Случајни људи

Кажу да је Черчил говорио да је власт сувише озбиљна ствар, да би се препустила народу, као и да би избори били укинути, ако би се на њима заиста одлучивало. Иако звучи цинично, биће да је тачно, јер је Велика Британија, која је, да се подсетимо, територијално мања него што је била СФРЈ и неупоредиво сиромашнија по сировинама и пољопривредним потенцијалима, владала солидним парчетом земљине кугле, који је немилице цедила вековима. Нешто од тога цеди и данас. Биће, подозревам ја, да ту и такву политику није спроводио британски народ, преко својих изабраних представника, већ једна политичка класа, која је била одгајана, од детињства, да се бави политиком и државном управом.

Србија је, сасвим обрнуто, пример непосредне демократије, односно савршене владавине народа. Можда ова тврдња, на први поглед, изгледа апсурдно, али она то, заправо, није. У условима непостојања елите, заиста влада народ, односно појединци из народа, које народ бира. Србија је земља у којој свако може да постане политичар. Једини је услов да, осим нагона за самоодржањем (и са тим нагоном скопчаним мањком скрупула), неке друге квалитете нема.

У политичкој теорији, од античких времена, уочено је да се, у позно доба демократије (Грчка у 5. веку п.н.е., Рим од 1. века п.н.е.) у политици јављају „случајни људи“, људи који политику виде као делатност од које се живи, као и од сваке друге делатности и који нису одгајани да се њоме баве, већ су у њу ушли у зрелим годинама, у којима више не постоји „непосредно“ сазнање. Разлика, дакле, између неког енглеског политичара, који је, по природи тамошње социјалне стратификације, за ту делатност одгајан од малена, и нашег политичара је иста као разлика између Циге, који од малена иде са оцем по сточним пијацама и, мада ни сам не зна како, уме да оцени вредност коња једним погледом, и ветеринара, који је вредност животиње у стању да оцени тек ако је одведе на ветеринарски факултет и уради анализе. Први је познавалац, други сазнавалац; први има непосредно сазнање, иако га често није ни свестан, други то непосредно сазнање више не може да стекне, таман да прочита све што је о коњима икад написано. Исти је случај и са сином ковача, који од малена седи у очевој ковачници и који, под руком осећа квалитет легуре, док дипломирани технолог све зна о саставу легуре, али није у стању да је оцени непосредно, без анализе. Политика је исто тако подложна „непосредном“ сазнању. Један од таквих познавалаца је био Милош Обреновић, који иза себе није оставио никакве политичке списе, нити умовања, али је једним погледом оцењивао људе, баш зато што је, од раног детињства, одлазио на трговачка путовања и тако постао познавалац људи и околности, а извор свог познавања ни сам не би успео да објасни, као што ми не можемо да објаснимо откуд нам ход, говор и граматичка структура.

Ту почива сав понор између британског политичара (овде, наравно, не мислим на експоненте политике, који се фотографишу за медије, већ на креаторе политике, који обично остају у сенци), који је, кад је у школу полазио, знао да ће једног дана радити у управном апарату, и нашег политичара, који се, у зрелим годинама, у политику бацио, јер за другу делатност није био способан. Које је то, уосталом, занимање које се, осим занимања политичара, може стећи са 10 000 потписа? Правник? Лекар? Машинбравар? Пекар? Ништа од свега тога, само политичар.

Такви, управо стога, могу најдаље да се вину до експонената , никада до креатора политике, јер им њене најдубље тајне нису познате, нити могу то бити. Народ, који такве политичаре има, у најбољем случају може да се нада да ће, сваких сто, или двеста година, добити неког Милоша Обреновића док, за то време, Кембриџ и Оксфорд, одгајају не Милоша, или Луја Четрнаестог, већ високу просечност, односно стандард  деловања, баш зато што хоће да искључе случај из политике.

Овде је политика, дакле, уточиште за професионално неостварене, за оне са путером на глави, које једино гурање у власт може да сачува од затвора, за провинцијске вуковце, који су застали у развоју личности, за конвертите и реконвертите, јер-не заборавите-треба им, не Кембриџ, или Оксфорд, већ 10 000 потписа. Кад би Енглези увели такав принцип, не да не би имали империју, већ би у Лондону газдовао неки Кинез, или Индус.

