Сент Андреја

Пар година сам, средином осамдесетих, пре пада Гвоздене завесе, живео у Будимпешти. Језичка баријера је учинила да се, у прво време, нисам најбоље сналазио: кад сам дошао, реч мађарског нисам знао, а Мађари су, у то време, врло слабо говорили стране језике. Понеки старац је говорио немачки, млади су говорили руски, али тако ужасно, да се за међусобну комуникацију користити није могло. Једино се на рецепцијама хотела могло служити енглеским језиком.

Као и сваки Србин, кад се у туђем свету затекне, почео сам да трагам за земљацима. Но, у Мађарској, посебно у Будимпешти, српски језик се није често чуо на улици.

Као и у већини социјалистичких земаља, постојала су два курса девиза: банковни и улични. Банковни је био, ако се не варам, 5 форинти за марку, док се на улици обијало 27-8 форинти. У почетку сам немачке марке мењао код мог првог комшије, Пиште Погањија, користећи махом пантомиму, али се он брзо истапирао. Некако ми је објаснио да се, у неком безистану, у Ваци улици, могу пронаћи Арапи, студенти, који мењају девизе „испод руке“. Некако нађох тај несрећни безистан и залетех се на првог Арапина, у кожној јакни, тада већ помало демодираним „гетсби“ панталонама и у шимикама. Нит’ ја говорим мађарски, нит’ он зна неки језик на коме бисмо се могли разумети. Мунем му сто марака, а он мени 2500 форинти. Учини ми се недовољно, те му, на српском, опсовах родитељку арапску, нашта се он насмеја и рече весело:

„Тако реци, чо’че, што не кажеш да си Србин?“

Испостави се да се „Арапин“ зове Блажо Павићевић, да је негде од Даниловграда и да се, из неког разлога протеран из Немачке, обрео у Будимпешти и да, вребајући неку могућност да опет збрише на Запад, животари дилујући девизе у Ваци улици. Питам га како живи. Каже: „Не до Бог горе. Ови ме Татари не дирају (Мађари су, иначе, Хуни, али гледано из Даниловграда, разлика између Хуна и Татара и није тако значајна) и да није „ови Арапа“ живело би се још боље.

Први Србин кога сам срео у Мађарској је био, дакле, Блажо из Даниловграда. Сретали смо се често неко време и истински сам се радовао што ћу са њим променити неку реч на српском. Доцније је нестао, ваљда се опет дочепао Немачке, или неке друге земље.

Временом сам открио мале српске колоније по Мађарској, али догађај, о коме овде желим да причам је мој одлазак у Сент Андреју, на Видовдан 1986. То је био, иначе, мој први одлазак у то некада чисто српско место, у које је, 1690-те, Чарнојевић населио осам хиљада српских породица.
Сент Aндреја је веома налик Земуну, наслоњена источним делом на Дунав, пуна пространих тргова, узаних, готово медитеранских уличица и барокних грађевина.
Седнем у једну дивну кафаницу, да попијем кафу и питам конобарицу:

„Hogy van-e itt a szerb templom“? Постоји ли нека српска црква овде?

„“Úgy gondolom, hogy nincs“, Не, колико ја знам, каже она.

На тргу испред Благовештенске цркве постављена бина, а на њој деца, у српској народној ношњи, играју коло и певају „Сојчице, девојчице“. Кажем својој тадашњој жени да је лепо да су Срби овде очували идентитет. Иза себе чујем глас:

„Певају наизуст.“

Окренем се и видим старчића с брковима.

„Мени кажете“, питам?

Климне главом:

„Вама. Певају наизуст. Немају појма шта песма каже.“

„Али деца су наша, српска“, кажем.

