Борба српског народа за Космет преселила се, углавном, у сајбер простор, а то значи само једно: Oнај неделатни, апстрактно оријентисан део Срба, још једини брани Косово, све новијим и новиjим мегабајтима, којима засипа наше непријатеље, због чега ови, просто, не могу да живе.
Онај делатни део Срба, који или ради, или оре, или покушава да се нахрани, много је равнодушнији. Кад устане ујутро, мора прво да се избори за хлеб и млеко, мора да поплаћа рачуне и да се, на дневној бази, бори против надолазеће беде. Такав живот не оставља много времена и енергије за борбу за велике националне циљеве.
Наравно, сајбер Срби немају разумевања за овакав однос раденика према политичким питањима и стално им спочитавају мањак патриотизма, за који се сертификат, јамачно, добија на патриотским сајтовима. Већ је мучно слушати аутошовинистичке нападе на гомилу која није у стању да схвати ултрапатриотски концепт агресивних родољуба. Сајбер родољуби, по правилу, не капирају да је народ константа; такав је какав је, мало је, истина, полован и није достојан својих ултрапатриота, али шта да се ради? Да набавимо бољи народ? Или, да парафразирам Душка Радовића: „Дајте ми добар народ, па ћете видети какав сам ја патриота“!
На сваких десетак-двадесет уморних, полугладних и апатичних Срба, долази по један гонич патриотизма, да им објасни оно што они, такви какви су, не могу да појме.
Сличан однос према народу патриЈоти имају и кад је у питању вера: Никако им није јасно зашто, између два копања по контејнеру, или док ринтају 12 сати за приватника, припадници„народа“ не читају мисли неког од „блаженопочивших“, или зашто не учествују у дискусијама да ли ваља писати „српски“, или „србски“, те да ли ћирилица више одмара очи од латинице.
Српски народ, дакле, нема хлеба, али сајбија и старалаца, који хоће да му мењају свест, има изобилно и то на свим половима нашег политичког живота.
Док несрећна сиротиња разгледа пекаре, јер нема пара да купи, патриоти и европејци га растржу, убеђујући га да није свеједно да ли ће од глади умрети као убеђени поштовалац еуропских вредности, или као клеропатриЈота, који буба мисли Николаја Велимировића напамет. Зато, кад наиђу неки избори, и патриЈоте, и еуропејци, добију скупа од 20-30% гласова бирачког тела, док им ресто народа свима одмери до лакта.
И мени се тих 70-так посто чини паметнијим од својих гонича. Успех свих политичких пројеката увек је зависио само од једне ствари: хоће ли заступници пројекта успети да пробуде емоцију код народа, или не? Још нико није власт добио на паметну причу, јер су све, ама баш све идеологије и жваке, увек тачне за присталице и увек 
нетачне за опоненте. Само онај, ко успе да у своју, макар и будалаштину, утка емоције, може да рачуна на успех.
У овоме је тајна зашто ни солидне намере и патриотска идеологија не успевају да изведу више од неколико хиљада људи на улицу.
Не успевају да у Србима пробуде осећања, већ се обраћају њиховом разуму, убеђују га, гњаве га, киње га да гледа на свет истим очима као и његове патриЈоте, или еуропејци. Наравно, обе приче, и патриотска и европска, су толико пуне рупа, да не би држале ни мачку од пет кила, камоли воду.
Ако неко изрази сумњу у неку идеју, или идеологију, неће добити одговоре,али дискфалификације хоће сигурно.
Лично сам до сада био: усташа, свиња, геј, Луцифер и комуниста, кад ме код уста провуку патриЈоти. За еуропејце сам био клерофашиста, мрачњак, кочничар будућности и вуцибатина.
У име хришћанског милосрђа једни би ме спалили на ломачи, а други би ме обесили, сасвим у духу евроске толеранције.
У оба случаја, у питању је иста душевна структура, само са накаченом различитом идеологијом. У питању је, и код једних, и код других, остатак комунистичке матрице, која недозвољава да се изрази другачије мишљење, а да се одмах не пређе на дисквалификације. Простије: И патриЈоти, и еуропејци, испод површине, одлично знају да су им приче вештачке и шупље и да имају неку вредност и убедљивост само ако сви други ћуте. Што народ каже, шупаљ нос до очију.
До сад нисам срео ни једног патриЈоту који, на два шамара, не би запевао „Оду радости“, нити еуропејца који се, на један шамар и чвргу приде, не би ухватио у Жикино коло. Људи чврсте вере и чврстих убеђења не наморавају друге да и
споведају што и они; само они који су климави, руже друге што не пристају на њихове „истине“. Још једна ствар говори убедљиво и о једним, и о другима: ПатриЈоти и еуропејци, упркос прокламованој чврстини у припадности идеологији, ипак гледају да увреде упућују са безбедне удаљености, или анонимно, да не би морали уверења да бране рукама, или бејзбол палицама, на пример. Није да се плаше, него просто неће да буду присутни кад се идеје бране без псеудонима и анонимности.
Обе идеологије, и еуропејска, и патриЈотска, немају никакав људски материјал који би стао иза њих. Будућност припада онима који су у стању да своја уверења бране не новим аргументима, већ крвљу. Ко мисли да безбедно србује, ушанчен у псеудоним, те да кевће са сигурног одстојања, победе видети неће. С друге стране, еуропејци пливају у парама, што њихову идеологију не чини ни мало убедљивијом, али је чини привлачнијом. Они не морају да буду анонимни, јер њих штити државни апарат. Све велике победе су, уосталом, извојеване у стварном свету и животу, а не у сајбер простору и сфери идеја.
Просто је непристојно и кукавички да неко, сакривен иза надимка, без имена и адресе, хушка народ на побуну, док ће он сам, мислим на сајбер побуњеника, остати кући, да безбедно буљом греје фотељу. Они који немају макар толико пристојности и храбрости да се изложе именом и презименом, већ се крију по сајбер рупама, нису темељ на коме се може градити било шта – па ни побуна.
Текст је први пут објављен 07. 08. 2013.
