Ричард Волф: Назире се нови социјализам

Екстремна десница настоји да профитира на колапсу капитализма, нудећи ‘класична’ решења попут антиимигрантске политике, расизма, фашизма… Политички центар нуди одржавање статуса кво, док левица полако схвата да мора понудити нешто драматично другачије, транзицију ка новом друштву.

Иако је недавно отишао у пензију са Универзитета у Масачусетсу, професору Ричарду Д. Волфу не мањка посла. Амерички интелектуалац, којег је New York Times Magazine назвао „најпроминентнијим марксистичким економистом у САД-у“, у посљедње време интензивније обилази земљу, промовишући идеје попут економске демократије, што, уосталом, ради већ више од четири деценије. Но, разлика је у томе што је потражња сада много већа него раније.
– Све је више позива на предавања, за разлику од прије пет година кад их готово није било. Промјене у размишљању америчког народа створиле су потпуно други свет за мене. Имам недељни радио програм, који емитује више од педесет станица  и шири се великом брзином. Видео-снимке с предавања у старој цркви усред Њујорка месечно погледа између педесет и сто хиљада људи. И моје друге активности, као и активности активиста попут мене, допиру до милиона грађана – каже Волф.

Који су разлози за све већу популарност алтернатива капитализму?

Смер капитализма од седамдесетих година узроковао је данашњу растућу омраженост код грађана, која је усмерена и према политичким и према културалним механизмима, што учвршћују његову позицију. Системске грешке, противречја капитализма, трошкови на рачун друштва и активни распад САД-а и других земаља подстичу све остало. То постаје јасно милионима људи, што се није догодило већ дуже време.

Сандерс је умерени социјалиста

Истраживање Универзитета Харвард показало је како млади Американци већином не подржавају капитализам, спомињући као алтернативу и социјализам. Колике су размере таквих размишљања код грађана САД-а?

Таква спознаја све више постаје ствар здравог разума, посебно међу људима млађим од 35 година. Антикапитализам је у Америци тренутно проширен и слојевит. Occupy Wall Street и накнадни покрети само су неки од доказа колико се брзо проширио, посебно  након 2008. године. Први пут у пола века социјалиста се кандидовао за председника и добио милионе гласова. Да, овде су заиста покренути разговори о социјализму и другим алтернативама капитализму, али овај пут је реч о новој расправи, коју предводе млади људи. Кад бројни Американци сада говоре о социјализму, они заправо мисле на антипатију према капитализму и статусу кво, који их је дубоко разочарао.

Јесу ли то кључни разлози популарности Бернија Сандерса и његове, како је сам назива, социјалистичке позиције?

Сандерс је веома умерени социјалиста, по узору на скандинавске социјалисте или умерене социјал-демократе у Француској,  пре Оланда, и, у Немачкој, пре партнерства са Ангелом Меркел. Његова реторика узбудила је америчку јавност зато што је сваки социјализам, па и умерени, у потпуности сатанизован и искључен из политике у овој земљи раних четрдесетих година, двадесетог века. Зато Сандерс представља повратак социјализма у политички дискурс након више од пола века хибернације. То је његов значај – отварање простора за појаву и раст левице.

Кажете да је оцрњивање алтернатива капитализму у САД-у спровођено систематски  и плански. Можете ли то појаснити?

Амерички социјал-демократски програм New Deal наметнут је захваљујући притиску моћне коалиције синдиката, две велике социјалистичке опције и једне комунистичке партије. Супротно Европи, спречили су фашистички одговор на кризу после велике капиталистичке депресије триесетих година, присиљавајући капиталисте да плате социјал-демокрацију. После Другог светског рата кренуло се у уништавање синдиката и левице методама хапшења, депортација и сатанизовања комуниста као агената СССР-а, те изједначавањем социјализма са тадашњим комунизмом. Напослетку је дошло до растурања радничког покрета. Противуставно уништавање организоване левице, након 1945. године, није само омогућило корпорацијама и богатима поништавање већег дела New Deal-а, већ је послужило и за успостављање неолибералног режима, обележеног дерегулацијама и  процесима приватизације за време Реагана. Таква политика не јењава до данас.

