Права вера ћути

Нема дана да ме неки нововерац, било кроз програм који водим, било на интернету, а богами и на улици, не пегла теолошким питањима. Аматера теолога има к`о ладне воде, нарочито оних који мало знају, мало осећају, мало верују, али много мисионаре.

У Србији се, у последњих петнаестак година, развило једно православно протестантство, једно православље градског човека, које више није способно да проосећа веру и чија се религиозност сасвим рационализовала.Агресивно наметање вере, бескрајно и досадно наморавање других да верују по прописаном шаблону, до те мере је окренуто од етнопсихологије Срба, од традиције и обичаја, па и од православља које сам ја упамтио у младости, од оног тихог, ненаметљивог поимања вере које има наш сељак, да ми више личи на пуританство, или неко новоправославље, неко нововерје које, као и свако нововерје, не гаји ни трунку сумње у себе и гњави све докле му око и глас допиру. Однос Срба и Бога је, до пре само двадесетак година, био лишен теологије и догматике. Убедљива већина нашег народа никад није отворила Библију, а међу сељацима се број оних који су је икад у руци држали, мери промилима. У кључу нововерца, свако ко није прочитао мисли Николаја Велимировића, или није снабдевен гомилом цитата из Библије, и није веран. Они су ту да му попују и да га науче. Хиљаду и по година хришћанства код Срба је једна велика заблуда, сада ће нововерци да вам објасне како се у Бога верује и како се верска пракса спроводи! Да вас то не подсећа на Вучића и Дачића, који су пљуцнули на целокупну нашу историју и решили да направе нову, бољу?

Парадокс се састоји у овоме: сељаци и оно што пежоративно зовемо „простим народом“, далеко су вернији и спремнији на жртву за веру, од њихових нововерачких просветитеља. То је, уосталом, и историјски проверено.Срби су, од памтивека, па безмало до наших дана, имали прилично непосредан однос са Богом, заснован не на познавању теологије, светоотачких списа, нити Јеванђеља, већ на једном тихом и дубоком уверењу да су божји , да су изабрани народ и да се права вера налази с оне стране знања. Али, када су пре нешто више од пола века, наши сељаци, ти вековни носиоци предања и вере, ишчупани из својих планина и долина и пребачени у градове, вера је почела да им слаби и да се извлачи из сфере осећајности, у сферу каузалистике. Тај процес је нужан и за њега се одавно зна: права вера припада природи, слободној земљи и метафизици онога ко гледа звезде; градска вера је хладна и укочена, јер је и поглед градског верника омеђен солитерима од челика и бетона и неонским небом. Градско превођење у свет доказа и дебате, сасвим унижава веру и чини је неком врстом знања, а у сфери праксе-ритуалом. Најбољи начин да се неком човеку, или народу, ослаби метафизика, јесте да му се промени станиште и да му се верска пракса „подеси“ према захтеву нове околине. Симулација обичаја предака расте до апсурда: бадњак се пали на тераси, или у рерни, а купује се на пијаци. Славски колач се наручује у пекари; у месарама се купује прасетина. Паљење бадњака, без ритуала сечења у шуми, сасвим је бесмислен; сечење и паљење су део истог ритуала и не могу се раздвојити, а да се не обесмисле. Божићно прасе је, хтели ми то да видимо, или не, жртва која се приноси, док прасетина то свакако није. Исто важи и за положај свештеника: он, до пре двадесетак година, није био носилац обичаја, нити њихов тумач. Данас, када су обичаји заборављени, сви трче код попа да га питају „шта је обичај“. Какве ли глупости! Обичај се и зове тако јер се уобичајио, јер је спонтан и некодификован. Оног тренутка кад поп треба да га тумачи, он се већ изгубио.

