Писмо једног пријатеља из Словеније

Ово није реплика, практично се слажем са Вама без противаргумената;  сва аргументација Вам је утемељена у пракси, не треба се више теорија. Ја нисам Србин, па ми ни временска ни просторска генетика не дозвољава било какав коментар на националне теме. A Bи сами добро знате, како је са релацијама апсолутне истине,   осећам Вас као суштинску истину животне стварности и могућности, као апсолутну нужност – биће, које се примарно, у својој негативности односи према себи, јер му је угрожена његова битна егзистенција. Извините на овом, помало хегеловском приступу, али баш ту видим нашу заједничку узајамну тачку.

Дивим се Вашем немилосрдном и поштеном односу, прво према  себи као појединцу – јединци и друго,  према српском друштву као плуралу – множини, то је новина у мом животу. Изазов је сувише велик, да вам не пишем и отворим део свог casua sui.

Немам ближег народа, него што сте то ви, том плуралном изазову не могу да парирам на размаку двех очију на глави. Само ми се из неког другог плана, са дистанце гледања  враћа фатално болна фикција срећне породице, кукњаве због угаслог огњишта заједнице, свега је било сувише… Животно искуство ме научило да калкулишем, да се из даљине срце убија са малим закашњењем… Па,  господине  Милане, не треба ми још оволико година, да бих знао  да  сам живот има каткад много прецењену вредност.

Слушам ваше емисије, јер ми је близак део ваше душе, која живи у превазилажењу противречности, на пример левичарства и елитизма, правере и безусловне националне лојалности на једној и истинске праведне горчине, гнева на властити народ и цркву на другој страни. Ваша борба појединца и мноштва покреће рационални изазов; у вашем кретању природе и заборављене етике осећам особни ревитализам…за мене сте прави српски Хераклитос данашњице.

Демони старе логике траже од нас, последњих људи, идентификацију, чак у овој постхумној ери. Ја скоро проживех свој круг (curriculum vitae), па су наде, да ће се променити нешто друго, осим мене, постале ништавне. У том пребрзом временском вртлогу остајем сам, промењен до непрепознатљивости губим памћење и ту је прва додирна тачка са четвртим сталежом. На растојању од свега општег нема више галаме, песимизма, идиотског оптимизма, све је исто као што је било, враћено у свет тишине особне »приватизације«; то су оћутали Христос, Перун и Зевс, који заједно пале тамјан непознатом будућем богу. Зашто би још неко требало да зна, ко сам у бити ја, какав би тобоже морао да будем, каква ми је породица, које сам вере, идеологије, козмичког психо-диверзитета? Није важно, да ли се неко слаже са мном или не, која је димензија бола и среће. Коме су још поребне све те личне детерминанте, које траже идентификацију, рационалан став, асоцијални однос, лек и решење. Признајем смрт императива, углавном ћутим и говорим са људима тек, када имам нешто да им кажем. Слушам оно најтише, скоро немо и неприметно, из нужности пратим скромност, која је данас врло погодна, препоручљива врлина. Живим у кући на селу, радим на малом пољу, берем лековите биљке, помажем и водим бригу о болесној мајци; ћерка и унук ми живе у Ирској, син се полако опоравља од тешке саобраћајне несреће…

Но,  ни моји лековити чајеви не знају убити семенке четвртог сталежа у мени, њихов пост фестум ефекат препознајем на чину, радњи, догађају, кад све са растојања гледам, посматрам. Понекад семенке окушам сам, свесно, као знатижељан тестирајући конзумент, који жели адаптацију, невидљивост, мир; ту конзумација иде из директног вида, као из прве рекламне поруке. Тек избори између гледања и опажања, једнине и множине, информације и личног мишљења, спољашног и унутрашњег – рађају моје аргументе. Тежак рад.

Психоформатика модерних људи је, да све виде и знају из прве, без објективизације, превазилажења, проверавања, без напора, знања и одговорности. Данас сви могу бити, преко једног дугмета, у сваком тренутку свуда, бити све и ништа у строго приватном климаксу достигнућа грађанске толерантне импотенције. New age видовњаци могу бити киборг светски шампиони у броју побијених старица у некoj вукојебини, а медији, виртуал егалитета и »демократски избори« дали су им, да на сајбер облаку без свршавања неприметно затрудне сами са собом, ту им чак не требају Богородице. Милиони богова се данас рађају међу нама јер се бог не доживљава спољашње, него унутрашње, као нова информација у заносу последње технике. Приватизовани бог не треба стварних верника, тај божји перпетуум мобиле више не зна за људски дијалог, кожу и сензуалност. Болесна самоидентификација ствара нову традицију новог машинског човека, прилагођава прошлост, кидају се прошле тековине, које се у бити не смеју мењати; данас се шизофрено и неповратно руше…Содома и Гомора четвртог сталежа. А моје семенке ћуте или конспираторно учествују у свему томе.

