У безбројним текстовима и анализама, који су ових дана написани поводом председничких избора у Америци, било је мало трезвености, а много навијања. Срби су такви: ми утакмицу између Наполија и Вероне не можемо да гледамо, а да немамо свог фаворита. Једини текст, који сам ја прочитао ( много сам их прочитао) који се није задржао на површини збивања је текст Бранка Павловића, који је зашао у, како смо то некада звали, „базу“ америчког друштва[1], сасвим с оне стране карневалског сјаја избора.
Везивати магистралне историјске токове за неку личност, сасвим је аматерски поглед на свет. Није Цезар увео диктатуру, него је серија грађанских ратова у Риму, ратова који су опустошили државу и привреду, родила Цезара; није Хитлер измислио нацизам, него је Версајски мир створио Хитлера; Наполеон је узроковао ратни пожар у Европи, а њега је створила Француска буржоаска револуција. Само десет година пре или касније, што је у историјским оквирима трептај ока, ове личности су немогуће. Ни код нас није другачије: да се Тито појавио 1931. био би немоћан, а 1951. би био непотребан. Истина, крупнији историјски играчи се од ситне рибе разликују по томе што умеју да ухвате ветар историје. Ово што данас (изузев Додика) влада Србима, никад није ни помислило да хвата ветар, већ само гледа има ли у чамцу довољно хране, пића и пара, а чамац нек’ иде где га Ђаво носи.
Америка[2] је за Европу оно што је Рим био за Стару Грчку – хипертрофирани млађи брат, који је, већ самим својим постојањем, осуђен на паразитирање и хајдучију. Као што је модерна Британија настала на бруталном покоравању Брита од стране Нормана[3], тако је и Америка настала на отимачини од Индијанаца. Наравно, пљачка и отимачина су хронични пратиоци сваког историјског збивања и спорни су једино у етичком кључу, али се овде ради о нечему другом: пљачка и отмачина су постале темељ државности, начин на који је држава формирана [4].
Западни народи, уопште узев, као баштиници викиншке културе, нису гадљиви на пљачку и отимачину, а Америка и Британија су највиши и најорганизованији производ таквог осећања света.
Америка је, дакле, саздана на геноциду и отимачини и то – да апсурд буде већи – под окриљем најлибералнијег, сасвим демократског устава из 1787. Осећај расне надмоћи, коју има англосаксонски свет у односу на остале етничке групе, садржи у себи и прећутну сагласност, баш у оквиру самог устава, да се једнакост, као највиша уставна вредност, односи само на белу популацију протестантског порекла [5]. Устав, који врви од празњикавих фраза о једнакости, праву на срећу и успех, потпуно је превидео црно ропство и требљење Индијанаца [6]. Амерички устав, као и Магна карта, а уз њу и Акт о навигацији и Була о правима, су вечни баш зато што су сви ови документи у тумачењима, а никако у слову. Англосаксонски човек никако не жели да буде држан за реч, већ хоће да има одрешене руке за сваку историјску ситуацију [7].
Мит о америчком привредном чуду је буквално то – мит. Није у питању привредно, већ пљачкашко чудо, које је омогућило раст једне нације на рачун других, а доцније, у наше време, на рачун читавог света. Долар, као светски новац, није последица, већ узрок економског раста Америке [8]. Америчка војска је допринела привредном расту Америке више него сви капиталисти скупа. Триста милиона Американаца данас троши половину светске енергије и прави половину светског ђубрета, иако готово да више нема производњу, јер је она премештена махом на Далеки Исток.
Другим речима, амерички привредни модел је неодржив без пљачке и то ни десет Трампова неће моћи да измени. Идеја да се производња врати у Америку, подразумева и скок цена америчких производа, јер ће они тада садржати у себи и цену рада америчког, а не кинеског радника, а тај скок производних цена учиниће америчку робу неконкурентном на светском тржишту. Друго решење – да се цена рада у Америци обори – да би се подигла конкурентност робе, резултирало би моменталним немирима великих размера [9]. Упрошћено: Трамп ће или наставити пљачку, па тиме сачувати америчку доминацију, или ће ризиковати грађански рат. Техничко-технолошка предност коју је Америка до сада имала у односу на друге земље, данас критично зависи од увоза мозгова, јер америчко друштво више није, услед растуће декаденције, у стању да их произведе у довољном броју, да би се предност одржала. Уколико, међутим, опадне стандард, услед изолационистичког експеримента, она више неће бити привлачна за младе научнике из читавог света и доћи ће до техничко-технолошког заостајања.
Вол стрит и корпорације неће мирно гледати такво заостајање, па ће и Трампова позиција постати клизава.
Дакле, Трампа је створило једно време, један тренутак, и остаје велико питање да ли ће баш он, у шта ја сумњам, успети да промени хиљадугодишњу парадигму западнопг човека, или ће је само следити на други начин. Склон сам да верујем у ово друго.
