ВУЧИЋЕВЕ АНАЛИТИЧАРЕ САМ У СЕРИЈИ ПОЛЕМИКА, У ПЕРИОДУ УОЧИ ИЗБОРА 2012. ГОДИНЕ, НАЗВАО „МАСНОКОПИТАРИМА“. УПОРЕДИО САМ ИХ СА ИНТЕЛЕКТУАЛНИМ ХИЈЕНАМА КОЈЕ „ОЧЕКУЈУ ДА ЋЕ ИМ СТРАНКА КОЈА ДОЛАЗИ НА ВЛАСТ, КАО НАГРАДУ, БАЦИТИ КАКВО МАСНО КОПИТО“. „ЗАТО И КЛЕВЕЋУ СВАКОГ КО УПОЗОРАВА ДА ПОЛИТИЧКИ ШИБИЦАРИ МОГУ ДА ПРЕВАРЕ ГЛАСАЧЕ“, НАГЛАШАВАО САМ.
О „Вучићевим аналитичарима“ да пише „Коштуничин аналитичар“?, приметиће злобник. Стара и нетачна оптужба, настала је 2002. године, када сам се успротивио избацивању 45 посланика Демократске странке Србије из скупштине. ДСС је тада, по истраживањима јавног мњења, био најјача партија у Србији. Да та странка буде искључена из парламента зато што је избачена из ДОС-а? То је глупо и погрешно, по свим критеријумима парламентаризма и демократије.
После је Уставни суд поништио то избацивање, али у острашћеном делу јавног мњења остало је запамћено да су четворица аналитичара приговарала чишћењу скупштине од „антиреформских посланика“: Ђорђе Вукадиновић, Слободан Антонић, Огњен Прибићевић и Срба Бранковић.
Доцније је Прибићевић постао амбасадор у Берлину, а Бранковић се усредсредио на истраживања јавног мњења, па су престали да коментаришу политичка збивања. Тако смо од политичких аналитичара углавном само Вукадиновић и ја наставили да српску политику оцењујемо на основу два критеријума: демократско и национално. Како смо често кварили пробриселску једногласност („ЕУ или смрт“), неретко смо били главни „националистички“ сумњивци у јавном простору „европске Србије“.
Но, пошто су Мики Ракић и амбасадори помогли да настане СНС, није прошло ни две године, а већ нас је „патриотска Србија“ прогласила „жутим потајницима“ и „издајицама“. Између осталог, те 2010. године, Вукадиновић и ја серијом чланака демистификовали смо наводну „патриотску“ и „демократску“ оријентисаност СНС-а.
ХИЈЕНЕ И МАСНА КОПИТА: Баш зато што се знало колико смо упорно, у пробриселском окружењу, бранили оба принципа – демократско и национално – напредњачки пропагандисти су организовали медијску хајку на НСПМ. Но, управо они који су 2010. године били најгласнији у доказивању да Вукадиновић и Антонић нису никакви аналитичари, већ „жутаћи у патриотским редовима“, данас, 2016. године – ето изненађења! – главне су перјанице режимске пропагандне „аналитике“.
Вучићеве аналитичаре сам у серији полемика, у периоду уочи избора 2012. године, назвао „маснокопитарима“ („О критици СНС“, НСПМ, 6. јануар 2012). Упоредио сам их са интелектуалним хијенама које „очекују да ће им странка која долази на власт, као награду, бацити какво масно копито“. „Зато и клевећу сваког ко упозорава да политички шибицари могу да преваре гласаче“, наглашавао сам.
Тако је некако и било. Неко је добио власт, а неко збиља масно копито. Ево како је то, рецимо, изгледало на примеру Бранка Радуна и Драгомира Анђелковића. Основали су, октобра 2012. године, невладину организацију Форум за одговорну политику, да би ова НВО већ у јуну 2013. од градске власти Новог Сада добила пет милиона динара за организацију трибина. Али, до краја године одржана је само једна трибина. За 40.000 евра? Добар посао.
Исте године, Радун и Анђелковић добили су од владине Канцеларије за људска и мањинска права новац за штампање 15.000 примерака (!) зборника „Идентитет и толеранција“. А онда је 79 примерака ове књиге откупило Министарство културе. Но, према бази података српских библиотека, ова књига, наводно штампана у тиражу од 15.000 примерака, доступна је данас само у два примерка! Један је у Народној библиотеци, а други у Библиотеци Матице српске. Оба примерка се, као да је реч о најређим књигама, могу читати само у библиотечкој читаоници! Добар посао.
Још једно „масно копито“ је место за Б. Радуна у Управном одбору РТС-а. За УО РТС-а били су предложени, у складу са законским захтевом, угледни стручњаци – медиолози Зоран Јевтовић и Неда Тодоровић, етичар Јован Бабић, психолог Жарко Требјешанин, новинар Слободан Ступар…
Али, РЕМ је за члана УО РТС-а изабрао Б. Радуна, „политичког аналитичара“, кога је предложио, гле чуда, Д. Анђелковић, такође „политички аналитичар“. И то је било довољно да ова два „политичка аналитичара“ својим квалитетом и ауторитетом надмаше вишедеценијске специјалисте и професионалце, као и њихова удружења и асоцијације.
