Већ добрих дванаест година, опозиција у Србији (мислим на ону патриотску, ма како је дефинисали), бије се искључиво у изгубљеним биткама; њена способност да креира догађаје, да их предвиђа и да нападне прва, зачуђујуће је незнатна и читава њена активност се своди на закаснеле реакције на потезе власти. Кад нешто закасни, онда више личи, барем у очима бирачког тела, на приплакивање и тужакање власти народу. Од тога нема ништа, то је губитничка философија, која само јача режим.
Ових дана ће почети кампања опозиције у вези са ГМО, а одмах после ње ће доћи и приплакивање на резултате косовских избора, за које ценим да ће бити прилично успешни за београдски режим. Обе битке су већ изгубљене и само ће оснажити губитнички имиџ опозиције. То је зато што она не оперише логиком збивања, већ чека потезе режима, да на њих одговори. У овом тренутку, не бије се битка око избора на Космету и ГМО, већ око продаје јавних предузећа и пројекта Војводина-република. Познајући тромост опозиције, она ће ту битку водити кад се огласи продаја Телекома, или кад се неким скупштинским актом Војводини дају ингеренције републике. У овом тренутку, опозиција те проблеме смешта у будућност. Кад се деси, мислиће о томе. Проблем је у томе што свако, ко је скупио неки фонд потписа за оснивање партије, или удружења грађана, мисли да је, поставши формално политичар, уједно и познавалац политике. Замисао да сте политичар, само зато што имате афинитет према политици, или што имате партију, сасвим је демократског, дакле дунстерског порекла и нема везе са стварношћу. Мала илустрација: Да ли бисте постали хирург, ако скупите десет хиљада потписа за то?
Да ли би сте били у стању да возите џамбо-џет, само зато што десет хиљада присталица жели да вам да сагласност за то?
Вештине се изучавају, а не додељују бројем потписа. Проблем српске политике јесте у томе што се раздвојило разумевање политике, од практичног бављења њоме. Наше политичаре, без обзира да ли припадају власти, или опозицији, краси савршено неразумевање историјских токова, уз потпуно одсуство смисла за синтезу, која омогућава предвиђање догађаја. Не недостаје им, међутим, самозаљубљеност и ауторитарност, а баш те особине красе дунстере и незналице. Режим има огромну предност над опозицијом, јер га воде странци, који нису дунстери и који темељно припремају потезе. Опозиција томе може да се супротстави само дубљим разумевањем ствари и погледом у будућност. Лакше је, међутим, кукати над марионетском природом режима, над затвореношћу медија и недостатком пара. Опозиција и даље користи застарела политичка средства, средства попут плаката, митинга и повремених тв-дуела, док режим научен споља, увелико примењује достигнућа психологије маса, као и бихејвиоралне психологије и психологије политичког понашања. Опозиционим лидерима, руку дајем да је тако, на памет није пало да макар прочитају неко штиво које се бави овом тематиком. Верују да ће патриотским жаром и снагом уверења победити машину. То се, међутим, неће догодити. Машина ће да их гази, све док не савладају правила игре, или буду тотално потучени на политичкој сцени.
Посебно опасна заблуда, коју шире мање-више добронамерни интелектуалци, апстрактни поправљачи света, јесте да опозиција треба да се уједини. То у Србији никад није успело без страног фактора и ко то предлаже, знао или не знао, призива туђе уплитање.
Опозиција треба да се кристалише, а не уједињује. Уједињење би довело до упросечавања опозиције, а то је последње што јој треба.
Оно што јој недостаје је смисао за организацију, ширина идеја и отвореност за њих и вођа, који би био персонификација идеје, таман и не била његова. С обзиром на недостатак медија и немогућност да брзо реагује на догађаје, опозиција има само једну могућност: Да много пре догађаја, реагује на њега.
Ако властима треба три дана да наспинују неку причу, опозицији треба три месеца да направи противигру и пласира је у јавност. Према томе, већ је време да се направи противигра за продају јавних предузећа и за предстојеће отцепљење Војводине. У тренутку кад власт изађе с том причом, јавно мњење већ мора да буде наоштрено против тога. Ако се, у неких петнаестак дана, кад се догађај најави у медијима, буде отворила дебата, мора победити онај ко има медије и спин мајсторе, а не онај ко је у праву. За оног ко нема медије, тај рок је кратак и нема шта да тражи.
