Милан Миленковић: Принцип

Онај ко зна, већ зна; онај ко не зна, никад знати неће, таман да га сваки дан убеђујемо.

По добром, старом обичају, кад нас неко оптужи да смо направили срање, ми кренемо да доказујемо да нисмо.
Ових дана, измењивачи наше свести, скупа са својим подизвођачима, од НВО сектора, до врха власти, обеђују нас да смо, преко свог овлашћеног представника, Гаврила Принципа, изазвали Први светски рат. 
И, уместо да им једноставно кажемо да једу говна, ми се убисмо објашњавајући да то није тако.
Те рат је већ био планиран, те војске су већ биле спремне, те Фердинанд је био окупатор…тралала… Чему то?
Па и ти који серу, добро знају да серу и да то што причају, за паре причају. Шта хоћемо да им докажемо? Шта је ико икад објаснио и доказао утварној „међународној заједници“ (у нашем случају: зајебници), Наташи Кандић, или врхушки на власти? Да ли неко заиста мисли да поменута екипа не зна шта се стварно догодило, па је треба просветлити? Онај ко зна, већ зна; онај ко не зна, никад знати неће, таман да га сваки дан убеђујемо.
Оно што ми, као Срби, врло тешко капирамо, јесте да не постоје истина и правда, које лебде негде у слободном простору, па ко до`вати први. Постоји само „наша“ истина и правда и „њихова“истина и правда и ту моста нема. Ту нема ко коме шта да доказује.
Ради се само о овоме: Хоће ли они нас учинити исторјски неефикасним, или ми њих. Против свесних и штетних лажи не постоји аргумент, него затвор. 

Нико ову земљу не упропаштава зато што нешто не зна, није му јасно, па му треба објаснити. Земља и народ се сатиру из личних интереса и користољубља, а ту је свака полемика излишна. Дачић не зна да је неолиберални капитализам погубан за Србију?
Па, побогу, био је најбољи студент на ФПН, он то зна боље од оних који му доказују да греши! Или мислите да Тома и Алек не увиђају где све ово иде, па да им објаснимо?
Време маски и лажи је за нама. Онај ко данас ради против Србије тачно зна да то ради и зашто то ради, није у заблуди, па га само објашњење дели од патриотског деловања. У заблуди је онај ко мисли да ће да им појасни нешто.
Гаврило је, за Србе, други Обилић и то је крај сваке приче.
За оне друге, свеједно је шта ће бити и како ће га они доживљавати. То важи и за све остало.
Свест људи се лако мења парама и привилегијама, али без њих-веома тешко, или никако. Притисак на Србе да промене свест је бесплодан и неће успети. Само они који зарађују на промени ће и сами преумити, остали неће.Оно што је озбиљна опасност, није преумљење у погледу тога да ли је Гаврило претеча Ал Каиде, или је Обилић најобичнији атентатор, већ постепено дизање прага толеранције према онима који то тврде. Да је то неко рекао пре педесет година, био би линчован; да је рекао пре двадесет, био би отеран са свих јавних функција.Данас је безбедан и слободан да ровари даље.
Смисао, дакле, свих ових бљувотина није да нас у нешто убеде, већ да учини да нам бљувотине изгледају као нешто са чим се живи. Да се навикнемо на њих. Наши дедови су се, кад је густо, `ватали за мотку, ми за објашњавање и доказивање. Да је Гаврило наш савременик, вероватно би месецима писао писма Францу и доказивао му да греши, те да је Босна стара српска територија. Још кад би се до’ватио интернeта, иха-хај! Пичили би мејлови ка Бечу на два сата. Срећом, ил’ несрећом, Гаврило је био делатнији него ми и имао је срце веће од разума. Своју истину је у Терезину платио главом, а не килобајтима.
Кад се у српском народу почну поново рађати Принципи, Обилићи, Тепићи и Синђелићи, објашњења ће се повући у други план. Лично никад нећу непријатељима свог народа појашњавати ма шта. Што се мене тиче, раздвојили смо се као уље и вода и међу нама нема расправе и доказивања. Пријатељима и немам разлога да било шта појашњавам, знају и без мене.
За почетак: непријатељ мора да има своје име, а не да га чашћавамо еуфемизмима „неистомишљеник“,или „политички противник“. Одроди треба да знају да су одроди, а не заблудела браћа, коју ћемо, нашим учесталим поповањем, повратити у крило вере и нације. Са непријатељима нема полемике и убеђивања, јер такво поступање слаби само нас, а њих не. Напротив, дајемо им неку врсту легитимитета, сматра се пристојним да могу да одговоре на наше ставове и томе краја нема. Зид ћутања и презира према њима је једино што треба да добију.
И да знате, није им свеједно.После пар окупљања, на Опленцу, или на Београдском маратону, научили су лекцију: Више не наступају тамо где услови нису контролисани. Беже од звиждука и представе држе још само пред партијским активистима. На Косову, за видела,нема никога од београдских функционера. Окупљају истомишљенике у глуво доба, по мрачним салама, без најаве. Тачно знају шта раде и беже од народа који усрећују својим делањем. 
Дајмо им или звиждуке, или ћутњу; окренимо им леђа где год их видимо, бар у малим срединама је то могуће.Како би се осећао неки градоначелник, или партисјки фунционер у некој Сурдулици, или Оџацима, ако би му људи на улици звиждали, или му окретали леђа кад пролази? Немају баш сви телохранитеље и не живе сви на Дедињу. Нека осете зид презира и ћутања. Не увлачимо им се у дупе зато што нам треба посао за дете, или социјална помоћ. Ионако нећемо добити ништа од њих, сем празних обећања. Оградимо их од поштеног света и сатерајмо их у енклаве одрода. Доста више убеђивања и рођачко-пријатељских разговора. Нека знају да ће, кад-тад, бити кажњени, а не убеђени и да неће бити аболиције за њихова данашња дела.
Му у срцу носимо наше хероје,наше истине и нашу целокупну историју. Одатле их нико неће истерати, али само под условом да о томе не дебатујемо. Чим се дебата отвори, она слаби само једног – оног ко има срце.

Текст публикован 15. септембра 2013.