвим лично и за начелне ставове не мари ни мало („Љуби га мајка“ – никад отац; „није што је наше, него је…“ – реченица коју никад мушкарац није изговорио). Хоћу да кажем ово: жена није у стању да на децу пренесе традиционалне вредности, то су увек радили мушкарци. Отаџбина, родољубље, одрицање, подређивање заједници, одбрана заједнице – све су то мушке ствари. Жене јесу патриоти, али само док њен син не добије позив за мобилизацију. Исто тако жена приступа и моралу: морално је оно што је добро за њено дете. Тиме се запада у морални релативизам, са изврнутим редом узрока и последица. Још нешто: уме жена да се одриче, али само кад нема. Кад има, тешко. Увек нешто треба („немам шта да обучем!“), а кад се има, онда се оно што треба и купи.
Важно је и ово: жене не виде васпитање деце никако другачије, него као питање контроле. Није један адолесцент приметио да је најбољи пријатељ његових пријатеља његова мама. Гурање носа у сваки, али баш сваки сегмент дечјег живота, карактеристично је за жену, не за мушкарца.
Ова антифеминистичка бутада није ту да задовољи моје женомрштво, већ да објасни да у женској квазиеманципацији лежи узрок свих посткултурних феномена. Пацифизам не долази кроз мушку страну бића; космополитизам такође. Апсолутан положај жене према деци, који је и законски прокламован, доводи до тога да се деца идентификују с мајком. Кад је у питању женско дете, и некако, али за мушко дете то и није богзнакаква срећа. Предоминација једног родитеља иначе није добра, таман да је то и отац. Доминантни очеви, ако их још има, имају агресивну децу која постају алкохоличари, или насилници. Опет, тамо где је мајка доминантна, синови постају Сека-Персе и радије бирају опојне дроге, него алкохол.
Идентификација, дакле, са једним родитељем, нарушава баланс у социјализацији. Мама га прима, па што не би и син, је ли? Чак и дечак, који би се, у нормалним околностима, развио као хетеросексуалац, под притиском доминантне мајке (чију је доминацију успоставило посткултурно друштво), завириће у мушке панталоне, као што то и мама ради. Чак и кад му је мама одвратна, због тога што га гњави суперконтролом, прибећи ће педерастији, јер ће укапирати, на узрасту кад још није способан да резонује као зрео човек, да су жене уопште агресивне и зле, те ће се радије везати за другог дечака, да не би, у неком замишљеном браку, трпео исти терор као у својој породици.
Ретко ће се наћи педер који није и пацифиста-то, просто, иде једно с другим. Веома би разочарао маму да погине у неком бесмисленом рату. А смисаони рат се више не може наћи, зар не? Женска, типично нагонска и биолошки сасвим оправдана одвратност према рату, преноси се и на синове. Материнска брига за дечје здравље тера „мајкиног сина“ (љуби га мајка) да једе здраву храну (најбоље да буде вегетеријанац – то спаја здравље и гађење према убијању), да се негује (па број његових помадица и кремица заузима сав простор у купатилу), да олако пресуђује у свим стварима (мама има тако једноставна решења), да учи „на шатро“ (и мама је последњу књигу прочитала кад је дипломирала; шта ће јој, кад и овако зна све) и да, наравно, постане апостол људских права и евроинтеграција (само зато што осећа да је његов и само његов лични положај бољи у условима деструкције културе, морала и друштва уопште).
То, међутим, не објашњава све. Наше друштво је имитаторско, односно глуми мултикултуралност и прави се да разуме општељудске вредности. Женска страна у бићу се оријентише само према ономе што јој тренутно ваља; кад би мултикултуралност и људска права тражила жртву од ње, или њене деце, жена би им сместа окренула леђа. Баш због тога и наш, српски педер, је суштински конзервативан. Није му до парадирања и јавног показивања. Зато на нашим геј парадама свега има сем педера. Склон сам да мислим, чак да међу онима што их туку, као и онима који их чувају да их не туку, има више педера, него међу учесницима параде. Проблем прави она багра која, с једне стране, хушка педере да парадирају, а с друге, иритира остатак популације и наводи је на агресију. У тој багри, нема много педера, али има много оних који су се обогатили на грбачи српског народа.
Мала непознаница је наша власт, вечито заробљена између неуротичне потребе да испуни ама баш сваку жељу Запада и својих западњачких налогодаваца, и да не изгуби на рејтингу у самој земљи. То, да ли ће бити крвавих глава, најмање брине властодршце. Моја је процена да ће Ивица Дачић забранити параду, али не могу бити сигуран, наравно. Наша политичка елита тајно намигује и педерима, и невладином сектору, и противницима свег тог вашара. Свима би да се допадне, а да је не кошта и гледа да се што касније демаскира, односно да се оголи као западњачки пројекат.
Полиција, као полиција, тући ће сваког на кога јој власт покаже. Онај ко мисли да је полицајац припадник народа, тај појма нема. Већина полицајаца би тај посао радила и без пара.
Остају, дакле, десничари и традиционалисти. Навијаче не узимам као фактор, јер су под контролом полиције, урадиће како им се каже. У најгорем могућем сценарију, окупиће се неорганизовано, без вођа.
Десничари, дакле, гледају да и они скупе неки политички поен. Већина њих, иако проповеда наталитет, није ожењена, ни у позним тридесетим. Њихова побожност је сумњива као новчаница од три динара: права вера ћути, а они се наглас деру. Исто тако сам сигуран да их БИА није оставила непробушене. Превелика ревност према вери, претерана и гласна љубав према отечеству, у себи има нечег лажног и љигавог. Смрди, наиме, на паре. Традиција и обичај су јединствени, а десничара има у десет колона.
На концу, како год да буде, Србија неће постати педерољубива земља. Просто, наслеђе, оно тихо, које дреку не иска, неће дати да се сатру вредности и начин живота, који трају миленијум, или више. Ипак, велико је питање колико се притисци, којима попуштају властодршци, из сасвим приватних интереса, још могу трпети и колико ће штете нанети. Моја је процена, а они који ме знају, знају да ретко грешим, да ће сво ово оргијање новог светског поретка, евроатлантских пријатеља и колаборационистичке политичке елите, имати у Србији свој крвави финале.
30. септембар 2012.
