Милан Миленковић: Скаска о руској снази

Када сам, пре петнаестак дана, писао да се помирљив тон и уздржаност Русије поводом протеривања њених дипломата из Вашингтона неће свуда примити лепо, као у Србији, те да ће се и у Вашингтону, а нарочито у Варшави и Кијеву то доживети као слабост, хтедоше русофили да ми проспу зубе к’о ситан шодер. Кад сам довео у сумњу вечно партнерство и пријатељство између Кине и Русије, које је сковано у Београду, у нашој машти, опет да ме покидају.

Две недеље доцније, 7000 америчких војника стиже у Пољску, и то на границу с Русијом. док пољски министар одбране, Антони Маћеревич сеири како је готово с Јалтом. Ми ћемо, наравно, рећи „ма ко их шиша, све ће њих цар у ред да дотера“, али се, бар за сада, одвија сценарио који сам предвидео – уздржаност је доживљена као слабост и Запад је одмах реаговао. Нисам сигуран да и Кинезима очи нису порасле гледајући на Сибир. На сироче и зец извесну ствар оштри.

Наравно, патриотски сајтови су одмах реаговали и послали 340 000 руских војника на границу с Пољском, али је мали проблем што је то јефтина измишљотина, насупрот довођења америчких трупа чак из Колорада. А и 340 000 људи се не помера тек тако. То је група армија, а не неколико јединица. Пусти српски снови.

Ајд’ сад да се кладимо да ли ће буразер Трамп да врати руске дипломате, а нарочито да ли ће да врати трупе у Колорадо? Још неко верује да Барак Обама прави ситна срањца, а да Трамп нема никакве везе с тим?

У реду, рећи ће неко, и биће у праву, 7000 војника из Колорада неће нарушити равнотежу у региону. Хоће. Не тих 7000, они су неважни, али се хемија променила: уздржаност и мудрост миришу на немоћ. Аргумент је, заправо, обрнут, али га није лако видети: да Амери нису сигурни да је руска уздржаност блеф, не би послали само 7000 војника. Мали број указује на сигурност у процену.

Нећу овде да шенлучим, далеко од тога. Српски сан о руском цару, који одгурава западне легије иза Дунавског лимеса, завршио се примицањем легија граници Русије. Не шенлучим, него опет кажем: Викинг уздржаност не капира. Само силу респектује и само се њој клања. То зна и Путин. Зашто је уздржан, кад то зна? Одговори могу бити различити, али победничких нема: или су санкције додијале, или Путин није господар ситуације у Кремљу, или је нешто треће, али мирис несигурности и пасивности се шири из Русије и сви га њуше. Сем Срба.

Опет понављам, а то радим зато што сам готово у длаку исцртао шта ће Викинзи урадити и како ће се уздржаност рђаво завршити: Русија је дотерана до дувара, даље нема где. Или ће се окренути и пробати срећу, или ће полако тонути. Видим да је чак и Дугин, иначе заговорник агресивнијег наступа Русије, почео да тоне у мистицизам и да брка религију, политику и мистику. Охрабрујуће вести о томе како је Русија, у некој игри са Америма, а нарочито с Трампом, добила Србију, Црну Гору, Републику Српску и Македонију су приче партизанке: Викинзи не дају ником ништа. Сетите се Фокланда. Од њих се отима, или се ћути: све друго је свирање пилићима.

Да ли то значи да треба да се држимо Викинга, а да с Русијом, онако, клипшимо кад нам и колико Викинзи дозволе? Не, наравно. Ни за нас код Викинга нема ништа, сем ропства, пљачке и понижавања. Идеја да треба избегавати сваки конфликт са Западом, што Вучић и ради, привидно и није рђава. Има само једну ману: не можеш толико да им се у дупе увучеш да те не опљачкају и поробе. Тај концепт, једноставно, код њих не постоји.

Да ли треба имати безусловни ослонац на Русију? Апсолутно не. У сваком веку, Русија 60 година не може да помогне ни себи, камо ли другима.

У основи, мала земља може да води само једну врсту успешне политике, а то је она коју су водили кнез Милош и Броз – лавирање између великих, балансирање и лагано јачање позиције. Можемо ми и о Милошу, и о Титу да мислимо шта хоћемо, али тако се политика води. Лако је Америку водити, пробај Бангладеш.

Русија ће, на Балкану, увек имати свог фаворита, а то је Бугарска. Ми ћемо увек бити неки пети приоритет и Русија је већ дала много доказа за то, него ми нећемо да видимо. Све јој је важније и прече од нас; други ће добити С300, добиће и лову, ми ћемо добијати Козаке са лепим слухом и скупе ремонте. И, док се све то одвија, сваки дан ћемо једни другима, у поверењу, наравно, саопштавати: „Виде ли како их је матирао цар? Па, добро, Срби, ако их цар сваки дан матира, откуд још играју? Откуд 7000 војника из Колорада на граници Русије? Ко кога ту матира?

