Пре нешто више од две године, уочи предизборне кампање, направио сам неку врсту округлог стола у студију, на којој су гости били Миленко Јованов, тада члан ДСС-а, сада СНС-а, Владан Глишић, тада један од старешина Двери (сада ни сам не знам где је), Борко Стефановић, тада члан ДС-а, данас нови Че Гевара и Борис Миливојевић, члан СПС-а. Једно од питања је било да ли опозиција, ма које оријентације, може да се договори да, уочи кампање, ултимативно, под претњом неизласка на изборе, тражи фер и коректне медијске услове у кампањи?
Сећам се да су одговори били шарени, а да је само Борко Стефановић рекао да ДС не може са осталима ни на том питању да се дружи. Иако је Владан Глишић био расположен за ову идеју, опште расположење у Дверима је било да ни они, као морални људи, не могу да заједно са ДС-ом и осталим грађанерима, учествују у ма каквом заједничком подухвату.
Моја идеја је била функционална: без љубави, без љубљења у уста, договорите се да нећете ићи на изборе уколико не добијете коректан медијски третман. Јок! Тада су се гадили једни других. Митови и легенде су се плели око чврстих моралних ставова, са изразитим презрењем према макијавелизму и прагматизму.
Данас више нису тако гадљиви. Постали су прагматични, а макијавелизам је унеколико обогаћен модерном српском политичком праксом.
Што се мене тиче, то није проблем. Присталица сам функционализма у политици и немам приговор на то што патриоти покушавају да, уз помоћ свих оних, на помен чијег имена су се крстили, себи напбирче цензус. Немам проблем ни са тим што патриоти добро знају да се њихови садашњи пајтоси не би појавили на протесту без да питају своје господаре, којима је, из неког мени непознатог разлога, необично важно да се Двери и ДСС нађу у Скупштини – толико важно да су ангажовали чак и део ЛГБТ сектора. У политици је тешко успети, а не упрљати се.
Проблем је, међутим, у нечему другом: не можеш истовремено муљати и тражити да ти се призна да си и даље моралан. Муљај и ћути. Између морала и користи нема моста, иако ме је данас један слушалац, са моралних висина, уверавао да је корист сама срж морала. Наравно, зна и он, тај слушалац, да то не иде једно с другим, па уводи категорију вишег циља и гласова бирача као имовине странке.
Виши циљ је увек био одлична фора за превеславање наивних. Базични концепт тог циља је, отприлике, да ће истински патриоти проћи кроз говна и из њих изронити у белом оделу. Дргим речима: кад год муљаш, позови се на виши циљ, зато што је он не само недостижан, већ пре свега зато што се налази у будућности, те не може да се провери његова оправданост.
Остаје питање да ли су гласови бирача власништво странака, које оне имају право да бране уз помоћ свакога, па и црног ђавола. Најбољи одговор је дао други мој слушалац, Маре, који је, у вези са митингом од суботе, на коме су заједно наступиле бабе и жабе, рекао врло мудру реченицу: Ми смо вам гласове и дали да се не бисте дружили са Чедом, Пајтићем и Тадићем. Уосталом, онако како се третирају гласови, тако ће и држава: као својина.
Партијским активистима, који су већ спремни да у своје редове приме и Наташу Кандић, само ако може да им прибави неку корист, је свеједно, али сам сигуран да највећи део бирача, који су гласали за патриоте, не би то учинио, да је знао с ким и како ће се ти гласови бранити.
Вучићеве приче о томе како се прави нови ДОС -гле чуда- и нису толико бајковите, колико су ономад изгледале. Русија, Евроазијске интеграције и ОДКБ се полако одмичу у даљину, а примичу се -али овог пута из другог, патриотског правца- ЕУ и НАТО.
Мали скок у 2012-ту: позвао сам момке из Двери да дођу у моју емисију на радио Фокусу, да испричају причу о изборној крађи. Дошли су и објаснили (ја мислим убедљиво) да их је покрао Тадићев режим. Четири године касније, стоје на бини с Тадићем и заједно с њим траже правду. Оно мало присталица што је остало, када им се то помене, кажу: па шта!? Ту је и Чеда Јовановић, кога су звали издајником (па шта!?), затим Пајтић (па шта!?). Радуловић, саветник америчке амбасаде (па шта!?), подршка стиже и од дела ЛГБТ сектора, с којим су се, до јуче, зарад породичних вредности (очигледно мањим од вредности цензуса) вијали по улицама (па шта!?)… На бини је недостајао само Вучић, а и тада би активисти рекли: па шта!? Можда ће и он, за четири године, стајати са њима на некој новој бини, као даанс Тадић, и жалити се да их је неко други покрао? У Србији може све. Мене су убедили да су баш они ти који ће вратити морал у српску политику, што је био вишегодишњи патриотски поклич. Вратили су га на велика врата. Кад су у стању да се друже са Чедом и Тадићем због некаквог цензуса, шта би урадили за виле, базене и комбинације?
