Идеологија и осећајност
Иако су идеологије, дакле, творевина, па и последица рационализма, односно уверења да се свет и живот могу засновати на принципима разума[1], те да историји треба помоћи свесном људском интервенцијом, на крају се редовно испостави да је идеолошка припадност, како се то обично каже, узрокована – сасвим парадоксално – емоцијама.
Сам идеолог је попут оног певца, који мисли да сунце излази зато што он кукуриче, односно да ће се, помоћу његовог умовања, усмерити историјски процеси у одређеном правцу.[2] Баш правац, међутим, у коме неки идеолог умује је последица не разума и каузалистике, већ претходног настројења. Примерице: никада Платон није себи поставио претходно питање да ли је грчки полис добар модел организације друштва, већ само какав полис треба да буде. Исто тако, ни Маркс, ни Талкот Парсонс, ни „Чикашки момци“ нису себи претходно поставили питање да ли је бољи комунизам, или капитализам, већ су се определили на основу претходног настројења, а сво паметовање се сводило само на то зашто је овај или онај облик државне и друштвене организације бољи. Ово је потврда тезе из првог дела да су идеологије прелогичке и прекогнитивне категорије, односно да је опредељење за неку од њих настало пре њеног формулисања. Рационализам „ради“ тек од тренутка опредељења за неку од њих, док је сама одлука ствар претходног настројења.
Са присталицама неке идеологије ствар је још гора: огромна већина њих није у стању да разуме ни елементарне поставке неке идеологије[3], нито то уопште покушава. Они идеологије „воле“ или „не воле“, свог лидера обожавају, а противничког презиру, они читав идеолошки свет претварају у емоцинални, чиме се идеологија, која се креирана да се разуме и да убеди, свела на то да се воли или не воли.[4] Уосталом, када би нека идеологија била чињенично убедљива и тачна, било би немогуће постојање других, паралелних идеологија. Обрнуто, када присталице поверују да је баш њихова идеологија „тачна“, по природи ствари морају остале идеологије да означе као „нетачне“. Логика ту заиста почиње да делује у једном закржљалом виду:
„Ако је наша идеологија тачна, она је и прогресивна и корисна за друштво, дакле:
Остале идеологије су, дакле, нетачне, самим тим и штетне, дакле:
Штеточине се морају одстранити из друштва.“
На тај начин се, са висина разума и просветитељства, лако сурва до гулага и конц-логора и то баш зато што се тачност идеологије не утврђује (нити се може утврдити, уосталом), већ се претпоставља и то на основу емоција, предрасуда и предубеђења.[5]
Сигуран сам да би се Маркс шокирао када би чуо интерпретацију свог учења из уста неког једва писменог партијског комесара, неке 1944-те, рецимо. Ништа мање не би био збланут Талкот Парсонс да чује тумачење позитивизма од стране наших Другосрбијанаца, а Веберу би се откачила доња вилица кад би чуо Вучићеву конференцију за медије, на којој се овај бави протестантском етиком. Баш у томе се крије последња тајна сваке идеологије, а то је да је она непримењива, бар не на начин који је идеолог имао у виду.[6]
Свака идеологија је, једним делом, и утопија, односно начин на који данашњи свет, кроз ум идеолога, посматра свет сутрашњице, са идејом да тај свет „поправи“. У свакој се идеологији крије неки Шангри Ла, Дизниленд, Ел Дорадо, или Хипербореја. Сваки идеолог хоће да свет, друштво, привреду, или сам живот, утегне тако што ће их везати гвозденим ланцем каузалистике, тако да све ово скупа нити мрда, нити дише, већ се покорава шемама разума. Али, проклетство које лежи над свим идеологијама јесте то што и свет, и друштво, и живот, хоће да мрдају и дишу, што не трпе стеге узрочно-последичних веза. На концу, после напора две-три генерације, живот (неку) идеологију не одбаци као тачну или нетачну, већ је обесмисли. Оно што мрда и дише бежи из ланаца разума.
Осећајност, као једна од најважнијих компоненти усвајања идеологије, ту се појављује у обрнутом виду: ако се, на почетку идеолошког штеловања друштва и човека, појављивао осећај задовољства због усрећивања друштва, на концу се тај осећај завршава фрустрацијом због тога што је живот превладао идеологију. Та фрустрација ствара оне посткомунистичке приче[7] о томе како је идеологија савршена, само што људска свест није на нивоу на коме може да је прихвати. Разочарење услед неуспеха идеолошког концепта одводи или до преласка на нову идеологију[8], или до бежања у контемплацију, а некада и до веома радикалних решења.[9]
Када би се, дакле, идеологија доживљавала сасвим разумски, не би долазило до емотивних ломова кад јој крај дође, већ би се њен слом доживљавао стоички.