Како оцењујуте данашње стање капитализма?

Капиталисти десценијама напуштају велики дио глобалних регија у којима су створили успешне мултинационалне корпорације – Северну Америку, Западну Европу, Јапан… Њихов раст и будућност су у Кини, Индији, Бразилу и сличним земљама. Радници у матичним земљама су им потребни мање него икада раније. Не желе плаћати порезе за социјалне трошкове у земљама, које не представљају њихову будућност. Симболе таквог односа данас можемо видети од Детроита до уништених бивших индустријских делова Велике Британије, Француске и других држава. Немачка се држи тако што остатку Европе чини оно што Азија и други, новији капиталистички центри чине старим капиталистичким центрима. Но, немачки капиталисти ће ускоро следити њихов пут. Велико је политичко питање: хоће ли радничке класе на старим капиталистичким локацијама допустити наставак економске пропасти, док капиталисти зарађују од све нижих плата? Друго је питање: хоће ли радништво нових капиталистичких центара дозволити гротескну неједнакост и преовлађивање примитивног каубојског капитализма, или ће избити масовне борбе, попут оних које су обележиле раст капитализма на Западу?

Да ли је могућа, нова, већа финансијска криза?

Deutsche Bank предвиђа да шансе за нову рецесију у САД-у, пре краја 2016. године, износе осамдесет посто. Европска економија у великим је проблемима. На пример, колапс италијанске банке се приближава. Кина економски успорава, јер њихови страни клијенти не могу куповати као у прошлости. Јапан наставља вишедеценијску рецесију. У овом тренутку, криза је иза угла: било који изненадни догађај може убрзати нови, озбиљни расап економског система.

У медијима свако мало можемо чути како се америчка економија опоравља, или се већ опоравила од финансијског колапса пре осам година.

Опоравак је лажна тврдња, коју форсира пет посто најбогатијих појединаца и корпорација. Они контролишу владе и воде бригу о томе да их спасавају прорачунским новцем, да се намећу мере штедње остатку популације – руководе економијом у којој је јаз између богатих и осталих све већи, у којој се смањује цена рада, чија сигурност такође нестаје, баш као и владини социјални програми. Ово су кључни узроци растућег полицијског насиља над грађанима, посебно сиромашним и мањинама, али и антикапиталистичким покретима који се противе том насиљу. Америчко се друштво у кључним аспектима распада и његови традиционални лидери, упркос свему, негирају властите грешке, због чега све више губе моћ.

Да ли су наведене политике узрок и историјски симптом ширег одбацивања тзв. политичког центра на Западу?

Да. Странке традиционалног десног и левог центра, које су делиле задатак репродукције капиталистичког система, губе моћ. Због контрадикција урођених капитализму, које су, након кризе, резултирале спасавањем прорачунским средствима и непосусталим мерама штедње, терају од себе традиционалне бираче. То је темељ за успон Трампа, Марине Ле Пен, Џереми Корбина, Сандерса, или британског напуштања Европске Уније. Сада је кључно питање: коме ће се приклонити капиталисти и хоће ли се, кад и коме придружити радничке организације? У међувремену, противречја постојећег економског система повећаваће непопуларност капитализма, терајући традиционалне политичаре и странке у још опасније спољне и унутрашње политичке потезе, све како би задржали моћ која им измиче из руку.

Ричард Волф

Разочарање у Европу

Спомињете Брегзит. Какве ће бити последице изласка Британаца из Европске Уније?

