Различитости у истом, или – трла баба лан

Проблем српске опозиције, мислимo на онај њен део који себе зове патриотском (ма шта то значило), осим недостатка пара и приступа медијима, јесте и потпуна безидејност. Та безидејност је, пре свега, последица рђаве, или чак никакве оцене епохе која долази.

Прва два проблема ће се некако и решити, зато што Запад жури да пронађе алтернативу Вучићу. Приметан је пораст присуства опозиције у медијима, а могуће да ће и нека пара доћи заобилазним путевима. Не би нас нимало изненадило да се проблем дуга, који дави ДСС, мистериозно реши. Осим тога, ваља запазити да о уједињењу опозиције, које још није ни почело, постоји већ читава литература и то у прозападним медијима у Србији.

Трећи проблем, проблем безидејности, нерешив је за садашњу опозицију. Читав идејни склоп њен (без обзира да ли на прво место ставља политички облик, односно демократију, или нацију) формиран је на бази концепата који су преживели и потрошени до краја Деведесетих. Приче, које су жвакане Осамдесетих, добиле су своје партијске програме већ концем исте декаде и, од тог доба, нису прилагођаване стварности, која се итекако променила. Стари концепти и потрошене идеологије немају нити мобилизациону снагу за народ, нити за само чланство, које пет пара не даје низашта, осим за бенефите из учешћа у партијском животу.

Најбољи доказ за то видимо у томе што се сви сабијају у десни центар, односно у ишчезавању левице. Када би се идеологије, или чак идеје, заиста саображавале епохи, видели бисмо њихов пун спектар, а овако, остаје нам само да гледамо симпатични, мали обрачун међу истомишљеницима. Нико, у српској опозицији, нема ни храбрости, ни знања, да се одупре окошталим и превазиђеним идеолошким бајкама, нити да дубље баци поглед на време које долази. Сви у гомилу, у којој свако извикује, као на пијаци, своју робу, а главна парола је не “ја ћу другачије”, него “ја ћу то исто, само боље”, уз обавезно “мајке ми миле”. Аутентични проналасци српске опозиције су “права” демократија, “праведни” капитализам и “српски домаћин”, врста која је ишчезла током седамдесетих година прошлог века. Данас је, у Србији, лакше ухватити Јетија, него српског домаћина млађег од 60 година, коме деца и унуци нису у Београду.

Ми, на Европу мислимо, већ живимо у постдемократска и посткапиталистичка времена, али ви нећете, у српској политици, видети и чути никога ко има, макар и далеку замисао, шта после демократије? С друге стране, имате само апологете капитализма, који бранимо у длаку исто као што смо бранили социјализам у његовој терминалној фази. 

Одбрана демократије, данас, показује потпуну политичку незрелост онога ко је брани, јер тај није ни приметио да је више нема. Булажњења да ће се она подићи из гроба, сасвим су наивна и неозбиљна – никада се ни један политички облик није вратио из мртвих. С друге стране, смешно, па чак и гротскно изгледају идеје о повратку у ситносопственички капитализам, у коме неки Жика из Моштанице, власник фирме са педесетак радника, уз помоћ своје национално-демократске државе, води битку против мултинационалних корпорација.

Одбрана демократије и капитализма, заправо, највише показују колико је неразумевање епохе и политичких процеса у српској политици. Трећи фактор, који показује зечју нарав политичара, јесте сталан страх како ће бирачко тело нешто примити. Озбиљан државник, ма где и ма када, никад није полагао на мишљење гомиле, која данас хоће једно, а сутра друго.

Повлађивање бирачком телу баш уноси несигурност у то тело, јер оно, пре или касније, схвата да има посла са људима без храбрости и одбацује их. Управо зато, чак и симулација храбрости коју показује власт, боље пролази међу бирачима, него недостатак храбрости код опозиције.

Када би постојале нове, другачије, свежије идеје, храбрији концепти, јавност би се окренула према њима, без обзира на то што њихови носиоци немају медије и паре. Тек у условима када су све идеологије исте, или сличне, медији и новац доносе апсолутну превагу.

Србија, данас, има следећи избор, са становишта идеологија које њоме циркулишу: да пристане на окупационе идеологије СПС-а, СНС-а и њихових сателита, да се окрене национал-капитализму, који ће се брзо претворити, по логици ствари, у нову окупациону идеологију (знали то њени промотери, или не знали), или у неку национал-клерикалну идеологију, чији носиоци, из неког мени неразумљивог разлога, мисле да гладни народ једва чека да се напоји и нахрани са трпезе хришћанства и Светосавља.