Друго снажно осећање које производе идеологије јесте мржња. Пошто се ни једна идеологија не може замислити усамљена, већ постоји само међу другим идеологијама, природно мора имати нетрпељив однос према њима. Читава друштва озбиљно пате од идеолошких сукоба, који им заустављају сваки напредак, некад и за више деценија.[10] Међутим, и тамо где се једна идеологија наметне, стално се проналази, односно симулира идеолошки непријатељ, да би се повећала хомогеност присталица. [11] при том, сасвим је свеједно да ли је непријатељ стваран или умишљен, једина разлика је што онај умишљен има шансу да преживи дуже.
Наравно, у модерним друштвима, која имају, у планетарним условима, мање-више исту идеологију – идеологију метрополе – идеолошки сукоби и мржња се симулирају пред масом, која мора, или бар треба да верује да се између присталица ове или оне идеологије налази неко озбиљно питање, а да су идеолошки противници, и једни и други, озбиљни људи.[12]
Идеологије су опале, од некада озбиљних политичких питања, на чисто биолошка питања моћи и плена, тако да се и сукоби само дотле допиру.
[1] Који само што нису откривени; свака идеологија је, у ствари, само поправка претходне.
[2] Велики Платон је, да би се проверило како његова идеална држава ради у пракси, на управу добио Сиракузу. После пола године је морао бекством да се спасава од усрећених грађана Сиракузе.
[3] Идеје може да разуме врло мали број људи, док идеологије, као релативно упрошћене идеје, разуме нешто шири круг, а убедљива већина се за идеологије одлучује само на основу парола, без и најмањег покушаја да проникне у дубину идеологија.
[4] Сасвим је апсурдна помисао да су присталице КПЈ, током рата и непосредно после њега, разумеле (или чак само покушале да разумеју) сву бескрајно досадну и сложену марксистичку идеологију, која је претпостављала озбиљно предзнање; од све те приче, они су се повели за небулозним паролама подгрејане Француске буржоаске револуције, попут оне бесмислене „Братство-јединство“, или „Градимо фабрике“, или „Индустријализација плус електрификација једнако социјализам“. Колико су Личани и Крајишници 1945. разумели марксизам, толико данас другосрбијанци разумеју либерализам. Демократска, сасвим грађанска претпоставка, да сви могу да разумеју све, па кад разумеју треба само да се определе на основу разумевања, идиотскија је од представе да је земља равна плоча.
[5] Сами идеолози постају другоразредне личности идеологије, односно сва тумачења идеологије прелазе на практичне политичаре који, да би се власти домогли или се на њој задржали, идеолошки Рај претварају у Пакао за неистомишљенике; са убеђивања по библиотекама, школама и читаоницама, прелази се на убеђивање пендреком. Када се Лењин дочепао марксизма, пет милиона Руса се растало од живота.
[6] Идеологију углавном не примењују њени творци, који су махом апстрактни поправљачи света, већ практични политичари, који је обликују за практично-политичке циљеве, што говори да је свака идеологија сва у тумачењима, те да је само питање ко је и у чијем интереу тумачи.
[7] А ствараће и посткапиталистичке, или постграђанске.
[8] Ко се научи да једном мисли у идеолошким оквирима, тај тешко прелази на неидеолошки поглед на свет. То се најбоље опажа на деци комуниста која, после слома родитељског идеолошког концепта, прелазе на нови, од екстремно грађанског, до клерикалног, у коме се вера посматра као идеологија, а црква као политичка партија.
[9] Са сломом комунизма, дошло је до епидемије самоубистава разочараних комуниста, махом оних који су били прави верници комунизма и нису вукли бенефите од система. Они који су те бенефите вукли, умрли су природном смрћу, обично у позним годинама. Они први су од идеологије очекивали срећу за човечанство, ови други срећу за себе. Не знам поуздано, али претпостављам да на Дедињу није било разочараних комуниста, већ само будућих капиталиста.
[10] То избегавају само друштва попут британског, или америчког, у којима се богатство идеологија симулира. У новије време, то важи и за колоније, попут Србије, у којима се сви, испод површине збивања, припадници једне једине идеологије – либералне. Управо зато се идеолошки сукоби никад не воде око питања својине, а капитализам је безупитан за све. Истина, иеолошким сагласјем са метрополом, колоније не напредују, јер су предмет сталне пљачке.