За мене заједнички бог више не постоји, религиозна плурална узајамност осећаја је могућа је једино као манипулативна афирмација са стране; у том контексту репрезентативне верске институције не потребују коментара. Примарни услов божјег постојања у релацији до човека је да божије особине нису у човеку. Спољашни бог тражи такође условно човека, појединца и тишину, у молитви сам себи сведочиш живот, свој рад, промене, захвалан верујеш у непознати праведни суд. Вера у надмоћније поврати човека у рањиво смртно биће, због тога је божја локација од пресудног значања за модерног човека – појединца; традиционалном здравом човеку те границе нису биле потребне, знао је да може затруднети само споља осемењена женка.

Семенке четвртог сталежа су знале чекати своју квантитативну и квалитетативну меру за своје коначно ускрснуће. Знале су за све историјске магле, пећине, круте тајне пустих улица, пролазиле су кроз сва друштва, идеологије, свугде пуштале своје трагове,  вирусе ништавила у плебсу, аристократији и чак у крви краљева. Њихова семенска резистенција је у томе, да се посматрачу а приори открију у пакету са поруком, да за њих нема лека, све је безнадежно, семенке су већ свуда. Мртва објективност је грађанину у мени закључала сва врата, затворила све прозоре Истине. Дакле, четврти сталеж је мрачни, али чисти субјективни еликсир, производ прошлости, зрела, чак пожељна семенка, која циркуларно завршава више хиљада година стар пројекат »мајмун-човек-појединац-племе-народ-демократска заједница-мајмун«, признали или не улогу кастрираног јарца у дионизијском епилогу. Има порозан плурални облик, а у суштини је асептични сингулар, јединка пропалог плуралног апсолутног идеала, данас драстично лишена свега нечипованога, права дигитална мајмунчина.

Сваком Словену-вукодлаку би морало бити барем мало претопло, самотно у души, кад чита Хегела, Канта, Ничеа и сав тај западни рационални патос, из чије утробе се рађа данашња потпуна супростност, четврти сталеж. Значајни део  идентификације Словена је магични полу-анимални плурал у свему, па макар то био феноменолошки ратнички дух, натурална сељачка примитива, импровизацијска спасоносна наива или анална симулација власти, коруптивни народ, допуштена колонизација. Али баш тај ретрозов су задња отворена микро врата да се неће пасти у тај неповратни органолептички и ментални суноврат. Но,  де факто по мени, четврти сталеж је већ ту, живи у свима нама. Словенци су тај плурални словенски праосећај неповратно изгубили, особно се га понекад стидљиво такнем кроз моју женску љубав, Рускињу, родом из наше племенске сибирске прамајке. Каузалистика умара све монологе, реченице су све краће, словенски прабогови предалеко а Христос преблаго решење за страшну глад ума и карику из прошлости. Прошло је време правовременог суицида, ту су деца.

Како напред?

Сунце свако јутро расте, а увече залази на другом месту у свој хоризонт. У подне, Сунце је на различитој висини од хоризонта: усред зиме расте на југоистоку, онда се сваки дан приближава истоку, на дан пролећне равнодневнице је тачно на истоку, а кад је дан најдужи, тачно на североистоку. Затим се Сунце окрене и расте свако јутро ближе истоку, па онда опет према југоистоку. Сазвежђе, у ком је путања Сунца променила правац јутрањег раста и истовремено заустављала подизање тачно у подне, су старе културе називале Рак. За астрономе и мистичне људе тога доба је Сунце на свом путу давало  утисак као да иде назад, да се полако спушта. Овај део неба изгледао је као мрачна рупа или врата, кроз која би требале да дођу душе, како би се населиле у људима. У древним временима Рак је била једина позната животиња, за коју су знали, да хода унатраг, а главом је окренута напред.

Сунце је у свом расту, мировању и заласку вечито враћање истога. Данас Сунце полако напушта запад, а исток је недостижно далеко. Дан почиње и завршава у 12, у слепо подне, стојина месту, а уназад се креће илузија растојања, удаљавања и приближавања. Животни круг се сужава у тачку, са које се види само црна силуета, која нема савете за друге. Ја припадам изгубљеним словенским душама из галаксије Рак, које још траже врата повратка. Не верујем никоме ко иде само напред, не верујем ни себи, сталном повратнику. Остајем ту, позади, са главом напред, па и хоризонт у подне треба уморне сведоке.

Желим вам све добро из Словеније.

Молим, опростите ми на лошем српском, није баш лаки текст…али учим се. Са поштовањем,

Тони Рупник