Жана

Жана је била курва.

Упознао сам је, мислим негде 1976-е, у ресторану О., где је ординирала, или „фаћкала“, како се тада говорило. Ја сам, пак, у ресторан О. долазио да, као клинац од 15 година, са неким својим првим приходима, изведем мајку на вечеру. Тада ми је то било нешто необично важно, као и то да баби купим сабрана дела Мир Јам у зеленом повезу. Тек много касније сам сам сазнао какве сам бљувотине купио тој часној жени.

Као што рекох, Жана је била курва. Не више млада, мора да је и онда до четири банке добацивала, а свакако више не лепа. Била је од оних плавуша које имају и трепавице провидне. Дебела, са венама на ногама које су већ прорадиле и са ноктима изгриженим да даље нема где. Имала је плаве, лихт плаве очи и говорну ману, која се зове: фрфљање. Говорна мана је била последица тога што јој је муж, кад је одбила да се курва, закуцао ексер у главу.

Жана се није облачила као курва. Такво је време било: ни друге курве се нису облачиле као курве. Углавном носила је неку равну баканџу, неке цицане сукње и јефтине џемпере и блузе. Није била ни наметљива: дешавало се и да не закачи никог читаве вечери; од курвања је више волела да поједе и попије. Мука њена је био њен муж, кога је волела и због кога се и курвала, да би он могао спокојно да лежи и пије. Да је он није терао у ресторан, Жана би била сасвим обична супруга и мајка, жена без икаквих изразитих врлина, или мана. Другим речима, курвала се да свом човеку приушти да поједе, попије и одмара.

Моја мука са Жаном је била у овоме: њен син, који је погинуо кад је имао петнаест година, дакле баш на узрасту кад сам ја почињао да долазим у О., изгледа да је био сличан мени, а још се и Милан звао. Чим бих ушао у кафану, Жана би прекидиала фаћкање, седала за мој сто, грлила ме и плакала као дете, дуго и неутешно. Осим тога, смрдљала је на неку рђаву бугарску ружину водицу и сав алкохол који би сабила у току дана.

Нисам знао како да се носим са Жаном и проредио сам одласке у О., те се све више померао према оближњем Каленићу, или Старцу Вујадину. Ипак, повремено бих отишао и у О. и тамо трпео њено јадиковање над мртвим сином. Тада, млад сам и луд био, нисам знао да људски јад и беда долазе у серијама, да неко, просто, за срећу није намењен. Или бар Жана није била.

Мужа сам јој само једном видео, наишао је у О. да отме паре. Био је инвалид, без ноге и смрдео је као вуга, то је све чега се сећам у вези с њим.

Временом сам престао да долазим на Булевар. Године су прошле док сам, не знам ни сам како, поново сео у О. Жане није било, а старији конобари су рекли да су јој изгубили траг.

Временом, како сам старио, Жана ми је некако постала опште име за све људе које живот, без неке њихове кривице, или грешке, држи чврсто приковане за дно. Ако и постоји нека кривица у тим људима, она је кармичког порекла или, како би Срби рекли, вуку неки грех од старих. То су судбине које чврсто, као лутка иду по концу, без и најмање могућности, или душевне снаге да се начини преокрет и да се судбина преокрене.

Жана, надам се да си мртва и да нећеш сазнати за ову причу. Пре четрдесет си имала четрдесет, а за жену у твом положају, осамдесет година није очекивани животни век. Данас, да могу да те видим, рекао бих ти да ми је жао, али истински жао, што сам бежао од тебе и што нисам имао стрпљења за твој плач и нарицање над изгубљеним сином. Младост није много саосећајна, углавном само себе познаје. Дужник сам ти. На овом, или оном свету.