Нисам једном видео српске политичаре, којима су мозак завртела два-три коктела у страним амбасадама, или телефонско ћаскање са неким амбасадором. Када почињу каријеру, такав коктел, или неко ћаскање, умеју да постану централни догађаји у њиховим, иначе малим, животима. Ушли су у велики свет, у високу политику! Пинки је видео Тита! Јуче код стрине на слави, у Мачкатици, данас са амбасадором на коктелу! Онај, са Кембриџа, је трчкао по резиденцијама и сретао амбасадоре, док је још носио кратке панталоне.

Искусни политичари, они који су почели да капирају политику из шпилхозница, као од шале се зезају са овима којима се шпилхознице тресу, у зрелим годинама, кад на столу виде више од једне виљушке и кашике. Странци, наравно, виде да имају посла са „Зулу“ политичарима и лако их, као од шале, купују и то, уверен сам, мање парама (паре ће исисати од нас), више поигравањем провинцијским сујетама и недовољностима (једном сам слушао двојицу српских, већ етаблираних политичара, како се препиру кога је амерички амбасадор више пута водио на ручак; не би ме чудило да их је водио  и у зоолошки врт и купио им кокице, да хране мајмуне), откривајући им „велики свет“.

Наравно, са уласком у „велики свет“, долази, као што рекох, и нешто пара, а с парама и оно женскиње, које није хтело ни да их погледа, док су носили конфекцијска оделца. Околина почиње да ти се увлачи тамо где сунце не сија, добијеш обезбеђење, јер си-боже мој-важан за државу и народ, шофер ти отвара врата Аудија, док твој олупани „кец“ постаје далеко и непријатно сећање… Једино што ти је још непријатно, то су твоји школски другови, које те и даље, при сусрету, зову „Жика Коњ“, или „Пера Вагина“, тако да мораш да се преселиш на Дедиње, где такав, прост свет, не обитава. Одело је скупо, али лагано, прави енглески штоф, али је етикета тешка као џак цемента. Више одело носи човека, него човек одело. Брачна верност, заснована на дугогодишњој неспособности да се, у условима конфекцијског облачења и олиндралог „кеца“, навата нешто са стране, почиње да бледи, иако сопствена госпођа почиње, и сама увучена у „велики свет“ да се облачи све боље и-чак-депилује изнад колена, и то кад плажи време није. Тамо где је некад стајала флаша шљивовице из завичаја, сада је подигнут олтар скоројевићства-вински подрум.

Тако они искусни, који су, сећате се, у кратким панталонама трчали по резиденцијама, за цигло неколико месеци, од српског политичара направе јефтиног сноба. Тако је то кад хоћеш да се бавиш оним за шта способан ниси. Али-добра вест-знаш ко је способан и гледаш да га отераш што пре и што даље. „Нека око мене буду дебели људи“, каже Цезар, кроз перо Шекспира.

Професорчићи, естрада, бизнисменчићи и олош сваке врсте се нагурао у српску политику. Да несрећа буде већа-ту им је и место. Најамничка интелигенција и српски лумпен-интелектуалци се убијају доказујући да је њихов партијски шеф геније каквог мајке више не рађају.

Овде уопште не спорим да је, код неких српских политиканата, у почетку и постојала добра намера, само што је склоп ствари такав да то брзо бледи. Најпре: за добре намере је потребан и добра људски материјал, а такав материјал се не постаје одлуком, већ одгајањем. Друго: политички  систем је постављен тако да се без пара не може, а да би се паре стекле, мора се одустати од поштења и добрих намера. Ко је читао Кваку 22, разумеће. Управо зато, током последњих двадесетак година, свако ко је хтео да нешто значи у српској политици, морао је да да дупе у кирију онима који су трчалу по резиденцијама у шпилхозницама, или је од политике дигао руке. Трећег нема. Издаја народа и државе давно је престала да буде ексклузивитет и постала је модус вивенди српске политике, бар док се не појави неки нови Милош.

објављено 06. фебруара 2015.