Ова последња прича би још неког смисла и имала, када би магнетна игла идеологије показивала на веру, а не на цркву, али је то немогуће, јер су апологети ове идеологије и сами жртве наопаке логике, зато што су, сва је прилика, веру упознали преко цркве, а не цркву преко вере, као што су Срби радили хиљаду година. Из наопаке каузалистике, ништа функционално неће изаћи.

Посебно је отужно оно просветитељство које, просто, зрачи из опозиције. Они ће научити народ шта је деморкатија, шта је капитализам, шта је вера…а онда дође Веља Илић, уради 200 метара лошег сеоског пута и цело село гласа за њега. То убедљиво показује ко боље разуме народ.

Оваквим резонима и уз конвергирање ка владајућим идеологијама (не треба се заваравати: вама је свеједно да ли вас капиталиста “шиша” уз благослов цркве, или уз благослов трилатерале, или, чак, уз процват демократије), српска опозиција је себе довела у ситуацију да критично зависи од новца и медија, а то се може наћи само код наших западних господара. И, они ће то понудити. Ко прихвати, решиће своје проблеме, ко не прихвати, мораће или да нестане са политичке сцене, или да своју идеологију саобрази околностима, а не да пегла приче старе тридесет година.

Наивна је и замисао да ће се лукавством и уједињењем опозиција докопати Скупштине, да ће тако стећи нешто пара за опстанак у политичкој арени, а посебно је симпатична замисао да ће, поучителним и надасве мудрим причама у Скупштини, у два-три изборна процеса, освојити апсолутну власт. Зар ико озбиљан мисли да ћемо овако моћи да издржимо до 2020-те, или 2025-те? Дотле ће се свет толико изменити, да ће обесмислити све данашње приче.

Оно што српска опозиција не разуме, а неће ни разумети, је да политика није делатност у којој се добијају награде за паметно зборење, нити се одмеравају догме, а још мање се бриљира моралношћу, већ је арена, у којој шњур носи ефикаснији, успешнији и самопоузданији. Наравно, свако има право да у своје политичке ставове унесе и морал, и веру, и догму, али нека тим личним уверењима не оптерећује судбину нације, којој треба историјски успех, а не победа истине и правде. Ко победи, има мирну савест, тако да су правда и истина његов богомдан посед. Ко тоне, њему остаје да моралише на начин како је то радио Калимеро.

Одговор на изазове епохе, противигра Новом светском поретку и страховладама, које се, у светским размерама, шуњају у сенци људских права, нису апстрактно поправљање демократије, праведнији капитализам, или дуже клечање пред иконама, јер то западним креаторима будућности савршено одговара, већ сасвим обрнути концепти: отворено одустајање од деморкатије и капитализма, и то од сваке демократије и сваког капитализма. Ко то не разуме, не разуме политику и само се кандидује за новог окупационог намесника, чак и када сам тога није свестан.

Поједностављено: када би питали Збигњева Бжежинског шта мисли да би било најбоље по интересе Америке у окупираним земљама, сигуран сам да би рекао да би идеално било да се тамошњи политичари исцрпљују у борбама између “неваљале” и “праве” демократије и између “неправедног” и “правденог” капитализма. То је начин да оба играча буду њихова.

Уосталом, од Бжежинског се има шта научити: он има циљ и ни мало га не оптерећују средства којима ће до њега доћи. Ако може помоћу демократије, супер! Ако не може, може страховладом. Ако не може ни тако, остају носачи авиона. Овде, код нас, поглавито у “моралистичком” делу политичког спектра, прво се испитују средства, па се постављају циљеви, што је сасвим неполитички. Чак је кобно по судбину нације. Идеја да ћемо моралним средствима победити неморалног евро-атлантског Левијатана, до те мере је смешна, да није ни чудо што већина бирача радије пристаје уз марионетски режим, који је бар реалистичан.

Основно правило сваке политике је следеће: на силу-силом, на принцип-принципом. На идеологију – супротном идеологијом, а не поправком исте. Путин није морал своје нације подигао мудрим говорима и клечањем пред иконама, већ кроз привредни раст и крцање оружја. Посебно важно, за ове наше игноранте, је и следеће: Путин је укљувио да се међународном капитализму не може супротставити руски сеоски домаћин Игор, већ само руска држава као највећи капиталиста. А то је већ, иако није јавно прокламовано, сасвим левичарски концепт.

Објављено у часопису “РОНИН”, број 3, 20.11.2014.