Наравно да Радун и Анђелковић данас уредно настављају да својим „политичким анализама“ попуњавају време и простор како на Јавном сервису и ТВ Пинку тако и у „Политици“ и „Информеру“. Они ће увек публику да умире нарацијом о премијеру који се натчовечански бори, истовремено, против „жуте хоботнице“ – састављене од „жутих тајкуна“, „жутих новинара“, „жутих аналитичара“ итд., и против страних амбасадора – који, како нам је недавно објаснио Анђелковић, „подржавају све што може да уздрма власт“ и који „стоје иза ових протеста“.
Ипак, пропагандни утицај Радуна и Анђелковића ограничен је на онај део публике који се или у политику слабо разуме или има једноставну, дихотомну (добри А – лоши Б) перцепцију стварности. Њихова главна пропагандна прича је да су „жути“ све опљачкали и уништили, а земљу издали странцима, тако да премијер сада, са тако слабом и упропаштеном земљом, не може да уради ништа више од онога што управо чини. С друге пак стране, опозиција је, тумаче нам Радун и Анђелковић, далеко гора (корумпиранија, издајничкија) него власт, тако да свако ко својој земљи жели добро, мора да настави да подржава г. Вучића.
РАКЕТЕ С-400 НА КАЛЕМЕГДАНУ: Али, овако вулгарна пропагандна матрица не може да задовољи онај део публике који се пита: како то Вучић спасава „оно што жутаћи нису упропастили“ ако је управо Вучић (а не Тадић) повукао институције Србије са Севера Косова и ратификовао чак три НАТО споразума? Како би тек изгледало да Вучић Србију не „спасава“?
За ту публику, која боље прати политику и склона је да о понечему поразмисли, задужен је други тип режимских аналитичара – попут Жељка Цвијановића. Тај тип аналитичара признаје да Вучић „Империји“ чини стварне уступке које није давао ни Тадић. Али, тај ће вам аналитичар тврдити да је то само привремено – до великог преокрета.
Вучић, наиме, по овом наративу, само чека да Русија и Кина довољно ојачају и да се стекне одговарајућа геополитичка констелација. Тада ће он да покаже своју праву, патриотску и русофилску природу.
Све што се у Србији дешава – од избора до таблоидне информативне мећаве – овај тип аналитичара смешта у контекст светскоисторијске борбе Вашингтона и Москве око Београда. У том контексту, Вучић се слави као мудри стратег који избегава конфликт, чува стабилност и чека да Москва коначно отвори кесу, направи нам пруге, поклони ракете и авионе… Е, тада ће Вучић коначно да откаже послушност Бриселу и Вашингтону.
Тај тренутак преокрета, наравно, никако да наступи. Али, само треба бити стрпљив и причекати, вели нам глодур „Новог стандарда“. А само „плаћеници Запада“ или „корисни идиоти“, који заједно руше премијера, могу да нападају Вучића због таквих ситница какве су изборне нерегуларности или „Савамала“. Они, јадници, заборављају на оно збиља велико и важно што наступа када Вучић најзад истакне С-400 ракете на Калемегдану.
ХВАЛОМ И КЛЕВЕТОМ ДО КАМЕРЕ: Трећу категорију режимских аналитичара чине они који изводе или тумаче „истраживања“ јавног мњења тако да сваки потез премијера добија наводну подршку грађана. Дејан Вук Станковић, који најчешће презентује резултате истраживања агенције Фактор плус, припада тој категорији аналитичара.
Та агенција, чије резултате редовно и опширно преносе главни медији, као што сам детаљно показао
у тексту „Швиндлерај плус“ (НСПМ, 7. јули 2015), некоректном формулацијом питања и одговора – то је оно што се види, а о оном што се не види, не можемо судити – добија „пожељну“ слику о подршци јавног мњења свему што премијер уради.
Рецимо, када су смањене плате и пензије, Фактор плус нам је открио да, према изјавама испитаника, то није утицало на то да они живе горе него пре! Наводно, 58 посто испитаника одговорило је да живи „исто“, 17 посто „горе“, а 22 посто „боље“ (?!). Чак је релативна већина испитаника (41%), према Фактору плус, подржала смањење принадлежности за пензионере, као и за запослене у јавном сектору.
И тако, када видите Тањугову вест од 30. маја 2016. године: „Фактор плус: Грађани највише подржавају оно што говори и ради Вучић“, одмах можете да знате да је „најновије истраживање“ ове агенције представио „аналитичар Дејан Вук Станковић“, после чега ће овај аналитичар обредати многе телевизије. Јер, тако важна информација мора се утувити просечном конзументу из ТВ гледалишта.
Али, „Вучићеви аналитичари“ нису проблем. Увек ће се наћи „аналитичари“ који, жељни камера или новца, хвале власт и клеветају њене критичаре. Проблем је у јавности. Србија нема истинско јавно мњење. Ми немамо изграђене институције које би омогућиле да се води дебата, да се чују различити аргументи.