Припадам породици, кажем ово без икакве гордости, која је сачувала веру онако како нам је предата од предака. Дедови и прадедови су ми били свештеници и официри и питање традиције, обичаја, слављења слава и Божића се није постављало. Обичаје познајем, а да и не знам како и одакле. Покупио сам их, ваљда, на узрасту на коме свест још не учествује у обликовању човека. Признајем: ретко идем у цркву, а и кад идем, гледам да то буде неки непразнични уторак, или четвртак, да избегнем нововерце. Упалим свеће, одслушам службу, а причестио се нисам две године. Постим највише дан, или два уочи празника и с поповима, с којима се, иначе, дружим, причам о свему, сем о вери. И – захвални су ми на томе.
Средином Осамдесетих сам био нешто ревнији: одлазио сам на недељне литургије у Саборну цркву и то не из снобизма, него зато што ми је та црква била најближа. Недељом се, иако је већ тада било безбедно за каријеру, на литургији окупљало тридесетак верника, а у зимске дане, умело је да буде и свега десетак.Тадашњи патријарх, Герман, редовно је присуствовао и знао је сваког верника у главу, што се каже. Ако вам нешто значи, добијали смо пуну шаку нафоре, толико нас је мало било. Истина, на Велики петак је била гужва, јер је, у то доба, била ствар престижа бити виђен у дворишту Саборне цркве. Концем те деценије, кад су видели да је безопасно, а и модерно, потомци комуниста су почели да се кршћавају под старе дане и да наваљују у цркву. Толики прираст верника, просто, није природан. Сваки човек, ипак, сам долази до Бога и мало је вероватно да се тај индивидуални процес збио у стотинама хиљада душа у исто време и то баш у тренутку агоније социјализма. Одједном су они, који су јуче ушли у цркву, почели да држе предавања о вери онима који из ње нису ни излазили; они, који су се крстили са тридесет и четрдесет година, корили су оне који нису крстили дете до првог месеца живота; политичари, скупа са обезбеђењем, гурали су се до Царских двери. Попови, помало испошћени дугим службовањем у атеистичком друштву, одмах су, у лету такорећи, схватили шта се дешава и свакоме су пружили руку, и духовно, а и буквално. Осетило се да лова притиче брже и боље.

Мој деда, који је био парох једне београдске цркве, никада није зарадио толико да купи аутомобил; сада су то могли попови са две године стажа. Одједном су почеле приче како је, је ли, вера била забрањена у време социјализма и да се кажњавало за крштења и опела. То је најобичнија лаж: верска пракса је била дозвољена, уколико је неко био спреман да се одрекне партијске каријере. Црвени су, по ко зна који пут, почели да лажу сами себе и да у вери виде само другу идеологију. Сви су почели да мере реп мртвом курјаку и да виде зло у Титу и партији, којима су до јуче одушевљено, а не принудно служили, а зло у себи нису хтели да виде. Ко је научио да држи говоре на партијским састанцима, само је наставио да то ради са позиција вере. Тако је нововерје установљено, да траје и данас. Од почетка Деведесетих, крстове су, оне, од пола киле, почели да носе криминалци и певаљке, а они непогрешиво осећају на којој се страни налазе кич и шунд. Она једна, скромна, црквена продавница, преко пута ЈАТ-а, која је зврјала празна, постала је тесна, а штампарије нису стизале да наштанцују довољно икона. Попови су почели да освећују коцкарнице и стриптиз клубове, а владике су почеле да купују аутомобиле високе класе. Пад религиозног осећања је, да се не лажемо, почео одмах по формирању грађанског сталежа у Србији. Србима се никад не може довољно понављати: комунизам, социјализам, капитализам, либерализам и фашизам су само варијанте грађанског друштва и, у смислу опадања верских осећања, потпуно је свеједно која ће вас од ових варијанти закачити. Католицизам и протестанство су адаптибилнији у односу на друштвене токове, па се ствара привид да је човек Запада религиозан. Ситуација је обрнута: западњак је, иако никад није имао социјализам, век дуже уживао у чарима грађанског друштва и битно је мање религиозан од човека истока. Ово је важно рећи због тога што многи Срби атеизам у нас схватају као последицу комунизма, а промиче им да је атеизам пооследица сваког грађанског друштва. Да вас подсетим: и данас живимо у грађанском друштву, у коме је пораст религиозног расположења декларативан, а не суштински. Пад комунизма није довео до пораста верског осећања, него је увећао верска расположења; вера се, од стране нагло освешћених нововераца, и даље намеће агресивно, комесарски и сасвим „по грађански“. Грађанска нетрпељивост према другачијем мишљењу и ставу, сасвим се пренела у религиозну сферу.