Мени изгледа да је Трамп историјски близанац браће Грах у Риму с краја другог века п.н.е. Браћа Грах су били веома богати популисти, који су наступили у име плебса (тешко сиротињи коју богаташи бране) и покушали да изведу реформе које би ојачале клонулу римску републику. У њихово доба, римско друштво се раслојило на неколико стотина бексрајно богатих патриција и пар милиона тешке италске сиротиње. Њихове реформе су биле, по свом духу, веома налик онима које Трамп хоће да изведе и обојица су их главом платила, јер олигархија није била расположена да се одрекне привилегија и пљачке Медитерана. Реформе браће Грах је наставио Гај Марије, а последице свих тих полувековних реформи су појава диктатора (прво Суле, па после и Цезара) и још оштрија пљачка света у корист Рима. Серија грађанских ратова је до те мере опустошила Рим, да више никакав привредни облик није имао, осим пљачке. На крају се, са Цезаром, народ Рима одрекао слободе и републике за парче хлеба. Римска војска није била расположена да седи с миром, јер се издржавала од пљачке, тако да су, од Цезара, па до краја царства, постојале још само приватне војске амбициозних генерала. Већ је Август био више вођен легијама, него што их је водио.
Овај мали и прилично упрошћени историјски осврт је важан за разумевање данашњег тренутка Америке. Пред Трампом се не налази бескрајно широко поље деловања, већ трасирана стаза, којом може врло мало да врлуда. Поготову не треба очекивати од Трампа, као од човека Запада и милијардера, да га задржавају некакви морални обзири и да на његово одлучивање утичу симпатије и емоције. Запад је утилитаран и функционалан до те мере да то Словен себи једва да може да представи, а Трамп тешко да је Словен. Ово не пишем зато што мислим да Трамп априори има неку злу намеру, него због тога што сам сигуран да се у свом односу према Балкану неће руководити тиме што му је нека баба из Гроцке чувала децу пре педесет година. Ту врсту сентимента Западњаци немају. Оно што је корисно, то је и морално – то је етичко начело Западњака [10].
Уколико се чудо и догоди, па Америка олабави свој челични антисрпски стисак на Балкану, такво њено понашање неће обавезивати и Британију, која се, већ два века, чврсто укотвила на њему. Све да се и друго чудо догоди, да Британија олабави стисак, или да је збрише цунами, остају нам наше олош-елите, с којима нам је пропаст гарантована, таман да Америке и Британије на свету нема. Кад би на Србију и Црну Гору долари и еври с неба падали, наше политичке елите би изнад нас поставиле мрежу да ни једна новчаница не падне народу. То је наш први проблем, а не Трамп, или Хилари. Но, народу који је изгубио историјско самопоуздање и самопоштовање, не остаје ништа друго, до да се узда у Трампа, чудо, Русију, или Бога, јер у себе више да се узда не уме и неће.
Нико, заправо, не зна шта ће Трамп заиста урадити, па су све анализе у том правцу једнаке гледању у плећку, или бацању пасуља. Ако смо нешто научили за кварат века демократије, то је да изборна обећања никог не обавезују. Сваки је кандидат за америчког председника обећавао да ће окончати америчке ратове по свету и свако је додао неки нови рат. Боље би нам било да се заинтересујемо шта сами можемо да урадимо за сопствену судбину, уместо што се спасу надамо из туђе руке. Наши дедови нису знали има ли Америке на свету, па су ипак умели да себи створе слободу.
[1] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/tramp-zasto-kako-i-kuda-dalje/
[2] А с њом и Британија, која је неодвојива од Америке у свим геостратешким и геополитичким збивањима.
[3] Нормани су се, 1066. године искрцали на Британско острво, а само двадесет година касније је написана „Књига судњег дана“ (Domesday book), којом је земља Брита раздељена између норманских племића. Идеја да та земља припада Бритима, сасвим је игнорисана од освајача.
[4] Шпанци су ојадили Јужну Америку, али су већ имали своју, за тадашње прилике, моћну државу. Никад им на памет није пало да од Јужне Америке направе једну крупну, нову државу. Пљачка им је била сасвим довољна.
[5] Само један амерички председник је био католик (Кенеди).
[6] Пола века касније је извесни лорд Атертон, члан Горњег дома Британског парламента, изрекао занимљиву мисао, која је промакла демократским сањалицама: „Нас демократија интересује само као демократија за Енглезе“.
[7] Магна карта, по слову своме, регулише однос барона и круне. Од 18-тог века, она добија друго тумачење (јавља се однос народа и круне), а да ни једно слово није промењено. То оставља одрешене руке да се сутра, у складу са новом ситуацијом, да и ново тумачење. То помало личи на Библију: сви читају исти текст, а свако га разуме и тумачи на свој начин, у складу са историјским тренутком. Таква је судбина свих „вечних“ текстова.
[8] Лично ћу веровати да је униполарни свет умро оног тренутка кад Русија и Кина престану да држе своје девизне резерве у Америци и кад већина земаља у свету почне да обрачунава међусобну трговину у некој другој валути, а не у долару.
[9] Симпатична је претпоставка да ће се производња до краја роботизовати, па ће бити свеједно да ли се производи у Кини или Америци, јер таква рачуница превиђа зависне трошкове (складиштење, транспорт итд.) који су у Америци јамачно већи него у Кини.
[10] Црно ропство се у Америци осетило као неморално тек кад је Север почео да, у погледу профита, заостаје за Југом, јер је Југ имао јефтинију радну снагу, па је био конкурентнији. Док је профит био уједначен, моралистима ропство није сметало. Наравно, Срби верују у бајку да је стотине хиљада белаца изгинуло у грађанском рату, да би Црнци стекли слободу. Нашој лаковерности краја нема.
