Слободан Антонић: Колонијална књижевност

Некада смо имали српску књижевност, а данас колонијалну. Треба пресећи све везе народа са сопственом прошлошћу, убити његово колективно сећање, исмејати његов осећај за историју како би се, лоботомизован, могао лакше подвргнути колонијалној манипулацији. 

Прошлу колумну завршио сам указивањем на то да је вид отпора колонијалној ситуацији и одбијање да се прими награда „ако је она симбол (ауто)колонијализма”.

Таква полако постаје НИН-ова награда за роман године.

Уочи објављивања добитника за протеклу годину, у Културном додатку Политике штампан је – на целој првој страни и на делу следеће – приказ књига које имају највише шанси да победе (овде).

И доиста, прве три приказане књиге не само да су ушле у најужи избор, него су и, приликом одлучивања о победнику, добиле све гласове чланова жирија.

Тешко ми је да не истакнем да сам само на основу тог приказа могао да наслутим ко ће бити лауреат.

Прва књига која је, уједно, и најопширније приказана, био је роман Мире Оташевић Горгона. Њена тема је, како је речено, „геноцид над Ромима”.

„Баш политички коректно”, помислио сам. „Али, сувишно је инсистирање на чињеници да је аутор(ка) жена“. Јер, књижевна критичарка коју је Политика одабрала да нас упозна с такмацима за „НИН-а”, извесна Нађа Бобичић – која тек пуни 30 година и, као добро дете империјалне, глахшалтоване културе, „бави се књижевношћу, феминистичком и квир теоријом” – инсистирала је да је Оташевићева једина жена која је ушла у ужи избор.

„Такав притисак”, помислио сам – „да се некоме додели награда како би се исправила родна неуједначеност (`НИН-ова награда је до сада свега пет пута додељена женама`) заправо је контрапродуктиван. Дакле, Оташевићева нема превелике шансе”, рекох.

Трећи по реду у хијерархији наше квир-феминистичке критичарке био је роман Срђана Срдића: Сребрна магла пада. За тај роман речено је да је у њему тема усамљености успешно повезана са „сликом смрти дечака Алана Курдија на обалама Турске као симбола емигрантске патње”.

„И ово је политички коректно”, помислих. „Али, идеолошки оквир `емигранстке патње` није на врху мотива прописаних за српску културу. Отпада.”

Но, други роман на листи одиста је обећавао. За роман Дејана Атанацковића Лузитанија, наиме, речено је да то прича о Првом светском рату, али која не почива на „квазивеликим наративима” (?).

„Уместо да репродукује националне митове”, била је одушевљена Политикина квир-фемино-критичарка, „он их доводи у питање. Говор мајора Гавриловића се преокреће у говор против рата, у којем се војници распуштају како би сачували животе, а приказују се и страховити злочини српске војске над албанским цивилним становништвом”.

„У, браво!”, помислио сам. „`Демитологизација` одбране Београда и `страховити злочини српске војске 1912. над албанским цивилним становништвом` – ово мора да добије НИН-а”.

Тако је и било.

Прочитавши роман приметио сам, најпре, да га је написао неко ко има извесних проблема с писменошћу. „Ухапшен је у Бечу због агитовања насилног штрајка” (91) – ваљда „агитовања за насилни штрајк”? „Антрополошка истраживања над житељима једне италијанске колоније” (98) – ваљда „истраживање житеља колоније”? „Ми, лудаци, немамо друге и веће вредности од своје самоће” (104) – ваљда „наше самоће”?… итд.

Али, ко мари за писменост ако се о околностима под којима је избио Први светски рат тако лепо приповеда (стр. 142):

„… једна краљевина, сићушна и осиромашена ратовима, која зарад амбиција неколицине официра, финансира убиство владара једне суседне империје. А онда, након необично галантних захтева те империје, чијем би се испуњењем та ствар дала разрешити, сићушна краљевина се прави луда, тврди да с тим убиством нема никакве везе, док је сваком врапцу на грани јасно супротно. Империја онда запрети ратом, а јавна гласила мале краљевине пишу: знамо ми те њихове ратове, речима и на хартији. Империја опозове свога амбасадора, а краљевина се и даље куражи: не смеју они против нас, нисмо ми сами. Кочопери се као храбро пиле и виче, хајде, нападајте ако смете, а свет гледа ужаснут и не може очима да верује.”

Колико глупости на тако малом простору. Али, кренете ли да преиспитујете све те бесмислице – од „финансирања убиства” до „галантне понуде Империје” – следи вам оптужба да не разумете „уметност”.

Заиста, уметник је слободан да тврди било шта. Он изграђује особени свет који није тек слика стварности, већ са стварношћу некада наизглед и нема много додирних тачака. Али, добра уметност је истина бића – она покреће наше емоције, откривајући нам дубоке и важне истине како о свету, тако и о нама самима.

Невоља са Атанацковићем је, међутим, што је његова истинапрвенствено идеолошка. То је истина друге Србије – колоније Србије.

Нација је, тако, „једна савршена измишљотина, лоша литература” (стр. 156), „на овом поднебљу” осуђени смо на „неизлечиво понављање глупости”, „а уколико се глупост поткрепи што бројнијим и узалуднијим жртвама, утолико је више загарантовано њено понављање” (стр. 15), „овде кад се дете роди, њему се одма` каже да ће једног дана убити човека” (у рату), а и „свако дете што крај њега одраста, као и он, једнога ће дана убити човека” (стр. 26), ратовање српске војске  1912. године одликује „спаљивање кућа и дивљачко убијање и пљачкање становништва” по Албанији (стр. 127), када је „већина (убијених) била истерана пред велики зид и побијена куршумима”, а „понеко је убијан и у кућама, пољским клозетима и торовима за козе” (128), пожељни говор мајора Гавриловића требало би да гласи: „један по један шмугнућете иза ове кафане”, „а после куд који”, „да осветлате образ народа тако што ћете изучити корисне школе, створити добре породице и заувек се клонити војске и ратовања” (стр. 16), и томе слично.

