Тунел идеолошке страве – први део

Када је Даниел Бел, почетком Шездесетих, прогласио крај идеологија[1], сметнуо је с ума да су оне нужан облик кроз који се артикулишу идеје у грађанском друштву, те да ће идеологије трајати у длаку онолико колико буде трајало и друштво које мисли у идеолошким категоријама.

Сама типологија идеологија, која их дели на оне које припадају друштвеним групама (нација, бирократија, технократија), друштвеним класама (владајућа и потчињена), професијама (политичари, менаџери, правници, уметници), затим страначке идеологије и, на крају, индивидуалистичке (идеологије неорганизованих појединаца, попут усамљених научника, или уметника), показује да су све групе, које су обухваћене типологијом, настале са грађанским друштвом. Идеологија племства, или сељаштва, сасвим је немогућа.[2]

Оно што је промакло Даниелу Белу[3] је да су идеологије опале, а да нису нестале. У односу на велике идеолошке системе 19. века, модерне идеологије су плитке и упрошћене, тако да, у очима ученог света, више изгледају као пароле, него као нешто што је проистекло из идеја. Последњи велики философски системи[4], попут Марксовог, или Хегеловог, стари су век и по; нових нема и неће их ни бити, јер су и оквир и домет западне философије постављени са рационализмом, просветитељством и емпиризмом[5], тако да ће се, до имплозије западне цивилизације, преметати једна иста мисаона садржина, која неће преметањем постајати дубља, већ само досаднија и плића.

Како је, дакле, опадала цивилизација, Тако су опадале и идеологије, те се Даниелу Белу учинило да их више и нема. И, заиста, савремене идеологије су до те мере површне и симплификоване, да би и вепар, кад би умео да говори, могао да их интерпретира, јер су сведене на социјалу и вулгарни хедонизам или, како би Срби рекли, „у се, на се и пода се“. Но, то не значи да су нестале, већ само да су поживотињене и баш зато опасније него оне пре њих.[6] У најширем значењу, идеологије су, данас, савршено деструктивне и имају задатак да разоре друштва, породице, па чак и непоживотињеног појединца. Оне су ту да одгоје новог, урбаног прачовека, према коме онај стари, предкултурни прачовек, изгледа као добри Самарићанин.

Постоји много дефиниција идеологије и већина њих је сасвим коректна[7], те им се нема шта додати. Оно што идеологију разликује од философије[8] јесте то да је идеологија прелогички и прекогнитивни конструкт, односно не свет и живот какви јесу, већ какви треба да буду. Будући да су сви идеолози заражени рационализмом и прогресивизмом[9], њихов свет је свет који (још) није, што их, у умовањима, транспонује у будућност, која је право поприште идеолошке борбе. Сва идеолошка трабуњања, заправо, почивају на идеји да се историја, па и само људско постојање, укључујући и облике организовања друштва, могу усмеравати свесном људском акцијом, заснованом на „тачности“ одређене идеологије.[10] У том смислу, Хераклит и Лајбниц, рецимо, нису идеолози, али Платон и Маркс јесу; прва двојица описују свет и живот, друга двојица хоће да их потчине својим идејама. Пре рационализма, философија је била ту да решава метафизичка или (кроз своје деривате-математику и технику)практична питања човека који „јесте“, а не човека који ће доћи; идеологија је сва окренута овом другом човеку, оном који ће доћи, док је хронично незадовољна оним који је већ ту.

Идеја да се свет и живот могу уобличити по мери разума и, следствено томе, идеологије, била би сасвим суманута за човека ренесансе, а за сељака и племића би тако нешто било управо доказ одсуства разума.[11]

Свака идеологија, између осталог, почива на претпоставци да су идеолог, а с њим и његове присталице, авангардни, односно да су претходница друштва, они најосвешћенији и најмудрији, чији је погледнајдаље одмакао у будућност. Баш та претпоставка није доказана, јер се одвија на нивоу прокламације, а не неког деловања, или резултата. С друге стране, за практично остварење идеологије потребна је политичка партија, која се показује као сила којом се идеологија намеће те, по доласку на власт, коришћење државне силе да се „остатку“ објасни сва дивота идеологије. Томе обично служе гулази, голи отоци и слично, чиме се свака идеологија своди на оно што она, испод великих фраза, у суштини и јесте, а то је терање батином у Рај. Рај траје неко време, пола века, или век, и онда се опет појави неки паметњаковић, који увиђа да постоји и бољи Рај, само га нико пре њега није открио и – ај’мо Јово наново!

