Владо Павићевић: Habeas corpus act

„Habeas Corpus Act“ је закон који је енглески парламент донио 1640. године и касније га допуњавао у неколико прилика. Знајући да енглески законодавни систем најчешће слиједи праксу (умјесто да јој претходи, као у „срећним“ земљама попут наше) и ослања се на прецедент, извјесно је да је институт „habeas corpus“ знатно старији, да постоји можда и више вјекова прије него што је кодификован.

Шта је „habeas corpus“? У принципу, звучно име за, већини макар интуитивно познато и разумљиво, право човјека да не буде лишен слободе без доказа и налога суда, да притвор не може да траје неразумно дуго, односно да поступак пред судом треба да буде ефикасан, без мрцварења оптуженика. Уз претпостаку невиности, „habeas corpus“ је основ цивилизованог кривично-правног поретка.
Енглез такву заштиту ужива још од 17. вијека.

Зашто ово причам? Један човјек је изложен таквој медијској харанги која нормалну особу ужасава. Извјесни М.А. је оптужен за силовање и, мада је поступак на самом почетку истраге, а до суда тек треба да дође, њему је већ пресуђено на насловницама медија. Београдски (регионални су такође у акцији, али ипак опрезније) штампани медији су (од електронских је и почело) – сви до једнога, у једној оркестрацији која тешко да може бити случајна – на насловној страни објавили његову слику, пуно име и квалификације до нивоа личних увреда, које не остављају сумњу у кривицу. Човјек је медијски линчован и практично грађански мртав, без обзира на то како ће се ствар завршити.

Ово се дешава 2021., четиристо година послије „habeas corpus-а“. Аферим!

Силовање је гнусан злочин. Иако спада у сексулане деликте, у основи силовања је насиље, не секс. Ствари су ту, наравно, сложене, али, угрубо речено: извор гратификације злочинца је патња жртве, а не сексуално задовољство. Гадна је душа силоватеља чим из ње могу да се роде толика агресија и толика енергија да се тијело доведе у стање потребно да се почини силовање. Имајући то у виду, сасвим је логично да вијести о силовањима буде снажне емоције код људи – саосјећање према жртви и срџбу према починитељу. Ипак, зрели, одрасли људи не треба да реагују, а да претходно не укључе разум, посебно ако им емоције, намјесто личног увида у ствари, изазивају више него тенденциозни медијски написи. Само дјеца и ментално нестабилни људи реагују на основу првог импулса и емоција.

М.А. је можда крив, можда и није. То данас нико не зна, а убијеђен сам да се о кривици, или невиности дотичног не би могли поуздано изјаснити ни полицијски инспектори, или тужиоци који су непосредно укључени у истрагу. Како, дакле, медији и они који острашћено позивају на линч („распни га, распни“ природе, жељне крви – у суштини: насилници) знају да је он крив, мени јасно није. Област сексуалних деликата (силовање је тек један од њих) је сложена чак и за стручњаке из области криминологије, кривичног права, психологије и социологије, камоли за некритичне „гутаче вијести“ који вриште из гомиле, у којој је, као што знамо, топло иако смрдуцка.

Зашто је ово важно? Кад се харанга легитимише као друштевно прихватљиво понашање, њој може бити подвргнут СВАКО ОД НАС. Данас М.А., сјутра ти, или ја, или неки наш рођак, пријатељ, комшија. Можда неће то бити тако гнусно као оптужба за силовање, можда нећемо имати ту „част“ да нам објаве име и слику на насловници уз натпис: „Манијак!“, али постоје и „харангице“ на микро-нивоу које могу добро да загорчају живот.

Обесхрабрује број људи који се „упецао“. Обесхрабрује колико пјене бије на на уста, колико се адреналина лучи управо онамо гдје треба сталожености и промишљања, колико мржње може да се слободно проспе улицама за час. Није требало ни пола дана интентизвног рада медија да почнете страсно да мрзите човјека за кога до јуче нисте ни знали да постоји. Данас стискате шаке од гњева, а већ сјутра ће се у њима наћи нож или пиштољ. Велике су друштвене промјене на помолу, дубоки пад у дивљаштво.