У претходном чланку сам написао да је Косово изгубљено оног тренутка кад се карта погрешно одиграла на питање легитимитета и легалитета. И сам сам присуствовао неколицини митинга и округлих столова, на којима су главати интелектуалци доказивали да власт крши Устав. И, доказали су, додуше, али шта с тим? Тужили су режим народу? Страшно. Режимлије ноћима нису спавале због тога? Ако су већ хтели да митингују и доказују противуставно деловање власти, требало је да се паркирају испред Уставног суда, а не испред Владе, или по трговима. Оно што опозиција не схвата, а то је од кључног значаја је следеће: Не мора да се бије у свакој бици!
Режим је програмиран, он мора да предузима потезе онако како се нареди. Ако буду заустављени на једном питању, биће заустављени на свим питањима, или ће бар реализација тих питања бити битно одложена, што ће резултирати притиском на личне судбине режимлија, од стране господара. Под спољним притиском, режим ће се увијати као црв и његов пораз ће бити известан оног часа кад прибегне сили, уместоманипулацији. Присиљавање режима да употреби силу јесте, према томе, основни задатак опозиције, а не доказивање ко је у праву. Када се до краја оголи аутократска природа режима, народ ће се окренути од њега и ту више ни медији не помажу. Овај низ препуцавања са режимом, око бескрајног броја питања, не даје резултат, нити ће дати. Боље је дати одсудан отпор на једној тачци, него се повлачити са положаја на положај. Та тачка је данас или продаја јавних предузећа, или Војводина, а не Космет и ГМО. Кад се, и ако се, одабере коначна тачка отпора, више се о другим питањима не разговара, нити се прелази на следеће теме.
Ако режим има проблем у томе што мора да спроведе баш сваки налог господара, опозиција има бар два проблема с којима мора да се бори.
Први је што јој епоха уопште не иде на руку и што се глобални догађаји уопште не одвијају у складу са интересима српске државе и нације. Срби су, данас, препарирани да мисле на одређени начин, односно навучени су, пропагандно-психолошким средствима да не виде дугорочни интерес, већ само дневни.Зато их је тешко покренути да се боре против разних пошасти, које долазе у малим оброцима, а не интегрално.Свако крупно срање им се сервира као гомила малих гованаца. Опозиција не може да мења склоп мишљења народа, већ мора да игра онако како се игра. Дакле, не вреди објашњавати да су мала срања увод у велика, већ се мора дати одлучан отпор на првом малом срањцету, без дискусије куда то води. Режим има начин да се бори са интелектуалним ламентирањима над српском судбином, законитошћу и, уопште, са сваком дебатом која се отвори. Просто: Пустиће књишке мољце да серуцкају до миле воље, јер то никакав ефекат на живот не даје. Те српске мозгаџије, од Чавошког, до Коштунице, чак и не говоре српски језик, којим говори обичан народ. Они су безопасни, са свим њиховим причама. Опасни су популисти, који буде расположења, а не разум, емоцију, а не каузалне везе. Ту долазимо до другог фаталног недостатка српске опозиције, барем оне патриотске, ма шта та одредница значила:
Србовању трагично фали социјална прича. Не економска, већ социјална. Недостатак социјалне компоненте развезује патриотске приче од стварног живота, од онога што везује егзистенцију за философију, базу живљења, од надградње. Патриоти од народа очекују да разуме и прихвати само надградњу, а о бази ће се мислити сутра. То не пролази. Режим ноторно лаже када говори о социјалним питањима, али их стално држи у жижи и то не зато што је паметан, већ зато што је инструиран да то чини. Ми, данас, без обзира какво расположење према томе имамо, знамо да режим хоће капиталистичку државу неолибералног типа, са апсолутизацијом тржишта и са мршавим социјалним, здравственим, одбрамбеним и просветним функцијама. Приватна својина је бог, а ако је страна, онда је то сам Олимп, седиште удружених богова. С друге стране, немамо појма шта хоће, у тој сфери, опозиција. Знамо, ако читамо програме, али `ајде да се не зезамо: Kо њих чита? Кад се опозиција заинтересовала за права радника, за закон о раду, за питања својине? Само су патриотске теме у оптицају. Опозиционари генерално не схватају да се патриотизам сумира управо у социјалним питањима, а да начелна питања, као и стручна, припадају само онима који су способни да их разумеју, а то је 10-так посто популације. Једу сви, а разуме само 10%-таква је природа човека и ту нема приговора. Опозиција мисли да ће победити оног дана кад освести већину, па макар та већина немала шта да једе. Већину неће освестити, јер се томе опире биологија, а прича о томе шта ће се и колико јести, ма како понижавајућа била за националне романтичаре, прича је која интересује сваког. 
