Када је римски цар Калигула (владао од 37. до 41. године н.е.) испразнио државну благајну, сетио се спасоносног решења: отворио је државни куплерај, у коме су проститутке биле жене и ћерке сенатора, а приход од куплераја је пунио државну касу. Хроничари кажу да су само три сенатора одбила да учествују у овом државотворном послу, који је подигао БНД Рима и да су, због тога, ова тројица русу изгубла главу, а њихова имовина је конфискована. То је тачно 1% од 300 римских сенатора. Остали су, ради спасавања главе и имовине, учествовали у овом реформском потезу императора. Што би се рекло: прихватили су програм стабилизације и реформи, да би задржали позицију лидера у региону. Данас бисмо рекли: прихватили су реалност. Како су ту реалност поднеле њихове жене и ћерке, не знамо. али се испоставило да Калигула и корумпирани систем могу да потроше више, него што сенаторке и њихове ћерке могу да приходују, ходајући на леђима. Мало иза тога, Калигула је убијен, сенаторке су ослобођене радне обавезе, а држава се вратила на уобичајену пореску политику – пљачкање сиротиње.
Вредно је запазити следеће: Калигула, за кога тврде да је био луд, али очигледно није био глуп, терет пуњења државне благајне је пребацио на онај слој, који од те благајне највећу корист има. То олигархија не прашта. Прежалили би они што им се жене и ћерке курвају, само да су они од тога корист имали. Такви су политичари свих епоха, уосталом. Олигархија, која у нормалним државама, организује пљачку, постала је предмет пљачке и из корисника прихода, претворила се у доходовну екипу. Пошто у опису радног места политичара не стоји да он нешто треба да ствара, већ да троши, Калигулину судбину није било тешко докучити. Морална питања са тим немају везе.
Калигула се, иначе, на документима потписивао као: „Ја, Калигула, цар и Бог“, што је притајена мисао сваког политичара, чак и кад се, скромно, потписује као премијер, или председник. Исто тако, увео је свог коња, Инцитата, у сенат и прогласио га за сенатора, док су му колеге, сенатори хуманог порекла, аплаудирали. Испоставило се, кроз историју, да овај потез и није тако лош; наравно, коњ више никад није уведен ни у један сенат, али је политичка пракса показала да је то тачна мера интелигенције која је потребна заступнику народа. Пожељно је само да не носи гриву, не једе зоб и добро подноси мамузање.
Два миленијума касније, историја почиње да добија сличне обрисе, као и Калигулин Рим; западна цивилизација је, под копреном цивилизације, запала у леталну декаденцију и само је питање времена, пре година, него деценија, када ће добити свог Калигулу. Већ данас, многи политичари на Западу, као и олигарси који стоје иза њих, не одају баш најбољу слику душевног здравља. На ободима империје, колоније имитирају начин живота умирућег царства, укључујући културни, економски и политички облик. Варварски олигарси, којима је дозвољено све, сем стварне моћи, подражавају начин живота својих господара, а ни душевно здравље им није много боље. Други ешалон олигархије, који чини део државног апарата и компрадорски лумпенполитиканти, није ништа бољи од Калигулиног сената; можда су паметнији од историјског колеге Инцитата, али гледају да то господари не примете, јер добро знају да ће у фотељама седети само док газде не примете да поседују хуманоидну интелигенцију.
Страховлада, Калигулина или ма чија кроз историју, почиње онда кад и последњи државни чиновник почне да следи вољу властодршца, а не закон. Диктатура има идеологију тежи привредном расту, сама себе обавезује законима, па може да буде чак и просвећена; страховлада поседује само силу и корупцију. Фридрих Пруски, просвећени диктатор, се на документима потписивао: „Ја, Фридрих, у служби пруске круне“; шефови страховлада су сао у служби себе самих и својих опсесија.
