Идеологија и утилитарност
Већ сам, на почетку, рекао да идеологије почињу са грађанским друштвом, односно са рационализмом и просветитељством. Пре тога се сва политичка питања решавају онако како долазе, без идеје да је потребно правити шеме за будућност.[1]
Једна од важнијих, ако не и најважнија тековина грађанског друштва је политичко изједначавање свих поданика једне државе, укидање аристократских привилегија и успостављање демократије као политичког облика диктатуре новца. Тамо где су сви једнаки, живот губи ранг, а симболи губе смисао. И данас, више од два век од првих устава, помисао да живот није ту само да би се живео, већ да има ранг, да треба да изражава неку симболику, дражи мозак грађанина на оштро противљење.[2] Поравнавањем онога што се не може органски поравнати, односно свођењем на исто попа, витеза, буржуја и слуге, губи се и вишедимензионалност човека и уводи се најмањи заједнички садржалац – новац.[3]Грађанин нити хоће, нити може да разуме било какву дрштвену, или личну акцију, која се не може оправдати коришћу. Ако у нечему нема користи, бесмислено је ма шта у том правцу предузимати. Највиши израз користи, њено главно средство је новац, те се зато он налази у епицентру свих вредности сваког грађанског друштва, а идеологије су ту да би оправдале, или прикриле ову чињеницу, али никако да би је измениле.[4]
Док су идеологије само ментална онанија неког поправљача света, записана на папиру, нико за њих и не хаје нарочито, али кад их се дочепа нека политичка партија и убаци их у практичну политику, сама приврженост идеологији почиње да доноси корист. То је нарочито видљиво од појаве комунизма, али не зато што су то комунсти смислили, него зато што су појаву оголели. И – истина – док се на власт не дође, још се колико-толико поштују неки идеолошки принципи, али се они одбацују првог дана по уласку у скупштину, или владу.[5] Од тог часа, идеологија губи изворни смисао и постаје предмет тумачења од стране партијских могула. Средствима партијско-политичке пропаганде идеологија се намеће читавом друштву а, зависно од тренутка и географске тачке, дозвољавају се (или се не дозвољавају) извесне идеолошке разлике, али само оне које грађански концепт не доводе у питање. Уколико се појаве неграђанске политичкке идеје и, с њима, партије, прелази се на диктатуру.[6] Ту се појављује (привидни) парадокс диктатуре: пропагандни или полицијски притисак на народ, у име некакве идеологије, доводи до тога да народ реагује плебисцитарном подршком диктатору, а пошто је легитимитет власти у демократији уско скопчан са процентом присталица, испада да су диктаторски системи остварили највиши степен демократије.
Припадност одређеној идеологији, дакле, доводи до стицања личне користи.[7] Ту се појављује још један парадокс: неразумевање, а с њим и плитко усвајање идеологије награђује присталицу. То ја, лично, зовем „синдромом Голог отока“, што би, отприлике, значило да су везивање за идеологију и њено усвајање потенцијално опасни, те да је боље везати се за тумача идеологије (партију), него за њу саму. Тек кад идеологија, у доживљају присталице, постане чисто утилитарна ствар, ствар користи, дакле, отвара се поље безбедности и стицања добара, привилегија и положаја. Нема тог партијског вође који воли да буде држан за реч, односно да буде ускраћен за ново и другачије тумачење идеологије. Тако се, на концу, испоставља да је савршен следбеник идеологије онај ко је од ње, заправо, одустао.[8]
Овим се, коначно, открива однос идеологија и људске природе. Идеологија, која редовно претендује да је вечна, безвременска, те да је, у суштини својој, коректив утилитарне и грабљиве људске природе, на крају јој се покорава тиме што јој удовољава, да би сачувала фонд присталица. Сваки пут кад се присталице награде за ангажман, окрњи се део идеологије, тако да, на крају, од идеологије не остане ништа, осим неке врсте предузећа.[9]
На концу се открива и сам смисао идеологије као феномена: она је ту да конзервира грађанско друштво и то је њен први и последњи смисао, знали то идеолози, или не знали. Оне су, све скупа, само варијације на тему, а не тема по себи. Падом комунизма, идеологије су додатно сужене и симплификоване. Капитализам је постао неупитан и обавезан, а свака партија, чак и она која се издаје за националну и патриотску, постала је грађанска до карикатуре и у идеолошком смислу, и по духу, и по вођству. Напори више генерација да, кроз идеологију, поправе друштво, потпуно су савладани и круг се затворио. Безмало два и по века од Француске буржоаске револуције, вратили смо се на првобитну дилему: да ли треба да влада ситан, или крупан капитал и то је све што је остало од богатства идеологија. Све идеологије данас су идеологије капитала и, самим тим, Новог светског поретка, чији је капитализам основно оружје. Борити се против Новог светског поретка и глобализације, а заступати капитализам, израз је највећег слепила за политику. И баш ту се, још једном, појављује утилитарност идеологија као њихов завршни облик: за антикапиталистичку борбу не постоје фондови, а без фондова нема политике.
[1] И писање првих устава пада у то време. Пре грађанског друштва ником не пада на памет да би још нерођене генерације могао да веже правним документом трајнијег карактера. Последица тога је да је сваки устав написан у Европи и САД, обавезно грађански и, наравно, демократски. Ту спадају и сви комунистички устави, који баратају, сасвим у духу грађанштине, народом као политичком количином.
[2] Да се живот одвија и на симболичком, а не само на егзистенцијалном нивоу – мисао је веома далеко од правог грађанина.
[3] Ваља запазити да је новац једини утекао концепцији једнакости. У демократији сте, барем начелно, једнаки по многим основама, од боје коже до пола, али никада и никако по количини новца коју поседујете – ту су све разлике дозвољене, иако је и идиоту јасно да без имовинске и социјалне једнакости нема никакве друге једнакости. То важи и за социјалистичке системе, који су привидно егалитарни, али уз услов политичке лојалности – за непријатеље радничке класе и социјализма, нема хлеба.
[4] Сва идеолошка питања се своде на то ко контролише и дистрибуира новац: појединац, предузетник, корпорација, држава, банка, берза, или радничка класа, преко своје авангарде, комунистичке партије.
[5] Черчил мудро каже: свака влада је конзервативна, јер влада.
[6] Свака грађанска идеологија (а све су грађанске) има диктатуру као највиши идеолошки циљ. Код Робеспјера је то „диктатура слободе против тираније“, код Лењина је то диктатура радничке класе, а у наше дане је у оптицају диктатура тржишта, иза које се крију корпорације и банке. Како било, диктатура је пунонадежна чињеница сваког грађанског друштва.
[7] Да сад неко на муке стави припаднике СНС-а, или ма које модерне српске политичке партије, да објасни која им је идеологија, не би знали да је формулишу, осим у најглупљим фразама „да живимо боље“, „да имамо већа права“, „да се вратимо традицији“ итд. Према модерним присталицама идеологије, полуписмени припаник 6. Личке дивизије из 1944. изгледа као идеолошки гигант.
[8] Свака идеологија почиње као утопија, а завршава се као антиутопија. Од Дизниленда до Великог брата пут није тако дуг као што изгледа наивнима.
[9] И идеолог, и политичар, схватају да без присталица не могу да прогурају идеологију, или партију. Али, то брзо схвате и присталице, те се отвара нека врста трампе између њих.