Цитирање Његоша, Николаја, или Дучића, успављује већину, док је Динкићев поклич „1 000 евра по становнику“, пробудио и мртве. Првог дана исплате, на шалтерима је било толико људи, колико опозиција никад неће извести на неки протест. При том, није важно да ли неко лаже, или не, већ какав то ефекат изазива. Моралисање не даје резултат, иако се опозиција баш исцрпљује у тим питањима. Народ не даје за право оном ко је моралан, већ ко држи кутлачу, а ако се неком то не свиђа, нека нађе народ који је отпоран на храњење ма чим, осим мудростима. Комунисти су успевали четири и по деценије, не на исправности идеологије, коју ионако нико није разумевао, већ на социјалним питањима. Приговор да су они подмићивали народ је губитнички: народ је срећан баш кад је подмићен. Први бих трампио цитирање Његоша за просечан ауто.
Опозиција је, код нас, претежно десничарска и не разликује се у социјалним питањима довољно од власти, тако да је тај недостатак разлике чини невидљивијом у политичком простору. Бекство од социјализма је, изгледа, важније од судбине Србије и Срба. Све нек` пропадне, само нека идеологија преживи! То важи и за верска питања: једу сви, без обзира на вероисповест. У сфери голих, егзистенцијалних питања, сви се разумеју међусобно. Баш у тој сфери, у сфери организације државе и привредно-социјалног модела, налазе се огромне резерве за опозицију, али сам прилично сигуран да их она неће ни користити, а камо ли искористити. Оно што опозиција треба да уради, а неће, јесте следеће: Супротставити се радикално режиму баш у егзистенцијалним питањима. Уместо државе „ноћног чувара“, која је нужни тип либералног концепта, инсистирати на типу државе касарнског типа, коју Срби разумеју и која може да их извади из буле. Уместо капиталистичке апологетике приватне својине, инсистирати на колективним облицима својине, који врше кохезивну функцију у друштву. Уместо боље социјале, праведну и равноправну расподелу. Уместо приватних инвестиција, државне инвестиције. Прича о томе како ће, рецимо, Коштуница, или ма ко други са деснице, направити праведнији капитализам, од оног који данас јаше Србијом, до те мере слаби позицију патриота пред бирачким телом, да нема приче која ту рупу може да закрпи. Додајмо томе и да део опозиције, онај, чедистички и демократски, такође предлаже капитализам и биће јасно да се народ тиме гура у руке властима, јер опозиција не нуди ништа другачије, него исто, само боље и то на „кеве ми миле“. Јасна разлика од режима, у погледу економских и социјалних, привредних и друштвено-политичких питања, јесте услов успеха. Ако ту не направи разлику, не знам где ће?
Опозицији је, дакле, потребно велико уозбиљавање и препакивање. Данас она стоји сасвим изван свих озбиљних питања и бори се у хиљаду битака, које јој режим намеће, а да за такву борбу нема ни ресурсе, ни медије, ни озбиљне идејне одговоре. Ако у неко скоро време не пронађе противигру, доћи ће у ситуацију , кад у Србији дође до озбиљних немира, а доћи ће, јер се овакве кризе никад нису разрешавале изборима, да је живот обесмисли, скупа са режимом. Она је, на опозицију мислим, болесна од мање – више истих болести, као и режим: Од капитализма, од парламентаризма, од демократије, од идолопоклоништва према изборима, од бесмислених снова о промени свести српског народа на празан стомак и од трагичног недостатка свежих идеја. Преметање једне исте мисаоне садржине, не чини ту садржину дубљом, већ само досаднијом.
