Не прође десет дана да неки мудросер, снабдевен докторатом, или заогрнут ауторитетом неке функције, или институције, не крене да, са екрана, нариче над катастрофалним српским наталитетом. Те грдни ратови, те силни абортуси, те нема се пара, а услови живота тешки… Невероватно је колике школе човек мора да заврши да би плитко мислио.
Ратови, ако су у неком тренутку и смањили број Срба (а јесу), немају везе са наталитетом. Тачно је да би нас, без ратова, било више, али то не објашњава зашто данас Српкиње не желе да рађају. Сами абортуси не смањују наталитет, јер су само један вид контрацепције и, све и кад би се забранили, заменио би их неки други облик заштите. Они само сведоче да се деца не желе, а како ће се спречити да она на свет дођу, само је техничко питање. У основи, жена се не може спречити да абортира, једино се може онемогућити да то ради легално и сва умовања на тему забране абортуса се разбијају о ову очигледну чињеницу. Такве су расправе обично замајавење и не воде никаквом решењу.
Још је луђе расуђивање да рађање зависи од новца и стандарда. Кад то лупетају медиокритети и потрошачи медија, то и није страшно, али кад се раскрекећу учене главе, то је катастрофа. Ко их слуша, мислио би да у Шведској свак има петоро-шесторо деце, а у Етиопији ни једно. То што и моја баба зна да је обрнуто, учене главе не задржава да даље развијају своје мисли. Како жене да рађају, кад немају посао? Како кад немају стан? Како кад нема доста обданишта, јаслица? Мали дечји додатак, а скупа обућа, скупа одећа, скупи уџбеници…
Не знам како ви, али мени мука припадне кад ово слушам. Није то нетачно, само никакве везе нема са жељом да се деца имају. Да има, ни оволико се не би рађало. Нико ме убедити неће да у Србији децу добијају само они који су доброг имовног стања.
Друго нешто је у питању, а нико, или скоро нико, нема петљу да то каже: драматичан пад натгалитета је последица промене културног модела. Данас су родитељи са пуно деце предмет спрдње, симбол нечега што је преживело и примитивно. Осим тога, постоји читава индустрија која нас учи да су деца скупа, да дојење квари груди и стас, да потомство омета друштвени живот, каријеру, те да ћемо се, ако желимо још једно дете, морато одрећи једног телевизора, а аутомобил мењати за мањи. Више деце значи и мање времена за себе, више посета лекарима и више родитељских састанака. Једном речју, дете више значи више обавеза, а то је оно на шта нисмо спремни. Новац ко новац, извуче се овако, или онако, али пуста деца нас неће оставити на миру док смо живи!
Често гледам несрећне “хокејаше”, како их мангупчићи зову, односно оне погрбљене старце који, ослоњени на штапове, сами тумарају Каленић пијацом. Иза себе имају некакве животе, имају неке пензије, имају свог лекара, само немају никога да им понесе цегере. Добрим делом, то су очеви и мајке јединаца, који су или збрисали у свет, или су и сама склона непожртвовању, као што су били и њихови родитељи. Јер-родитељ једног детета јесте непожртвован родитељ, ма шта за то дете чинио. На концу, и то дете, тог јединца, осудио је на самоћу. Браћа и сестре су нешто заиста важно у животу.
Овакав културни модел донела је нагла урбанизација, која нам је, а да тога нисмо ни свесни, потпуно изменила поглед на живот и свет. Комунизам, док га је било, држао је под притиском потрошачки менталитет, који нам је Запад извозио уз кока-колу и филмове и учио нас да постоје и нек
е друге вредности од “у се, на се и подасе”. Наравно, комустички пројекат индустијализације је капитално изменио слику друштва: милиони су покренути, доведени у градове, често у некакве избе и подруме. Сељаци, вазда слободни, почели су да се искорењују, посебно жене, које су по природи адаптибилније и брже се уклапају у такт нове средине. Еманципација је довела жене у сасвим нов, релативно бољи положај, само што се последице и крајњи домети тог процеса нису могли предвидети.