„Како се узме“, каже. „Пореклом јесу, али се сад зови Иштвани, Жуже, Мицике… углавном, једну реч српску не знају.“

Нешто доцније пијем некакву барацкпалинку, кајсијевачу, са старцем и он ми прича тужну повест Срба из Сент Андреје, али и из читаве Мађарске, причу о нестанку стотина хиљада наших саплеменика из тог дела Паноније. Што је дошло под Чарнојевићем, или је изгинуло, или се помађарило. У Сент Андреји још небо парају високи торњеви четири српске цркве (остале три су продате), још стоје спомен-плоче на ћирилици, које говоре о историји Срба на северу Мађарске, још стоји кућа, на Тргу Вука Караџића, у којој је рођен Јаша Игњатовић, још стоји крст на месту где су мошти кнеза Лазара биле сакривене од Турака, још тече извор Старе воде, поред којег се одмарао Арсеније Чарнојевић, још стоји, у Благовештенској цркви, оригинал његовог рукописа о Сеобама (Четрдесет дњи бист нам пут ходит…) – све је ту, само су Срби сенке. Тада, те давне 1986., само их је још седморо говорило српски.

Током тих година, често сам бесциљно возио Мађарском и наилазио на трагове Срба, макар у топонимима: Ковин, Ловра, Панчево, Вишеград…, али Србе скоро нигде нисам налазио. Под високим торњевима сентандрејских цркава, више нема богатих српских трговаца, у реденготима са високом, крутом крагном; по уским улицама нема више српских занатлија, нити сељака у кожусима, који дотерују стоку на пијац; нема више гиздавих српских официра, у барокним униформама, под клобуцима, који, са сабљама високо подигнутим изнад главе, јуришају и гину за славу Угарске круне и који крвљу плаћају кирију у туђој земљи. Нема ни њиховим потомака. Има, али се они више не зову Јован, Ђорђе, или Стеван, већ Јанош, Ђерђ и Иштван. Наш заборав и наша равнодушност покрили су све.

То се поновило у Хрватској, у Аустрији, а данас се дешава, у дане нашег живота, у Црној Гори. Гиздави, бркати јунаци, у џамаданима, са кубурама и сабљама у силаву, господари слободне земље, постали су грађани, у „Версаће“ оделима, а грађанима је свеједно шта су: јуче Срби, данас Црногорци, сутра могу да буду и Стипе, Јуре, или Анте. У наше време, све има курс: девизе, вера, нација… Удар на овце и Турке, заменио је удар на БМВ-е и директорска места. Бојим се да ће оно мало Срба у Црној Гори завршити исто као Срби из Мађарске. На сиромашном северу, једна плата, примљена од Мила и његових сатрапа, чини да читава породица постаје мало мање српска и увиђа, за 3-400 јевра месечно, да се српство не сипа у ауто. Сувише дуго, један век већ, траје трампа добара и привилегија за нацију и то је већ толико узело маха, да готово нико није сигуран да му деца, колико за десет година, неће бити Монтенегрини. Први корак је фамозни „дуални идентитет“ (у Мађарској су се ти „дуални“ попут Шандора Петефија, Прво звали Александар Петровић, па Шандор Петровић и, тек на крају, Петефи), кроз причу о посебности црногорске нације, чија сујета, на жалост, отвара ухо за ту причу. Тако су и Срби у Угарској прво били „повлашћени национ“, да би, доцније, престали да буду национ уопште. Тако то иде.

Ако Срби у Црној Гори остану у пасивном положају, ако се не одрекну утварног „дуалног идентитета“, ако наставе да верују у бајке, које су сами себи о себи испричали, и ако развежу своју судбину од судбине остатка српског народа, прогноза им неће бити добра, стићи ће их судбина сентандрејских Срба. Излаз је, као што би рекао Александар Дугин, у заоштравању.

Питам се, док ово пишем, где ли је сада Блажо Павићевић, дилер девиза из Даниловграда, на привременом раду у Будимпешти? Да ли је оболео од дуалног идентитета, или је још увек Србин? Ако, неким чудом, ово прочита, волео бих да ми се јави.

Милан Миленковић

Текст пренет са портала ИН4С