Политичке и идеолошке. Велико разочарање у Еуропу, због отимања сна о јединству, којој је наметнут неолиберални систем, који подупире капитализам у току померања својих приоритета из старих у нове капиталистичке центре, сада је узроковало победу против европског неолиберализма. Антиимигранти, расисти, десница и слични, профитирали су искључиво зато што су повезали властите интересе са напуштеном и огорченом радничком класом. Левица је ту изгубила, јер се није везала за гнев радника, него се удружила са предметима њиховог бунта: финансијским, пословним и политичким елитама које су инсистирале на опстанку. Но, сада ће Британци бити суочени са истом, ако не и гором варијантом неолиберализма од онога у Европској Унији. Грађани Европе сада могу видети да је део приче о Брегзиту био одвраћање пажње од битнијих питања и, заправо, темељних борби између капиталистичке и посткапиталистичке будућности Европе.

Пре четврт век проглашен је „крај историје“ и хармонична симбиоза капитализма и тбез алтернативе. Како данас гледате на ову тезу?

Тај састав има дубока противречја која узрокују циклусе запањујуће и социјално опасне нестабилности, подстичући неједнакости у друштву, које су инхерентне капитализму. Оне су имале кључну улогу у два светска рата. То што су први експерименти, са којима се настојао превладати капитализам, попут Совјетског Савеза или Кине, окончали у државном капитализму, не значи да неће доћи до нових и другачијих експеримената. Лично сам уверен у то, јер мислим да ће се појавити као реакција на нови сет капиталистичких противречја, проузрокованих кризом 2008. године, баш као што су СССР, комунистичка Кина и слични експерименти произашли из ранијих контрадикција специфичних за капитализам.

Знате рећи како ће се борба у новом веку одвијати између промењеног капитализма и социјализма. Какве промене очекујете?

Нова дефиниција социјализма, чији се обриси већ назиру, фокусирана је на предузећа – фабрике, канцеларије и продајна места – и промовишу демократизацију компанија, које су у колективном власништву и под управом радника, у демократској координацији са локалним заједницама. Без капиталистичких корпорација у власништву неколицине, која бира управне одборе. Такав капитализам више није прихватљив све већем броју људи, на глобалном нивоу. Док велике борбе следе, све презренији капитализам настоји задржати привилегије и моћ насупрот покрета за транзицију у кооперативно-демократску алтернативу друштва, која је у симбиози са демократизованим облицима производње.

Мејннстрим економисти и политичари често за социјализам констатују да је реч о утопији.

Сви политички пројекти подразумевају и утопистичке снове. За капиталисте су то „савршена тржишта“ која стварају „оптималне економске последице и социјално благостање“. За социјалисте, утопија је некада подразумевала демократичну државу која ће заменити приватне капиталисте. Нови социјализам подразумева демократизовану базу друштва, не државе у толикој мери: кооперативе којима управљају радници, делећи друштвену моћ са демократски организованим заједницама, у изградњи социјализма одоздо према горе, у ком ће државне институције служити за координирање састава. Радничка предузећа за сада су бројнија и развијенија у Европи него у Америци. Споменућу само Мондрагон у Шпанији, или Емилија-Ромању  у Италији. Такви се модели све брже шире.

Да ли би крајња десница могла додатно искористити пропалу неолибералну политику?

Екстремна десница настоји да профитира на колапсу капитализма и политичког центра који га је одржавао, нудећи „класична“ решења, попут антиимигрантске политике, расизма, фашизма и слично. То, свакако, неће решити проблем имплодирајућег капитализма, чак и кад те политике искоришћавају виктимизацију мноштва, коју проузрокује урушавајући капиталистички систем. Политички центар нуди одржавање статуса кво, у чему има мале шансе, док левица полако схвата да мора понудити нешто драматично другачије, у смеру транзиције ка новом друштву: расправу која ће довести до концепта кооперативне економије, уместо дискредитованог капитализма. Систем постаје проблем, решење је система.

Текст пренет са портала Новости.

http://www.portalnovosti.com/richard-wolff-nazire-se-novi-socijalizam