Што је најинтересантније: овде су , чак и озбиљни интелектуалци, годинама себи причали скаске и бајке о Русији, па су и поверовали. И не умеју да стану. И даље Руси побеђују на дневној бази. Очи отворите, аман! Има, наравно, Русија успеха од 2000-те, али нити су толико грандиозни, нити битно мењају однос снага. Русија није постала индустријска земља првог реда, остала је сировинска база. Има изванредно наоружање у прототиповима и опитним примерцима. Да нема подморничке флоте, која није изум Путина, руска флота би била савршено неважна. Све у свему, док су милијарде стизале дневно, доста се давало у потрошњу, мало у развој и сад долази цех за то. Ко то не види, тај је доктринар, слепац за чињенице.

Опет, са Русима треба лепо. Онај Шешељев одвратан аргумент да нас Руси бар никад нису бомбардовали није темељ за добро дружење. Сродност, језичку и расну, треба поштовати. Словена има више него Викинга, само што Словени не постоје као цивилизација, него као група племена.

Да завршим оним како сам почео: ми бркамо нивое стварности. Амери су довели 7000 опипљивих војника из Колорада, а Руси ће довести 340 000. Али, ови први су стварни, ови други су из маште. Америка и даље опкољава Русију, ми певамо, док се тај процес одвија пред нашим очима, обрнуту песмицу. Да ли ћемо икад разликовати стварне процесе од маште? Или увек оно: што је баби мило…

Како ми, тамо где сви препознају слабост, препознамо мудрост? Како не видимо једноставне сигнале из околине? Кад сам предочавао да се Гаспромњефт рекламира на Б92, да Руски дом издаје заједничка издања са Блицом, русофили су то правдали тиме да Рујке немају појма ко су Блиц и Б92. Како мислите да вас ослобађа неко ко се ни толико не заинтересује да види ко је ко овде? Америма се никад неће десити такав превид.

Пар пута нас јесу „извадили“ у Савету безбедности, на Русе мислим, али да се не лажемо: то је лако место за битку, јер имаш вето. На терену је много теже, а ту смо, некако, небрањени. Сто пута смо чули да је Путин рекао да не да на Србе, само то никад нисмо чули из његових уста, него увек преко неког тумача.

Лично – нисам љут због тога. Нека Руси гледају своју меру интереса. Ако се сутра узјогуне, па баце Викинге у Атлантик, запјеваћемо по једну и то је то. Међутим, док се то не деси, хватајмо сигнале из околине, не правимо себе наивним будалама. Наш циљ је Србија за нас, Ово је земље наших, а не руских, или јенкијевских отаца. Зашто нашим оцима, нашим дедовима, нашим орловима са Кајмакчалана и са Чегра, наносимо увреду нудећи њихову крвљу натопљену земљу било браћи, било Викинзима? Ко нас је овластио да то радимо? Каква је то ароганција једног покољења? Откуд такав пад самопоуздања да веруејмо да само туђа рука може да нас брани? Или је то, просто, кукавичлук? Лакше коњу без самара, нек’ нас други чува, а ми да му кличемо? Чак смишљамо један изопачен модел неутралности, који подразумева да ће се две војске, НАТО и Руска, слободно шетати, са истим статусом, по неутралној земљи. Има ли, може ли луђе?

Има, међутим, нечег доброг у свему овоме: што се Русија више о свом јаду буде забавила, а хоће, то ћемо пре шватити да је наша слобода у нашим рукама. Што Запад буде више притискао Русију, то ће слабити притисак на другима и ту треба да тражимо онај тесан пролаз, једини који мала земља може да има. То је плус у будућности. Минус је у томе што ће се, код нас, ако се чудо не догоди, на челу процеса, налазити охлократи, попут Вучића, или прикривени енглески играчи, које се данас представљају или као клеро-патриоте, или као нови Г17.

Опет, историја није исцртан пут, него обиље могућности, које, чак и у једном народу, награђује самосвеснија и храбрија покољења. Није ни свако српско покољење било велико, ни у прошла времена. На крају, шта се има изгубити? Нећемо бити робље? Изгинућемо? Па већ нестајемо и то боље и брже него у ратовима. Ми смо робље, али робље које има право да оде у шопинг мол. То ропство чини прихватљивијим.

У младости сам имао прилику да, као и толики моји земљаци, погинем од праха и олова; Бог ме није погледао и мораћу да чекам мање славну и свакако отужнију смрт. Чега се бојимо? Жртве? Славе? Или победе? Ми ионако скапавамо, не знам шта бисмо могли да урадимо да нам буде горе. Чега се плаше млади Срби данас? Можда тек данас имамо у српском народу мајке које воле децу и којима је жао да им се рузмарини мајкини за пушку хватају. Можда, раније, Српкиње нису волеле своју децу и слале су их у ратове да изгину као марва. Да ли је тако?

Млади земљаци, ако данас не стиснете петљу и не устанете да се борите за слободу, кад дођете у моје године вајкаћете се што нисте. Само сте данас млади и само данас имате шансу да на адреналин и тестостерон промените свет. Успели, не успели – постаћете велики мушкарци. Ако не пробате, остаћете девојчице. И, да, чувајте се наших лопова, да ваше главе опет не потуре странцима, да њима плаћају своје рачуне. То је прва битка, мајка свих наших битака, бој против нашег политичког олоша.