[11] Тако се дешава да председник Владе, Александар Вучић, у тренутку када се у Србији укида 800км пруга, замишљене непријатеље оптужује да хоће да Србију „врате назад“. Апсурдност оптужби ни мало не узнемирава присталице које, у крајњој линији, имају вајду од слеђења идеологије, тако да умишљеног непријатеља виде као неког ко би могао да им укине стварне привилегије. У страху су велике очи!
[12] Сукоби избијају, али само око материјалних добара, статусних питања и, евентуално, око надлежности над естрадом и курвама.
Tema je izuzetno aktuelna i od nje ne treba bežati, naprotiv, pa svaka čast za pokretanje ove rasprave i razmišljanja. Ideologije su, još uvek tako mislim, hrana i otrov za mozak, one pokreću u progres, kreativnost i opšti napredak, ili su destruktivne i pokreću ekstremizam i negaciju do uništenja svega što nije u skladu sa „našom“ ideologijom. Da li će biti hrana i pokretačka ili otrov i dezintegraciona u dobroj meri utiču neposredno okruženje i zvanična politika države u kojoj smo. Tipični primer izazivanja mržnje do svega drugog, posebno do opšteg napretka svih, je ideologija neoliberalnotranzicionog kapitalizma volstritskog finansijskopljačkaškog tipa. Ta ideologija zatire sve koji se protive ideji koja je prerasla u patološku ideologiju novog svetskog poretka, a koja podrazumeva apsolutnu vladavinu sile nad svetom i svim njegovim resursima u interesu „izabranih“ i „izuzetnih“. Tako je odmah, čim se pojavio kao ideja, kao jedna naučna rasprava i u to vreme utopija da se može da primeni pre nego se svest ljudi, posebno ona kolektivna ne promeni radikalno, komunizam napadnut iz svih oružja, vatrenih, propagandnih, ideoloških, političkih i rušilačkih, a intenzivna propaganda i laži, uz korišćenje negativnih primera iz socijalističke prakse, su bili „argumenti“ da se negira i napada sve što miriše na opštu slobodu i jednakost sutra u čitavom svetu. Komunizam negira oružje za osvajanja i agresije, ratove, socijalne, ekonomske i svekolike ljudske i društvene razlike, mržnju, kriminal i egoizam koji vodi u sujete i pljačke. To samoproglašenim gospodarima sveta smeta i oni su spremni da svoju „demokratiju“ pokažu i dokažu bestijalnim rušenjima i ubijanjima svih koji su im na putu, makar bili i na 15.000km daleko, jer, i tamo su njihovi interesi za resursima i vladanjem tuđim životima. Žalosno je da oni koji nikada nisu ništa pročitali o komunizmu nasedaju onima koji su ga jako dobro proučili, te neće i ne mogu da shvate da komunizma nikada i nigde nije bilo i da nikada i nigde neće ni moći da bude prvo, drugo ili sedamdeset sedmo, već samo istovremeno. Komunizam ukida granice a kapitalizam podiže, komunizam sve što gradi gradi iz interesa za sve a kapitalizam samo manje grupe ljudi. U komuniztmu je profit zajednički i nema nepotrebnih viškova, a u kapitalizmu nije i generiše megalomaniju, komformizam i trku za još većom gomilom naslaganog, zbog čega se ne gleda ko se i na koji način gazi. Komunizam pravi kombajne a kapitalizam tenkove, komunizam gradi a kapitalizam ruši mostove, komunizam generiše ljubav i jednakost a kapitalizam mržnju i razlike,… Ko će da pobedi? To zavisi od nas i onoga koliko se osećamo slobodnim i jednako vrednim sa drugima.
Ideologija je istorijska kategorija veoma blizu birokratiji, dakle prilicno apstraktna i apsolutno nepotrebna za normalno funkcionisanje drustva, drzave ili civilizacije. Ukoliko se usvoji nekoliko jednostavnih normi koje su tekovina civilizovanog zivota, sve u drustvu pocinje da funcionise kako treba, narod ma kako zaglupljen i hipnotisan bio ume da prepozna sta je dobro za njega, navescu dva primera kojih se vlast plasi ko kuge, prvi je uvodjenje PDV-a postavili su pravilo visoke kazne i sve vec godinama radi kako treba, drugi primer je strajk policije od pre pet godina, dok je trajalo video sam, bio sam taksista svake noci za to vreme grad nikad mirniji i bezbedniji nije bio, ni saobracajnih prekrsaja i udesa nije bilo, kad je strajk prekinut haos se vratio na ulice. p.s. Kompletna opstinska administacija gradova do 100.000 stanovnika moze da bude zamenjena uredjajem velicine bankomata.