Између нововераца и некадашњих комесара, никакве суштинске разлике нема. Основ овог чудног, модерног мисионарења и клерикализма јесте упорно позивање на верску литературу, у длаку налик на позивање на свете списе Карла Маркса пре тридесетак година. Онај ко изрази сумњу у цитатологију, одмах бива предмет етикетирања и даљег наморавања да догму прихвати. Не дозвољава се никаква, макар и разложна сумња, колико да се спречи слободно бујање глупости. Достојевски каже да је, да би Бога пронашао, прошао кроз пакао сумњи. Комесари, међутим, за сумњу не знају; сваки од њих је мудрији од Фјодора Михајловича, јер је овај Бога тражио сам, а ови га налазе у чопору плитковерних истомишљеника, колективно, као што грађанство једино и уме. Вера је „тренди“, како се модерним речником каже. Једино што комесари вере не умеју је да ћуте и чувају веру у себи и за себе. Вара се свако ко мисли да је вера у комесара тврда; њихови су родитељи већ једном отпали од вере и тиме стварили услов да верско осећање постане релативно. Јуче је било „аут“, данас је „ин“, а сутра опет може да буде „аут“. Оно, на верско осећање мислим, више и није осећање, већ опредељење, па се баш зато стално може мењати и зато се може наметати другима. Сасвим грађански методи за утувљивање идеја, пренели су се у религиозну сферу. Сопствени немир, сопствену нелагоду због плитковерности, модеран верник умирује гутајући религиозну литературу, али то никако не помаже; мањак осећања се не да закрпити количином знања.

Просто: не постоји школа на којој се одгајају Тесле и Миланковићи; религиозност, она висока, јесте црта душе, таленат, нешто као добар слух, или умеће сликања. Учити се може, ако има на шта да се накалеми. Теолошко знање не доприноси вери уопште, зато што количина чињеница не утиче на осећања.
Никад ни једна чињеница није оборила веру, нити је вера икад изменила једну чињеницу. То су два одвојена света и тако треба да остане.
Данас је, међу грађанима, исповедање вере постало важније од вере саме. Догма разара метафизику и још се дичи тиме. Марксизам је догмом разорио природно осећање за социјалну правду и то тако што га је прописао. У длаку се то исто дешава и са религиозним осећањем. Христ се тихо и неприметно повукао пред догмом и црквом; данас је црква централно место хришћанства, а не крст и не Христ. Исусове речи, онакве какве су у Јеванђељима записане, тешко оптужују цркву и догму, али се баш зато морају прво пустити кроз теолошке филтере, да им се измени значење. Какве везе имају његове речи: „Кад дајеш, дај тако да левица не зна шта ради десница“, са неукусним јавним прилозима цркви и са таштином ктитора, коју црква не само толерише, већ и стимулише?
Какве везе има оно: „кад се молиш, моли се тајно, јер Отац твој, који види тајно, платиће теби јавно“, са мисионарењем и неукусним јавним показивањем верског осећања?
Оваквих примера има на десетине. Црква је постала грађанска институција у највећем степену и поклонила се Мамону; поп пред банкоматом је до те мере грађанска појава, да је вернику старог кова готово несносна. Толике саблазни, које се дешавају у цркви, имају и сасвим грађанску апологију, као и сваки политички систем: идеја је добра, институција је добра, али постоје извене личности и појаве које их кваре! Личи на комунизам? Савршен је, али неваљалци га компромитују? Или на демократију: најбољи је систем, само да није оних који га кваре. Свима промиче да управо систем, унутар себе, крије механизам за производњу љигаваца и да је баш то системска слабост, а не парадокс у систему. Апологети цркве (као и апологети грађанских система владавине) превиђају ове слабости система, јер верују у систем. Ту се не траже чињенице, које се, иначе, радо траже кад се чепрка по туђим верским осећањима. Тек ту, у апологији система и институција се види права вера грађанина, који може да се ослободи свега, сем грађанских идола.

Посебна је прича што се упорним позивањем на Божју вољу, на промисао и трпљење, сасвим пасивизује и додатно анестезира ионако анестезирани народ. Правоверни комесари би, уместо да покрену дупе и ураде нешто конкретно, поваздан истраживали јерес и, да се они питају, ломаче би гореле по цео дан. Сасвим грађански, радила би гиљотина за јеретике и Голи оток за маловерне. У односу на шта? У односу на расположење и схватање вере верских комесара.
Да Христ поново сиђе, први би био ухапшен и ислеђиван због маловерја. У духу се, међу отпадом грађанских идеологија, већ формирала православна инквизиција, само је епоха таква да се јеретици не спаљују, него им се мозак испира. Мало друштвено гибање и околности се могу променити.
Претпоставимо ситуацију у којој би се државни апарат могао осетити угроженим и досети се, рецимо, да политичке противнике елиминише преко цркве, односно догме. Унутар саме цркве то се увелико дешава, владике се деле на подобне и неподобне, а унутар државног апарата то је већ одавно редовна појава. Фали само симбиоза цркве и државе да се заведе потпуни тоталитаризам. Срби су, уче нас верски комесари, хришћански народ. Признајем да ми није јасно шта значе уопште одреднице хришћански, будистички, или исламски народ, али и да ми је јасно, опет не знам зашто се одбацује читаво претхришћанско наслеђе у Срба? Многи, заправо већина, тих обичаја жива је и данас. Верски комесари добијају нападе кад се помене претхришћанско наслеђе Срба. Грађанин сасвим добро разуме да се може бити комуниста и капиталиста, социјалиста и либерал, хришћанин или муслиман, али да се може стајати изван неке идеологије, ни напамет му не пада, нити то дозвољава. С нама, или с њима, али никако и без нас, и без њих! Или си русофил, или англофил, а ако ниси ни једно, ни друго, уједаће те и једни и други. Такав је склоп мишљења грађанина.