Тајна српског официјелног патриотизма је у томе што, у исти мах, могу све: да буди и морални и неморални, да буду трудни и невини, високи и ниски, зелени и црвени… Бирачи ће тек добити трећи крајник (у смислу: неће моћи да затворе уста) кад виде какве ће се коалиције правити и ским. Активистима, погађате, неће сметати (па шта!?), али ће бирачима остати горак укус у устима због тога што су још једном насанкани. Упражњено место Двери на патриотском полу ће заузети Заветници и Образ, упражњено место ДСС-а ће заузети Радуловић и игра иде даље.
U leskovac kažu za Borka Če gi vara !
Udji ti prijatelju u ring i probaj da tog suparnika pobedis igrajuci sah sa njim i to u belim rukavicama. Jok more, nego se moras sluziti istom merom i metodom kao i onaj sa kim si se upustio u toj ring borbi, sa tendecijom da ga smaknes kao nekog ko smatra da se samo na takav nacin mozes baviti zastitom svog interesa. Kada i ako uspes u tome najpre prebacis pravila igre na fer play a onda kom obojci a kom opanci. Nije stvar u interesu Dveri da se domognu fotelje i nastave u istom smeru politikanskog javasluka,prodaje i dalje cepkanje zemlje, vec razbiti noge toj istoj fotelji u kome godinama obitava ovaj nacionalno-destruktivan sistem i uvesti iole neku regularnost (koliko je to vec moguce) za iole normalno funkcionisanje samog drustva,tj.drzave. Uostalom, svi su naveli da to sto su se nasli istovremeno na istoj strani ne znaci da menjaju svoju ideologiju, a svako posle nek se u skupstini pravda odbranom onog sto je zastupao u predizbornoj kampanji. Ovo nije stvar lecenje kompleksa i cuvanje ponosa (barem kada su Dveri u pitanju) vec refleksna aktivacija odbrambenog sistema prilikom pokusaja omalovazavanje necije inteligencije. Ja znam da to neko prosto ne moze da shvati jer mu pepcepcija poimanja bavljenja politikom uopste ne ide u tom smeru, ali,gle cuda, u ovom svetu i vremenu ima jos onih koji znaju sta je rodoljublje i sta znaci boriti se za zastitu svoje domovine (ne drzave,jer to nije isto).
Zalosno,ali tacno,bio samu subotu na tom skupu,najpre sam se zaprepastio kad sam video ko je sve izasao na binu,a kad je cada dobio rec,tad mi je vec bilo nepodnosljivo,otisao sam.I verovatno me vise niko nece uspeti ubediti(izmanipulisati)da vise ikad izadjem na neciji politicki skup.Dveri pratim o osnivanja,zaista sam verovao da ce da odole svim tim iskusenjima kojima ostali nisu odoleli,ali ..neka im je Bog u pomoci,a inama svima sa njima i slicnima.Propasti se ne nazire kraj.
Живи и веома МРТВИ!
Милане, зашто не позовеш Бошка па да објасни? Знам да сте имали неке чарке око стримова али Бошко је дужан да објасни своје поступке а и ти као новинар- борац за правду си морално обавезан да му даш шансу да одговори на твој текст. С поштовањем Дакс4с.
ПС
Пошто те већ слушам дуго онда Знам да не волиш да ти неко говори шта ти је обавеза па те молим да ми опростиш 🙂
I ispadoh ja izmanipulisani i zavedeni decacic koji je iskreno verovao nekim ljudima, borio se sa zenom i sa prijateljima da sam dobro procenio ljude, a sad samo mogu da pognem glavu i cutim dok me svi oni kojima sam govorio da su staresinstvo Dveri pravi patriotski pokret i da ih treba podrzati. Sad, pognute glave mogu da priznam da sam izmanipulisana politicki nezrela licnost i cutim dok mi se moji prijatelji smeju mojoj naivnosti. Uzalud sam trosio energiju, svoje dragoceno vreme i svoje skromne resurse na pogresne ljude. Ispade da su svi bili u pravu i da je naj bolje povuci se i pustiti da se stvari odvijaju same od sebe.