Када се један народ одрекне прошлости и кад има агоничну садашњицу, не остаје му друго него да се узда у неизвесну будућност. Будућност, као поље безобалних и неодговорних обећања, изузетно је плодно тле за лажне пророке и месије, а сви појмови сутрашњице добијају сакрални карактер. Све што је „овде“ и „данас“, све што је хиљадугодишња тековина, стечена на напорима, мукама и одрицањима десетина генерација, жртвује се пред олтаром мутне и недогледне будућности.
Ако нешто говори о неодговорности ма које власти, ако постоји ултимативни приговор на немоћ и излишност система, то је њен позив на будућност. Чим они, који су бирани данас и овде, своје поље одговорности изместе у будућност, треба да вам буде јасно да су такви политиканти, у ствари, продавци магле и да ништа добро донети не могу.
Сакрални карактер српске будућности се огледа, између осталог, и у изванполитичким терминима, који се обилато користе међу трговцима у храму сутрашњице. Они „верују“, они се „надају“, они се моле пред олтарима Брисела и Вашингтона да их не „уведе у искушење“, пред Светском банком и ММФ-ом да „нам хлеб наш насушни дају данас“, а за своје личне каријере, политиканти се моле страним амбасадорима, „који јесу на небесима“. Једна од тих, посебно дирљивих молитви, упућена је ЕУ („да придет царствије твоје“) али, авај, као и сваки свети догађај, и овај има Датум. Да би пришло царство бриселско, мора се проћи читав литургијски обред, у виду утварних преговора, током којих се упознају свете тајне ЕУ. Наравно, подразумевају се и три монашка завета, која ћемо морати да испунимо на путу ка овој вишњој творевини. Први смо, заправо, већ испунили, а то је завет сиромаштва. Остаје само да му дамо етернални карактер, то јест да обећамо да нам никад напамет неће пасти, а ни нашој деци, нити унуцима, да се искобељамо из сиромаштва, е да би нам стално притицале стране инвестиције, наша економска нафора, без које нећемо видети царства евроунијатског. Други је завет послушности, које су наши политиканти већ положили (само чекам кад ће неки Кацин, или нека Ештонка са овим нашим првосвештеницима ЕУ радити апорт у Хајд парку, или у парку Тиволи) у наше име. Нама остаје само да сузбијемо гордост (опасан смртни грех, ако се сећате са часова веронауке) и савијемо кичму, као и наши заступници пред оностраном ЕУ. Кад су могли наши политиканти, ваљда можемо и ми. Трећи завет, завет безбрачности, подразумева да нећемо ступати у сумњиве односе са ма ким изван осовине Брисел-Вашингтон (ЕУ је Господ Бог твој; немој имати других богова, осим ње). Заправо је право чудо да РТС и остали утувитељи европског пута у наше главе, нису дошли на идеју да око глава наших европских светитеља, попут лејди Ештон, Лајчака и сличних, поставе златни, светитељски ореол, који је, за сада, видљив само посвећенима у европске тајне.
Истовремено, у самој милој нам и напаћеној отаџбини, еврофундаменталисти обављају евхаристију путем млека са афлатоксином и ГМО, у складу са оним: „Једите и пијте, јер то је месо моје и моја крв Новог Завета са Европском унијом“.
Можда ће неко рећи да су моја поређења унеколико претерана и – неће погрешити. Моја основна интенција је да прикажем како се, у недостатку ичег опипљивог, ичег успешног, или барем родољубивог, оперише, на српској политичкој сцени, крајње сакралним приступом светлој будућности, која неће доћи. Зар вас ове приче о ЕУ не подсећају на библијске приче о овом свету као долини суза, у коме нам је само мука сигурна, док је ЕУ налик Рају, у који се улази управо после овоземаљских трпљења? Не личи ли транзиција на неку врсту чистилишта, у коме ће се одредити ко ће видети Лице Божије, а ко ће заувек допасти мука паклених? Зар не видите колико има нечег свештеничког у начину на који наши политиканти чинодејствују са говорница, док користе обредни језик ЕУ, језик познат само посвећенима? Немогуће је да не видите одурну патетику у изразима лица и гестикулацији лажних пророка и псеудомесија, патетику коју може да изнедри само онај ко лаже и зна да то ради? Као што се, током литургије, призива Свети дух, тако се, током чинодејстава пред камерама, призивају комесари ЕУ и остала багра Новог светског поретка. Зар нас не уче наши првосвештеници да окренемо увек изнова образ нашим мучитељима?