Колико је наш сељак толерантан, колико тих, колико демократичан, у односу на ове демократе од заната! Како лако наш сељак носи своју веру и обичаје, како је лако и неприметно успео да споји предхришћанске и хришћанске обичаје! Нововерци веру носе тешко, као џак цемента на леђима, увек су или „за“ нешто, или „против“ и грозничаво се труде да не ураде нешто неприметно и тихо. Налик су нашим потурицама, које гледају у прошлост само до оног деде који је примио Ислам, само што се овде гледа до оног деке који је примио хришћанство, а онај пре тога и није дека, него коњ. Срби су православље примили лако и без верских ратова баш зато што га нису примили догматски, него су га уклопили у народну религију, што су Христа доживели као саплеменика, племенског бога, кроз кога су поштовали оне своје особине помоћу којих су надмоћни над другим народима. Овај народ није водио само Исус, него су га водили и Перун, и Световид, и Дажбог и остали древни богови. Комесари вере, искључиви, као и сви грађани, виде само оно што хоће да виде и хоће, сасвим у духу либерализма, да овладају људским душама. Нешто порекну, па мисле да су га тиме и укинули. Блажена је глупост модерног човека, чак и кад је школом покривена. Хтели би да устроје све: државу, веру, политички систем и то тако да, кад га устроје, то ни да мрдне, ни да дише. А оно, ето, хоће и да мрда, и да дише. Килаве нас својим идеологијама и догмама и то без мере и укуса. Што комесар мисли, обавезно је за све. Кад комесар промени мишљење, `ајмо сви налево круг! Он, комесар, је мера ствари и упоришна тачка вере, идеологије и система. Где је он, ту су и они.

Десет година сам живео у планинском селу и видео сам колико је дубока, а тиха вера сељака, колико је жива, јер је ослобођена гвоздених ланаца догме и њених носилаца, комесара. Верска пракса је, махом, претхришћанска и толико древна да јој се почетак губи у тмини времена. То је верска пракса која је далеко од ритуала, јер је ритуал нешто што је укочено, довршено, а верска пракса је жива и у сталном је преобликовању. Од села до села су другачији обичаји и још увек се мењају. То је доказ да је српски народ још жив, за разлику од комесара, који су умрли као припаници народа, а васкрсли као припадници идеологија и догми, па сад хоће да обичаје убију, да би их васкрсли као ритуале. Комесари су, чак и кад то субјективно не осећају, постали космополити, грађани света, васељенски верници. Онај фини, интимни осећај да је бог увек бог заједнице, који носи сваки наш сељак, сељак који је последњи метафизичар у грађанској Србији, комесар хоће да претвори у универзалистичко осећање. Сам космополита, он хоће и бога космополиту, доброг бога, бога свих људи, баш као штао идеологије и догме, у идеалном смислу, припадају свим људима. Оно племенско је ишчезло у комесару, поа га сад истерује и из других. Али, космополитски бог слаби отпорну снагу народа, као што политички космополита слаби државу. Наравно, догма каже да се све ради у односу на спасење, али лично, сасвим грађанско спасење, тако рећи персонализовано, модерним речником речено. За спас заједнице…ма кога брига. Да спасем своје дупе, а за остале како падне. Ова, комесарска вера, савим је окренута од бога и има еминентно грађанску природу. То је вера сасвим испражњена од метафизике, од судбине, од обичаја, од иницијативе (за сваки прдеж се тражи благослов од јереја), од племена. Такав верски комесар је прво хришћанин, па онда Србин, баш као и неки припадник НВО, који је прво грађанин, па онда све друго. Није спорно: нека се одселе у неку државу која се не зове Србија, него Грађанија, или Христијанија, па нека тамо уређују ствари како их воља. Срж сваке заједнице је народ, а не догма. Народ без цркве, па и без вере се још и да замислити, али вера без народа је нонсенс. Народ је старији од вере, на њему је вера подигнута.