У Србији, од доба Милоша, а у Црној Гори од Николе, нисмо успели да изградимо бирократију која би владала по законима, без обзира шта владар о томе мисли и шта тражи. Век и по чинивнички апарат има ушинуће врата због погледа на горе; гледа властодршца, ослушкује га, труди се да му сваку жељу прочита. Такав државни апарат је, сам по себи, позив на страховладу. Чак и онај владар, који нема намеру да влада помоћу неке врсте хунте, врло брзо потпадне под моћ бирократије и брзо поверује да је, као Калигула, цар и Бог. Увлачење у дупе власторшцу овде је основни облик комуникације са њим.
Да ствар буде гора, одгајили смо већ трећу-четврту генерацију наследних државних службеника. Данас у државној управи седе уници оних који су у истим надлештвима радили. Већ се оформио, на нивоу кућног васпитања, дух чиновништва, који не чита законе, нити га они интересују, већ чита дневне новине, нарочито насловну страну, да види како му је паметно поступити. Сачувати плату и привилегије – то је за нашег државног службеника врховни закон. Биће да је таква мисао водила и оних 297 римских сенатора, који су предали ћерке и жене у државни куплерај.
Крајња консеквенца таквог начина размишљања је обесмишљаање државе и њено свођење на интересе државног апарата, који сада постаје истозначан са државом самом. У нормалним државама морате да подмитите службеника да нешто уради против закона, а у страховлади да би радио по закону; тамо дајете мито лекару да бисте добили бољи третман, овде да бисте уопште добили третман.
Речени Фридрих Пруски је говорио: „Држава је свакако организована да убира порез. Није, међутим, свеједно да ли се пљачка организује ради моћи државе, или се државна моћ организује ради пљачке народа“. Ко уме да сабере два и два, све му је јасно: тамо где не постоји, или чак опада моћ државе, а порези се свакако убирају, остаје само ова друга могућност.
Проблем наше будућности, а и Рим је имао тај проблем, јесте у томе што после Калигуле на власт никако не долази неки Ганди, већ само нове и нове калигуле. Државни апарат, комплетно чиновништво, од свакога направи Калигулу, јер је једино под таквим владарем могуће наставити пљачку народа и сачувати своје место у ланцу исхране. Када би са власти пали Вучић и Ђукановић, сам апарат би им нашао праву замену; и обична секретарица зна да треба да обуче најкраћу сукњу кад у надлештво улази нови министар.
Сва ова дупеувлачења, која гледате свакодневно, нису намењена личности владара, већ институцији. Ко савлада вештину улизивања, ваљаће и следећем владару. Ствар се додатно компликује тиме што се код нас политиком баве мање-више примитивни типови карактера, неиживљени и неодрасли људи, који су у политику и ушли да би дошли до нешто пара, да би се уверили да и друге жене имају што и њихова и да би преболели све оне заушке и чврге што су издобијали у школи од оних који су били бољи, јачи и паметнији, а баш такви су склони да подлегну чарима полтронисања. Сујета им је већа од памети.
Да закључим: онај, ко буде добро мислио својој држави, кад дође на власт, мораће да препакује државни апарат и да омогући, унутар апарата, социјалну проходност, односно да државна служба буде отворена свима, а не само одређеној групи породица. Још би најбоље било да се читав апарат распусти, макар земља стала месец дана. Ионако апарат не функционише. Ко мисли да је опасно остати без апарата, ево му питања: колико би вредео живот дилера дроге на улици када би се укинула полиција? Да ли је правденије одлуке доносило сеоско старешинство, или учено судство? Да ли је ико имао тешке образовне последице, ако месец дана није ишао у школу?
Ми смо научили да мислимо да једна заједница не може да функционише без државног апарата, а заборављамо да смо вековима живели без полиције, без професионалних судија, без професиналних лекара, без просвете, без општина, потврда, образаца, уверења и да смо, тада, били бољи, здравији и поштенији, него данас.
Још један докторски текст, последњи пасус посебно објашњава стање ствари. Велики поздрав