Велесамоиздаја

„Под кестеном сенке дуге,
издадосмо једни друге.
Издадосмо, без капаре,
једни друге за две паре.“
(Џорџ Орвел, 1984.)

Каже ми, испод текста „Како од дизања устанка не добити килу“ неки Анонимни, тако се потписује, следеће:

„Lepo bi bilo da Autor napise ovde ono sto pise na Fejs Buku (valjda se tako kaze) o Crnogorcima (srbima iz C gore), Mojkovacu, bitkama na Vucijem dolu, Carevom lazu, o Mitropoliji crnogorsko primorskoj, svestenstvu SPC itd. Pa da vidite onda o kakvom se mrzitelju Crne Gore i trovacu brackih odnosa Srbije i Crne Gore radi. U ovim tekstovima se suzdrzava jer se boji da ne uvredi Redakciju, pa da mu ostane da pise samo svojoj druzini. Braco crnogorci , pored ovakvih ,,Prijatelja,, neprijatelji vam ne trebaju.“

Да је Његош нешто жив, морао би оно „…Нико крупно ка Турчин не лаже…“ да промени у „…Нико крупно ка Монтенегрин не лаже…“. Да не помињем да овако неписмен текст одавно нисам видео.

Мој Фејсбук (ваљда се тако каже) је отворен и свак може да види шта пишем. Редакцију се не бојим да увредим, јер слутим да о Монтенегринима мисли горе од мене. Можда је пре вређам што не кажем до краја.

Но, ако вас баш интересује шта мислим о Црногорцима и Монтенегринима, иза мене је преко 200 чланака, преко 1400 радијских емисија и 4200 сати програма и мало се ту има шта сакрити. Никад нисам крио да су ми гадни конвертити, било да су се турчили, било да су се комунистичили, било да су се монтенегринили. Свако ко изда дедове, сам је себе превео у рептиле. Опет, да су му дедови нешто ваљали, не би он ни конвертирао. То је прича о кокошки и јајету.

Што се тиче Срба из Црне Горе, никада ружну реч за њих и о њима нисам рекао. О Србима из Црне Горе, који живе у Београду, могао бих не једну ружну реч да кажем и то не зато што су мени нешто рђаво учинили, него што су, скупа са свима нама, равнодушни спрам судбине истоплеменика у Црној Гори. Они чине, да се не лажемо, и богатији, и утицајнији део српског друштва и када би се минимално организовали, могли би да брзо и ефикасно доведу до пада режима Мила Ђукановића, али су превише задубљени у своје комбинације и превише везани за сваки режим у Београду који им те комбинације омогућава.

Што се тиче оних Срба који данас живе у Монтенегристану, верујем да им је мало боље него под Турцима, а мало горе него под комунистима. Ко ће о њима ружну реч рећи? Издржавају у српству тамо где је половина већ попустила, па не само попустила, него се окренула на оне који нису попустили.

Несрећа Црне Горе и Црногораца је сујета, тако да конвертит не може да ћути, него мора, из таштине, да не испадне гованце што је конвертирао, да научно потврђује конверзију и да високо држи подигнуту главу тамо где би је свако оборио. Спасоносно решење је-инат. Потурчио се из ината, па је тако постао и Црногорац, или Монтенегрин. Онда из ината добио посао у државној управи, из ината му дали кафић, из ината направио комбинацију…ма, ајде’? Пао Мујо на нож, па тако седам-осам пута?

Анонимни, шта још хоћеш да чујеш? Да кад Црногорац каже „образа ми“, или „ђецу не видео ако лажем“, већ лаже? Па, наравно. Онај ко мора да се куне, већ је негде раније његова реч постала лака на мери. Што би ишта веровао конвертиту?

Хоћеш да чујеш да сте сујетни? То и ви знате, није вам потребно моје мишљење.

Да сте неистрајни, да сте кампањци, да вас обичан рад вређа и понижава? Да вам је важније какав утисак остављате на улици и по кафанама, него у кући (ту изузимам оне са Севера Црне Горе, који више држе до реда у кући, него по кафићима)?
Има један стих, у последњој Дучићевој песми, у коме каже: „…и мртве уче сад да мирују…“. Све ваше националне иконе су српске, од Вука Мандушића, до Његоша, до Марка Миљанова, па и самог краља Николе. Сад их учите да, мртви, мирују, да вам не кваре комбинације. Рачунате, подло, да ћете, кад ово прође, кад Мило једном оде, моћи да се безболно вратите међу Србе, да испричате неку тужну причу како су вас мангупи преварили, а ви, наивни, насели. Срби, ако су луди, нека вас пусте да се опет збратимите, а ако су паметни, нека памте и нека не дају да се вратите. Они су заслужили, трпљењем и истрајношћу, да буду Срби, а ви, Монтенегрини, па и Црногорци, нисте. Бити Србин није бити рођен са кршетницом СПЦ, већ је живо сведочење и пред прецима, и пред потомцима.

Шта мислим о СПЦ, Анонимни? Кажеш како најгоре пишем о њој. Није истина, јер не могу толико лоше да напишем, колико она може лоша да буде. Са ретким изузецима, дубоко презирем клер и то од обичног попа, до архипастира. Кад ми неко каже да „има и добрих свештеника и владика“, стомак ми се окрене. Зашто нема само добрих? Шта је задатак: имати 10% добрих владика, лекара, судија? Какво је то онда друштво? Ја верујем да је, у Немачкој, под Хитлером, било 10% добрих попова, лекара и судија. Тај аргумент, да има и добрих, је пре у корист пропасти једног друштва, него што је аргумент за виталност.