Како је комунизам губио мобилизациону снагу и ауторитет, тако је притисак потрошачког менталитета постајао све јачи да, коначно, однесе победу крајем Деведесетих. Некритичко усвајање западњачког културног модела, довело је драматичног опадања осећања живота уопште. Наталитет, који је постојано, али лагано опадао деценијама, сада се стрмоглавио. Тамо где се за живот траже разлози, већ је сам живот доведен у питање. А у потрошачком друштву, разлози за живот се и те како траже, јер се само постојање везује са суму добара, без којих се никакав смисао живљења не може наћи.
Наши стари су децу добијали спонтано, без плана и без неког нарочитог циља. Данас се то узима као крунски доказ њиховог примитивизма. Положај жене није био тако угодан као данас, али је био окренут ка животу, а не од њега. Можда је следећа мисао јеретичка, оцењено са грађанске тачке гледишта: женска еманципација је највећи резултат остварила у погледу сексуалних слобода и ту се заглавила. Српкиње данас имају у својим орманима више танги, него прочитаних књига. Срби данас немају ни једну Милеву Ајнштајн, Исидору Секулић, или Десанку Максимовић, али спонзоруша и промискулитетних жена имају у изобиљу. Идеја материнства, ма како ово ретроградно звучало, директно је супротстављена сексуалним слободама. Може се то неком допадати, или не, али је сасвим очигледно. Просто, не мислим да би икога одушевила помисао да му је мајка била сексуална хероина на журкама.
Мушка реакција на женску еманципацију је била очекивана: бежање. Као реакција на повлачење мушкараца, жене су прибегле (а шта би друго?) већем притиску и пад у негативну спиралу је постао незаустављив. Данас је младом човеку потребна, за осредњи секс, девојка у тангама и халтерима, е да би га макар мало заинтересовала. Наши дедови мора да су имали турбомлазни мотор у дупету, кад су им узбудљиве биле наше забрађене бабе.
Мислим да се сасвим утемељено може бранити теза да је наталитет обрнуто пропорционалан близини Запада, и то не толико физичкој близини, него пре свега културолошкој. Народи који нису усрећени западним културним империјализмом, немају проблема са рађањем. Новац и стандард немају никакве везе с тим. Смео бих да се опкладим да Шиптари, који су се, унутрашње, приближили Западу, имају мање деце, него они који се држе традиције и обичаја. Урбанизација ту има значај само утолико што помаже искорењивање, тако што брише старе традициционалне и обичајне садржаје и прави место новим.
Проблем са потрошачким менталитетом је што је жеља увек више него могућности, те тај и такав менталитет производи у серијама депресивне и нихилистичке типове личности, а такви нису заинтересовани за размножавање. У рађању иа нечег оптимистичног, нечег самоодрицајућег и нечег дубоко емотивног, што иде испод прага свести. За све то ни човек Запада, ни његови клонови из источних провинција, више нису способни.
Једино ефикасно решење јесте нагло и радикално одвајање од западњачке културе и повратак сопственој традицији и обичајима. Но, то се неће десити и прогноза нам је лоша. Не могу да замислим, на нивоу нације, да неко ко је подлегао шаренилу туђе културе и чарима потрошачког друштва, све то напусти, да би личио на дедове којих се стиди. Од тога нема ништа. Као ни од новца. Диоклецијан је, приметивши да наталитет у његово доба једва постоји (за његове владавине, Рим је са милион, опао на сто хиљада становника. На Форуму, центру политичког живота света за многе векове, пасле су овце), основао алиментационе фондове од неких 6 милијарди сестерција. Тешко је данас рећи колико је то пара, али помогло није. Такав лек не би помогао ни данас.
Као и увек, разрешење ће донети сам живот. Ако нам је више стало до два аутомобила, три пса и четири телевизора, него до деце, није неправо да се сведемо на милион-два. У тим околностима, никакве мере неће дати резултат. Тамо где жена осећа да јој материнство квари струк и опушта сисе, нема тог новца и тих услова, који ће је на рађање натерати.Као и многе друге проблеме, и ове ћемо морати, заједно са дуговима, да препустимо неким новим генерацијама Срба да их решавају. У нашем добу, решења нема.
објављено 22. 12. 2011.