Ко ово не види, не види до које мере је европски пут изгубио реалистични карактер и колико је опао до обезбеђивања личних судбина нашег еврофанатичног клера, тих јадних краваташа који нису у стању да нам реше ама баш ни један проблем данас и овде али, ако им поклоните довољно вере, створиће вам савршену будућност (уз евентуално „мајке ми“) и сигурну егзистенцију.
У овим нашим преварантима, који нам могу донети само јад, беду и несигурност, има нечег од Ђенке јер, будући да су они давно Аудијима стигли у европски Рај, само чекам кад ће неко од њих да испали: „И ти ћеш овако, куме, само сутра“. За њих данас, за нас-сутра. Док нама проповедају светлу будућност, за себе ту срећу нису хтели да пробају-пожурили су да се напуне данас.
Нама остаје наук: будућност почиње данас. Ако то не схватимо, возаће нас лажни пророци, кроз њихове лажне изборе, још много деценија; играћемо њихову игру, покер са обележеним картама, у којима ће њима остајати све наше, а нама, у будућности, само оно што ови нису покрали данас. У том кључу, Датум,који служи као велико покриће за силовање данашњице, у корист недогледне и данас непроверљиве будућности, само је игра сенки на зиду; никоме није заиста стало до њега-он је ту само да покрије неспособност псеудоелите и њену криптоиздајничку политику.
Да ли ћемо, дакле, добити фамозни Датум? Будући да је ЕУ издигнута на ниво религиозног симбола, добијање Датума би било равно сумраку богова, односно прелазак са употребљивог верског заноса, на политички неупотребљив и потенцијално опасан ЕУ атеизам. Унутар политиканата се јавила сумња: шта ако Бог и Датум не постоје? Шта ако је све опсена и варка; шта ако се лична политичка судбина провинцијалних првосвештеника ЕУологије везала за маглу и прах? Суочена са могућношћу да се Датум не збуде, псеудоелита се поделила на јерес (“ Неће бити смак света ако не добијемо Датум“) и правоверје, које је сигурно да, док се у рукама држе инквизиторска средства, у виду полиције и медија, Датум није ни важан.
Али, манимо се евро-атлантске религије и запитајмо се хоће ли заиста бити Датума. Тешко. У случају да нас ЕУ благослови Датумом, морала би да нам, у складу са досадашњим правилима игре, гарантује територијалну целовитост, а моја је процена да черупању српске територије није дошао крај. Наравно, нисмо једном гледали како се сва правила мењају на нашу штету, па ни овог пута би се дао направити изузетак, односно датум не би спречио комадање Србије. Ипак, то је мало вероватно.
Друга варијанта је да нам се давање Датума одложи за неку другу прилику, под неким бесмисленим изговором, као што се већ дешавало.
Трећа варијанта је да добијемо неку сплачину од условног Датума, или неку сличну опачину, која би, у очима српског народа, ојачала позицију псеудоелите и прибавила јој лажну афирмацију, а да се, испод површине, настави откидање Војводине и Санџака.
Пракса је показала да ЕУ није спремна на уступке, односно да не награђује своје марионете и да их, шртавише, ритуално понижава у свакој прилици. 
Међутим, и осовина Брисел-Вашингтон се нашла у ситуацији у којој раније није била: демаскирала је и потрошила све политичке опције у Србији и нема нову странку на коју би се ослонила у будућности, те ипак мора наградити, макар и невољно, оно што је сада на власти. Ако бих морао да ставим паре на неку опцију, то ставио бих на то да ће смислити неку формулацију у вези с Датумом у стилу „и да прдну, и да се стисну“, односно условни датум, датум за датум, или нешто слично.
Запад је убрзано трошио лажне месије у Србији, а ове последње чак необично брзо. Резервних лажних пророка нема и остаје само диктатура, као последња одбрана европског пута у Србији. Несагласност народа и политиканата, у свим важним питањима, никад није била већа и, пре или касније, доћи ће до бунта и то озбиљног. Власт, као и свака гомила која је окупљена само око плена и ничег више, реаговаће нервозно, претераном силом и отвориће Пандорину кутију. То ће се свакако десити, са Датумом, или без њега, али би добијање истог, на кратак рок, релаксирало ситуацију у Србији. Дугорочно, то би био увод у нове лажи и преваре, у нови круг пропасти, са сада непредвидљивим последицама.
18. март 2013.