Кажем аргументи – не страначка, политичка или идеолошка становишта. Те аргументе требало би да износе „јавни интелектуалци“. Ако вам је воља да их зовете „политичким аналитичарима“, у реду. Но, Србији је потребна дебата – у Скупштини, на РТС-у и РТВ-у, у „Политици“ и „Новостима“, на Студију Б…
УОЧИ РАЗЛИКУ: Не мислим да је „политички аналитичар“ редудантна или пејоративна категорија. Када ме питају кога ће Вучић да узме у Владу, одговор на то не може дати ни социолог ни политиколог (из које теорије?; из које парадигме?). Одговор на то даје само политички аналитичар. Зато ми не смета када ме и тако потписују.
Али, оно што је важније јесте: да ли служимо јавности како би боље разумела шта се дешава, или служимо странци која нас финансира и медијски „гура“? То се може утврдити једино уколико се устали поштена и стална дебата пред публиком.
Па нека онда публика процени. Ко је „унајмљени мозак“, а ко покушава да разуме и помогне да се разуме оно што се управо догађа. Ко хоће да произведе утисак шта јавно мњење мисли, а ко хоће да јавно мњење збиља почне да мисли.
Слободно мишљење и непоткупљивост – то је разлика између правих и лажних аналитичара. А коришћење мозга – између наших и њихових читалаца. Па да видимо којих је у Србији више.
*аутор је професор на филозофском факултету и политички аналитичар
Текст је преузет са сајта Време
U Srbiji dejstvuje savršen mehanizam (naravno, iz vizure Zapada). Aktuelnom ljubimcu se dopusti (verovatno se indirektno i podstiče) da gricne malo zabranjenog voća, a bivši istovremeno dobija potrebne informacije, logistiku i novac za dizanje galame protiv prestupnika uhvaćenog na delu. Ljubimcu-pokajniku se, nakon dragovoljno učinjenog ustupka (čitaj: još jednog nacionalnog poniženja ), omogući izlaz iz delikatne situacije iznenadnim opozivom protesta. I svi su srećni. Prestupnik, jer se spasao bede, a “opozicija”, jer je, okrnjivši auru “vlasti”, za jedan korak bliža povratku u izgubljeni raj. Srpska politička zbilja je tako potvrdila onu tezu da nije dovoljno samo služiti Zapadu već je potrebno to činiti sa osmehom na licu. Ovako sofisticiran instrument iznude ipak nije postojao u vreme DOS-a i njegovih derivata, što je sasvim dovoljan razlog za označavanje naprednjačkog režima kao najlošijeg (ili bar najštetnijeg) u novijoj srpskoj istoriji. Suštinska nesuverenost zemlje je nasledjena, ali sa negativnom selekcijom se otišlo korak dalje u odnosu na ranije nomenklature (što je i glavni razlog lakoće instaliranja pomenutog mehanizma). Ma kakav bio, okupator ipak ne može prisiliti upravitelja teritorije da se pri vodjenju kadrovske politike rukovodi podaništvom kao jedinim merilom.
Naravno, državne patriote (Djuka, Cvijanović, Vuk Stanković, Lazanski, Radun, Andjelković i ostali znalci koji gravitiraju “Novom Standardu” – zajedničkom pojilu zlonamernih optimista i ponekog naivnog) pokušavaju da nevolju svoga hranioca, izloženog napadima “žutih”(slepog orudja Zapada), okrenu na korist, prikazavši ga kao “čoveka dve paradigme”. Ova floskula je unutar ciljanog biračkog tela (uglavnom bivših radikala) bez sumnje shvaćena kao neminovnost privremenog boravka Gospodarevog nepatvorenog patriotizma i rusofilstva u mrskom evropejskom ruhu (narodski rečeno: Vučić radi glupe zapadnjake. Dotične pseudopatiote (reč je zapravo o najvulgarnijoj sorti oportunista) uteruju naciji strah od žute patkice proglašavajući je za vesnika predstojeće obojene revolucije – ukrajinskog scenarija koji CIA i Soroš spremaju Srbiji. Cilj svega ovoga je stvaranje opšte pometnje medju već sludjenim srpskim pukom, jer nad glavama neprestano visi Damoklov mač eventualne promene smera u tumačenju one konzerve magle sa nalepnicom: “Čovek dve paradigme”.
I konačno, u Srbiji već dugo ne postoji nikakav društveni pokret koji se protivi bilo čijoj autoritarnosti. Nema više ni pobuna koje izražavaju autentičnu volju naroda, a borba za vlast je postala takmičenje u kitnjastom ispisivanju CV-ja radi aplikacije pripadnika povlašćenog sloja za posao namesnika Srbistana ( turski naziv za Srbiju je ponajbolji označitelj ove razdržavljene teritorije). U ovakvim okolnostima, priželjkivanje poštene političke debate zvuči prilično naivno (ukoliko se ne radi o sarkazmu). Danas čak i spominjanje “Otpora” priziva setne uspomene na vreme kada je bar postojalo gnezdo u koje EU-kukavica može podmetnuti svoje jaje.