Рационалистичко-просветитељски корен идеологије се огледа у томе што се верује да се свет,  а с њим и људско постојање, могу ставити у систем, те да се историјско кретање мож контролисати и да се њиме може управљати. Према томе, сваки систем и свака идеологију су воља да се убије оно што је живо, што је остало изван челичног ланца каузалистике и прогреса.[12] Управо зато је свака идеологија наоштрена на религиозност[13] и на метафизику, јер их осећа као непријатеље разума, односно каузалистике. Из сличног разлога, идеолози су подозриви према осећањима и хоће да их контролишу, прописујући њихов начин испољавања, али о томе доцније.[14]

Искључити хаос, спречити случај, зауздати историју, најважнији је задатак сваке идеологије. Али, живот иде својим током и не хаје за идеологије, тако да је не један идеолог морао сузама да натапа хартију и да излије жуч на живот зато што овај одбија да на знање прими његове идеје и препоруке. Обрнуто, ако идеолог успе да, преко политичке партије, у пракси успостави идеолошки систем, истог тренутка одбацује списе и добре намере, те се граби за новац и моћ, односно ради баш исто оно што је претходницима замерао.

[1]  Daniel Bell The End of Ideology: On the Exhaustion of Political Ideas in the Fifties, 1960

[2] Осим кроз страначко организовање, а то већ припада грађанском друштву.

[3] Узимамо здраво за готово да се Бел преварио bona fide, односнода његово дело није програмски документ неког невидљивог центра моћи који хоће да убеди масу да идеологије више не постоје, или да, у крајњој линији, више нису важне.

[4] А са њима и иделошки системи

[5] Сви доцнији философски системи и идеологије, од иделаизма, до позитивизма и, данас, неолиберализма, имају пракорен у рационализму, с тим да је то видљиво само „посвећенима“, односно онима којима су философија и социологија струка.

[6] Чак и у најригиднијим, најрепрепресивнијим идеологијама, попут нацизма, или бољшевизма, као „непријатељи“ су означавани појединци, или одређене друштвене групе (Јевреји, неаријевци, либерали, антикомунисти, троцкисти итд.), док су непријатељи модерних идеологија човек и човечанство, односно свак ко обије да се поживотињи и да порекне древне симболе, попут слободе, правде, солидарности итд.Све што није утилитарно и хедонистичко мора се одстранити из друштва, док је нихилизам дозвољен, па и пожељан.   

[7] https://sr.wikipedia.org/sr/Ideologija

[8] Иако се она на философију непрестано позива

[9] Из чега нужно произилази став да „садашњи свет“ није добар, те да га ваља мењати, односноусавршавати

[10] Упкос овом „објективном“ ставу идеолога, идеологије вечно остају тачне за присталице и нетачне за опоненте.

[11] „Рагу историју гонисмо…“, каже Мајаковски,  што је централни моменат сваке идеологије. Мисао која је најдаља од сваког идеолога је да је он, заправо, производ епохе, а не њен гонич.

[12] Зато се противник ма које идеологије, ма где, увека назива „ретроградним“, или „кочничарем“, јер он, у поретку ствари, вуче уназад па, следствено томе, идеологија вуче унапред.

[13] Не на одређену конфесију, или цркву-са њима се некакав договор увек нађе.

[14] Идеологије су, саме по себи, природни непријатељи традиције и обичаја, јер их не контролишу, а будући грађанске по духу, веома су нетрпељиве према свему што није ново. Отуд чудна и донекле болесна потреба свих идеолога да заснивају нову традицију и нове обичаје, што је, осим што не успева, ординарна будалаштина. С тим је скопчан и смешан временски оквир у коме се идеологије крећу, док истовремено покушавају да себе представе као вечне: спортски турнир, или уметничка манифестација, постају „традиционалне“ после пет, или десет година, а нестају променом идеологије, за педесетак година. У фрази „хомо новус“, нагласак је на „новус“.