Вучићеве игре, да не кажем зезање са опозицијом, код мене изазивају опречна осећања; с једне стране, забавља ме како ту опозицију, већ првом претњом да ће изаћи на изборе натера да се узнемири као да јој расту зубићи, а с друге, схватајући сву неспособност те опозиције и њену корумпираност, тачно знам да манијакално траже начин да остану у политици и да је сваки наговештај нових избора у Србији и наговештај нових издаја, противиздаја и берза људи и идеологија.
Оно у шта сам сигуран је да Вучић никог није преплатио, бар не онако како су то радили ови пре њега. Мислим да је драматично оборио цену људи, јер им је ухватио меру. Зашто би неком давао милионе, кад је овај спреман да се прода за стотине еврића? Зашто би неког плаћао стално, кад можеш да му платиш вечеру и гурнеш му у џеп 200е да те брани од Паткице на Пинку? Оборивши, дакле, цену корумпираног људског материјала, Вучић је оголио српску политички сцену, на којој постоје, осим СНС и СПС, још само хватачи цензуса по амбасадама и показао да Србија нема ни идеје, ни идеологе, ни политичаре. Нема, заправо, ништа што политику чини јавном делатношћу, али хијена у политици има више, него што их Африка има у свим саванама.
На прву, дакле, претњу изборима, опозиција се узмува као да јој расту зубићи и почиње фрка ко ће с ким у коалицију. Наравно, кад их питате, они сви већ сигуран цензус имају, на 15% су, али се окупљају да би афирмсали одређене принципе, вредности, бла, бла, бла… Укратко: нису сигурни у цензус, а то, сигуран сам, увек може да измами осмех код Вучића. Што је најсмешније, када су, летос, улазили у Скупштину, ЂБ, Двери и ДСС су мислили да су решили проблем за бар неколико година, а Вучић им сав ужас ванпарламентаризма оживљава после само неколико месеци. Како ће, ако не успеју да прескоче цензус, да враћају скупе кредите које су поузимали на посланичке плате? Како ће обедовати јефтино? Како ће вући из буџета по двадесетак хиљада еврића месечно, на основу броја посланика? Навикло се, а треба се растајати…
Да кажем просто: Вучић ће направити грешку ако не распише изборе. Ту би имао шансу да или потопи, или, ако му странци не дозволе, бар оголи политичку сцену у Србији, односно да покаже ко је чији играч. Већ се, као што рекох, на сам наговештај избора, најављују и коалиције, од којих су неке природне колико и Јелена Карлеуша.
Мислим да ће распоред, ако овај уопште одлучи да иде на изборе, бити овакав: за странце ће трчати најмање три блока, као и на прошлим изборима (три, јер трче за различите странце) – ДС, Чеда-Борис-Чанак (може и нека препакована варијанта, потпуно је свеједно) и ЂБ, појачана Дверима и делићем ДСС-а, који је остао уз Санду Рашковић-Ивић.
Друга екипа су Вучићеви омладински патриотски покрети, који имају задатак да не пређу цензус, већ да сачувају имиџ патриота, да би понеки послић опослили Вучку у будућности.
Трећа група су, наравно,СНС и СПС.
Вучићева идеја, ако је таква, а мислим да јесте, да почисти из Скупштине ЂБ, Двери и ДСС, ипак неће бити лако изводљива. Није немогуће, али није ни лако, мораће много кроз блато да их провлачи, а то странци неће дозволити у мери у којој би Вучићу то посао завршило. Двери су, саме по себи, безнадежан случај за самостално политичко деловање, али ЂБ није, јер Србима експертска прича може да се потури неограничен број пута. Срби још увек верују у поштено стечен капитал, експерте у економији а, сасвим изузетно, и у Деда Мраза. Наравно, за цензус Саше Радуловића уопште не бринем, а Двери ће, ако то Амери затраже, морати невољно да прими на листу, с тим да ће то бити свега пар имена.
У основи, избори не би, по мом мишљењу, испунили један од циљева, а то је да се из Скупштине изгурају сви, или бар мање припитомљени делови опозиције. Могуће је да Вучић рачуна да ће неки нови амбасадор УСА у Београду бити мање расположен да ископава цензус својим пуленима и да ту види шансу да их почисти, најпре тако што ће сам бројати гласове.
Други циљ, забављати масу, просто не може да не успе.
Трећи циљ, имати више посланика СНС-а у новом сазиву, сасвим је достижан.
То да ли ће Вућић, после избора, бити председник владе, или државе, сушта је формалност. У калифатима, а Србија је хронично калифат, сва власт је код калифа. Када би хтео, Вучић би од стотину кандидата за председника владе, људи попут неког Вујовића, или чак Дачића, могао да искамчи и завет ћутања, односно да за свога мандата неће реч изговорити, камо ли нешто мислити и радити. У том смислу, мислим да је позиција председника Србије далеко удобнија, у условима, наравно, кад се има ефективна моћ, а мислим да ни Вучић нема дилему у вези с тим. Ја бих, на његовом месту, одабрао такву комбинацију.
Вучићу, у овом тренутку, много тога иде на руку: створио је илузију да је балансеро између Истока и Запада, веома добро располаже медијима које има, односно они су саображени публици која гласа за њега, а народ се већ научио да живи у сиромаштву и самообмани. Опозиција је смешна и немоћна и задуго неће личити ни на шта, док јавност, у уџбеничком смислу, и не постоји. Сви услови за дугу владавину су се стекли и Вучић ће погрешити ако ту владавину не помери на председнички ниво, где ће бити, због непосредног гласања, заштићениији од евентуалног удара странаца. Ту ће имати пет удобних година, а после ће већ нешто смислити.
Илузије српских интелектуалаца и поправљача света да ће Вучић пасти до пролећа, а ако не, до јесени сигурно, само ће показивати колико српски народ, заправо, нема визионаре и релане сагледаваче ставрности. Не кажем да они намерно лажу, далеко од тога, мислим да већина верује у то што прича, само ми није јасно на чему веру заснивају? Неке од тих прича почињу да личе на хамлетовске („Несравњив лик младости наше, лудилом спржен“), односно потура се наивна прича да ће Вучић морати да абдицира јер је, ето, лудилом спржен (кад је и један лудак уопште опазио да је луд), или ће побећи (од кога? зашто?), или ће га странци отерати. Ништа се од тога десити неће; луд није, иако такву слику оставља; да бежи од Срба, нема потребе, обожавају га; да бежи од гневних српских „слободномислећих“ интелектуалаца? Ајд’ да се не зезамо. Да побегне од својих газда? Он зна да од њих нема бежања, зато им и служи тако предано, а и они то знају. Другу екипу у Србији, од Паткице до ЂБ, они праве рутински, по протоколу, а не зато што хоће да макну Вучића. Док служи, безбедан је.
Према томе, да сам на Вучићевом месту, расписао бих парламентарне изборе и изборио бих се за место председника Србије. Да ли ће он то урадити, не знам; можда му и за то треба дозвола господара? Ни то не знам. Али, испред њега, у смислу некакве препреке у политичким противницима, или озбиљним идеолгијама, ништа не стоји. Пут је чист и он ће то искористити.