Атанацковић заправо – у шта се може уверити сваки читалац – не пише роман већ пројекат. „Превише је то рационално склопљено, превише сувопарно”, примећује један критичар (овде), „Лузитанија је роман истушираног, упегланог, скоцканог, ситог (добро наједеног и добро напијеног) и здравог аутора који је са кошуљом и краватом сео за тастатуру да напише један умерено оригиналан, али ипак предвидив и не-радикалан школски рад на тему која му је пала на памет, а коју његови учитељи највише (да не кажем: једино) и воле. Пошто се ради о одликашу, чак вуковцу, (…) његова победа у натјецању за НИН-а је предвидива, логична, здраворазумска, најприроднија ствар на свету”.

Атанацковићев пројекат састоји се из формуле: мало постмодерне играрије, мало бизарности, мало псеудодокумената, мало критике српског национализма, мало пацифизма, и ето награђене – уметности.

Аутор овог „пројекта”, који је „дипломирао сликарство” у Италији, где „предаје мултимедије на америчком универзитетском програму SACI” (овде), заправо је желео да својој земљи порекла очито лекцију: „глупост” је када „сићушна краљевина” ратује против „галантне империје”, геноцидисалисмо Албанце 1912. као и 1999. („уклонити све те људске остатке `да нам после не зановетају`”; стр. 128), „јунак” си када дезертираш из српске војске док она брани Београд, и слично.

И онда такав „пројекат” добије „најважнију српску награду за књижевност”. „Не можемо се отргнути сумњи”, уочава Никола Маринковић, „да је награђивањем једног концептуалног дела последично афирмисана и његова идеолошка подлога, што је и главна невоља, и то не са идеолошке, већ књижевне тачке гледишта. Јер, историја књижевности показује да тамо где се ове тачке спајају, књиге не трају дуго”.

Наравно! Ко данас још памти како се уопште звала она књига Филипа Давида која је пре три године добила НИН-а? „Кућа сећања и заборава”. Е па „Кућа” је данас књижевни мртвац, као што ће то, за три године, бити и „Лузитанија”.

Али, шта мари, НИН ионако више није српски недељник. Он је гласило у власништву Ringier Axel Springer AG, дакле, ако хоћемо да будемо сурови, „данке дојчланд НИН” (Зоран Ђирјаковић). Новчани део награде у износу од 8.300 евра обезбеђују два анонимна дародавца – да ли се они стиде НИН-а, или се НИН стиди њих? А новоименовани члан НИН-овог жирија је филозоф Иван Миленковић, чија је главна квалификација, ваљда, што воли књижевност и што се прославио изјавом попут „Српско становиште је прво и последње уточиште за ништарије“ (овде), поређењем Ломпаровог Духа самопорицања са Мајн кампфом (исто), или  следећим генијалним запажањем:

„Шта би се догодило када бисмо се, једнога дана, пробудили без ћирилице? Па, не би се догодило ништа, ништа се у српском идентитету, ни за длаку, не би променило. Писмо је конвенција, систем знакова који у себи не носе никакву нужност. Замислимо, томе насупрот, шта би се догодило када бисмо се, једнога дана, пробудили без Kиша, Андрића и Kрлеже, без Пекића, Боре Ћосића и Миљенка Јерговића, без Радомира Kонстантиновића, Дамира Kаракаша и Семездина Мехмединовића. Тог бисмо се дана пробудили без половине мозга. Тог бисмо дана остали без идентитета”.

Признајте да нисте знали да су Дамир и Семездин знаци нашег идентитета, друга половина нашег мозга.

Некада је НИН-а додељивао Велибор Глигорић (двадесет година у жирију, десет година председник жирија; овде). Тада су награду добијали Црњански и Киш. Данас је у жирију Иван Миленковић. Отуда су кандидати Kаракаш и Мехмединовић.

Али, некада смо имали српску књижевност, а данас колонијалну. Аурора Моралес упозорава да је основна стратегија колонизације у култури напад на осећање за историју колонизованих. Треба пресећи све везе народа са сопственом прошлошћу, убити његово колективно сећање, исмејати његов осећај за историју како би се, лоботомизован, могао лакше подвргнути колонијалној манипулацији (видети: Ј. А. Митрић, овде, стр. 378).

Већ је примећено да је готово цела наша савремена књижевност у великој мери историјска (овде). Но, њена функција више није да памтимо историју, већ да је заборавимо. Као што каже Иван Миленковић, „образовати активног, дакле самосвесног, сувереног појединца, грађанина, значи научити га да се одупре колективном сећању“, што значи „не сећати се онога чега се сви сећају, цара Константина, косовске битке, Гаврила Принципа, јуначког ратног похода на цивиле“ (видети овде).

Зато Лузитанија. Зато Миленковић. И зато не ћирилица, Принцип и Косово, већ заборав, Дамир и Семездин.

Насловна – Потапање Лузитаније (W. Mc Dowell)

Текст преузет са сајта Стање ствари: 

https://stanjestvari.com/2018/04/03/antonic-kolonijalna-knjizevnost/