О Митрополији никад ништа нисам написао и не знам одакле ти то? Ако те већ интересује шта мислим, то је да митрополит балансира колико може и мора, јер радикалнији став према режиму може да изазове реакцију и то у виду отимања, рецимо, имовине СПЦ. С друге стране, такви као ти ће се наћи на супротној страни барикаде и једва ће чекати да се очерупа СПЦ. Добар део Црногораца још иде у СПЦ, јер је лако лагати по кафанама, ама треба се са Богом срести једног дана, а то је мало потеже. И о томе митрополит мора да води рачуна. Митрополит је можда погрешио Деведесетих, када је сваки башибозук крсти, не питајући зашто није крштен до дведесете, или тридесете године живота. Тај башибозук је, данас, последњи остатак комунизма и добар део црногорштине. Један део, мањи, је у припадности нашој верској заједници пронашао себе и претке, смирио душу, али већи део је остао оно што је и био-конвертит.

Што се тиче бојева на Вучедолу, Царевом Лазу, или Мојковцу, какве ви везе имате с тим? Те битке су тукли Срби, а не ви. Тада вас још није било. Како вас није срамота да се китите туђим перјем? Испричали сте себи причу да сте се, под притиском, у неком тренутку посрбили и сада, као после тешког пијанства, долазите себи и верујете у ту будалаштину. Или се правите да верујете, што је свеједно. Не, Црногорци и Монтенегрини, на Мојковцу вас није било, још мање на Вучедолу. Ви са српским победама и поразима, са српском историјом и вером, немате више ништа и, ако Бог да, те не изварате Србе из Црне Горе, кад падне Мило, тако ће и остати. Лично, а то није српска особина, дуго памтим и тешко заборављам и мени се не бисте провукли као Срби, за двадесетак година. Да ли ће други тако да памте, не знам.

Још ми неко рече, неки Либерал, тако се потписује (пљувачи су увек безимени), овако:

„Milenkovicu, Turaka je bilo u Crnu Goru ali ponedje i nije ali vidi ti rodoslov svoj da ti za onih pola milenijuma nije neki aga cukunbabu koju probao jer bi po prezimenu rekao da si iz krajeva dje se taj bratski obicaj upraznjavao“.

Либералу, не знам код тебе, али на Копаонику никад ни једне џамије није било, нити једног Турчина. Како си дошао до тога да презиме Миленковић има везе са агама које наскачу на Српкиње, појма немам, али монтенегринска наука може да објасни све. Кад сте себи објаснили да турска нога није крочила у Црну Гору и кад сте себи објаснили да нисте Срби, шта тек можете за друге да објасните?

Не, Либералу, Турци нису јахали наше бабе. Има онај виц, у коме Црногорац лежи испод дрвета, у џамадану, под оружјем, док жена чепрка неку баштицу. Наиђе Турчин, седне, попије мало воде, поједе им ручак и, на крају, наскочи на Црногорку, те оде. Све у тишини. Кад је одмакао, жена вели мужу: „Виђе ли што учини овај? Што ће ти то сво силно оружје“? А Црногорац каже: „Злу не требало“! Либералу, ово је твој неки предак, биће? Помислиш ли некад зашто се о нама, овде, такви вицеви не причају?

Али, хајде, да поделим са Србима, а не са Монтенегринима, истину о Топличком устанку: после слома устанка, у мом крају су Бугари много зла починили и, између осталог, било је масовних силовања. Деца, рођена из тих силовања, су побијена, што отвара многе етичке дилеме. И још нешто, Либералу: нећеш веровати, али италијански војници нису допрли до Копаоника, да за чоколадице наскоче на моје брђанке.

Дакле, код мене, у крају, нема потурчењака, нема џамија, нити их је икад било (најближа је била у Крушевцу, добрих 85км од Копаоника), а да ли су и колико Турци долазили у неке казнене експедиције, стварно не знам. Код мене у крају нема ни турцизама у говору, а да се није служила војска, верујем да би половина Копаоничана умрла, а да никад не сретну неког ко није Србин.

И ово, за крај: мој деда, отац мог оца, се предао комунистима 1946. Фамилија га није продала две године, ни под батинама, нити је он, на мукама, продао јатаке. Ви, Монтенегрини, Либерали и Црногорци (у националном смислу), продаваћете, кад Мило падне, једни друге на два шамара, а можда и на продужетак лиценце за бављење неком делатношћу, за тањир чорбе у кафани, или макар за право да пипнете да је чорба топла.

Узгред: ја имам име и презиме, имам некакву биографију, па би лепо било да, кад неко крене да кевће на мене, напише своје право име, ка’ што потомцима италијанских војника и либерала пристоји. Немојте да се кријете иза псеудонима. Ваши стари се тукли на Вучедолу, а ви не смете име да рекнете? Ма, немогуће! Ђе од див-хероја постадоше анонимуси?

Текст пренет са портала ИН4С, http://www.in4s.net/velesamoizdaja/