Опстанак српског народа је, барем за мене, закон свих закона и вера над свом вером.
Умримо као Срби, да би се спасли као хришћани? Ма није могуће? Није ли то као оно: одрецимо се српства, да бисмо служили комунизму, посебно оном интернационалном? Очајна је немоћ модерног човека који, неспособан да служи заједници, прецима и обичајима, служи само апстрактним принципима. Апстрактни принципи, идеологије и догме – ваљда смо до сада то научили – увек служе онима који их умешно користе за поправљање личног положаја у заједници, а не човечанству уопште. У основи сваке догме је њена исплативост, хтели ми то да видимо, или не. Наравно, увек има снажних духова, који идеологијама служе из убеђења и без користи али, у крајњем збиру, грамзивци однесу шњур. Док, рецимо, црква проповеда уздржаност, скромност и сличне врлине, и те врлине заиста практикују ретки монаси, дотле се владике богате и тону у вулгарни хедонизам. Онда ми те и такве владике третирамо као отпаднике од вере, тешећи се да смо сви ми црква, а они само један њен део. Вера, као религиозно осећање, увек је била интегративни фактор код Срба; вера, као идеологија, сасвим обрнуто. Покушај да се традиција и обичај сведу на писање ћирилицом , на крштеницу и на верску праксу, значи њено битно осиромашење и свођење на две-три димензије. То је плитко, то је модерно и то је дезинтегративно. Један народ никад не дефинише само вера, ма колико важна била у његовој историји. Онај ко сва питања своди на верска, ради исто што и његов некадашњи колега, комунистички идеолог, или његов други колега, апологета либерализма, који је све посматрао кроз призму или марксизма, или тржишта. Модеран човек је, знао то или не знао, изгубио осећајност уопште, па и ону верску. Покушава непрестано, отрован просветитељским идеологијама, да разумом контролише живот, што је потпуно бесмислено и немогуће. Раздвојивши разум и осећајност, осиромашио је себе, а сад гледа да осиромаши и заједницу, и историју, дајући им само доктринарну димензију. У основи, верских комесара има две врсте: једни су у крилу цркве и сасвим лепо зарађују јурећи јеретике и попујући унедоглед, док су други аматери, обично деца из истакнутијих комунистичких кућа, која перу продичне биографије. Смер се окренуо, правац је остао исти. Но, живот је тако саздан да они, који су јуче почели нечим да се баве, обично попују онима који су се одувек тиме бавили. То видимо свуда: политичар који је јуче био патриота, данас би извадио око свакоме ко није за ЕУ; клинци од двеседесетпет-тридесет година воде политику и уче старе људе како се то ради, иако су ти старци, на оловку и рачунаљку, имали далеко већу привреду, него клинци данас. Ко о чему, курве о поштењу. Ваљда тако и мора да буде. Као што она породиља каже мајци: не знаш ти, мајко, како је рађати децу.

Комесарска памет је чудо: све пре ње је била заблуда, историјска грешка, непросвећено тумарање кроз историју. Такви су били и краљ Александар, и Тито, и Ђинђић, и ови данас, али и верски комесари. Исти склоп мишљења. Оно, по чему ћете сигурно разликовати комесаре свих боја и епоха, јесте следеће: увек на жртву и прегнуће позивају друге и имају сва могућа оправдања што они нису могли да поднесу жртву. Из удобних кабинета, или из иностранства, позива се народ да се, за ову или ону догму, жртвује и да пролије крв. Прави заточници вера и идеја су увек остајали уз народ: Милош Обреновић, српски официрски кор из ослободилачких ратова, од комуниста је то био Жика Павловић, а пре њега Димитрије Туцовић, касније су то били и епископи из Хрватске, који нису збрисали у иностранство, већ поделили судбину са јасеновачким мученицима, а после рата је образ обелео Јустин Поповић, који није из Америке препоручивао борбу против комунизма, него из Ћелија, код Ваљева. И још по једном ћете познати верске комесаре – непрестано попују. Увек изнова. Не знају најдубљу тајну религиозности: права вера ћути.

објављено 22. децембра 2013.