Званичну одлуку о успостављању звања ратног сликара донео је Штаб Врховне команде 20. августа 1914. године. О томе је написан „Упут за употребу ратних сликара придодатих штабовима виших јединица на војишту” а потписао га је војвода Радомир Путник. У њему пише следеће:
„Да би се најважнији моменти борбе као и осталих ратних догађаја сачували за Историју и у сликама, придају се штабовима виших јединица на војишту ратни сликари. Ратни сликари дужни су носити собом своје фотографске апарате, и са њима снимати важније моменте борбе као и остале ратне епизоде, а изричито трагове свирепства и варварства, која буде непријатељ оставио за собом, као и остала значајна документа, чију садржину треба сачувати. Материјал за израду скица сликари ће сами изабрати, а материјал за израду фотографских снимака сликари ће добити од Врховне Команде.”
Драгољуб Павловић је овековечио Одбрану београда и солунски Фронт. Издваја се фотографија на чијој полеђини је следећи текст: „10.септембар 1914, Београд – Гранате падају – свет бега ка Славији“. Она се, иначе, налази у приватној колекцији Милоша Јуришића. На снимку се виде, предњем плану, човек који трчи, а осврће се уназад, док су иза њега, у широком кадру улице, народ и маса, који беже од граната ка Славији. Изузетан документ. Јуришић даје и напомену: „Овај што бега стиснутих песница (највише измакао) је Јелисије Калацановић, благајник Управе фондова“.
Драгиша Стојадиновић, капетан друге класе, храбар човек,
легенда српске кинематографије, филмски архивиста, историчар филма и сценариста. – Истовремено, Драгиша је био и новинар, фотограф, филмски сниматељ, правник, мотоциклиста, чак и авијатичар. И добар организатор. Творац српске војне кинематографије, који је снимио хиљаде фотографија из балканских и првог светског рата, скоро заборављен.