Жикица

Имам пријатеље који су комунисти и југоносталгичари дан-данас, имам пријатеље који су се пробудили из антикомунистичког сна, јер су уочили да комунизам није био наjгоре раздобље наших живота, а имам и пријатеље који своје антикомунистичке ставове и данас бране, гледајући како им позиција из дана у дан постаје слабија, а разлози све тањи. За такве сваки разговор, од Црвенкапе, до космичких маглина, почиње и завршава Титом. Некрофилска мржња пробија као једини политички аргумент, аргумент који се више ничим оснажити не може, али може озбиљно да угрози душевно здравље мрзитеља.

Јуче је нет експлодирао у част 7. јула, некадашњег Дана устанка. Антикомунисти су, наравно, по милионити пут отцвркутали песмицу да је устанак дигнут пре тог датума и да га нису подигли комунисти (што има смисла) и да је Жикица Јовановић, заправо, убио два Србина, жандара, а да окупатора, односно Немаца, није било на 50 километара унаоколо. Сва беда оваквог става огледа се у прескакању елементарне чињенице да су жандари били део окупационог апарата, односно службеници квислиншке владе  комесара Милана Аћимовића, те су, као део окупационог апарата, били легитимни циљ устаника, комунситичких, или равногорских, свеједно. Наравно, када четници, а било је доста таквих случајева, ликвидирају неког Србина, припадника окупационих власти, то није злочин. Када четници ликвидирају неког комунисту, такође Србина, ни то није злочин. Када окупационе власти ликвидирају хиљаде несрећника на Бањици и по осталим логорима у Србији, то није злочин. Злочин је само кад комунисти пуцају. У том закључку се сумира сва беда антикомунистичких ставова; немогућност да се успостави једнак критеријум према свим учесницима рата. Управо то, дакле, показује антикомунизам, који је, иначе веома претенциозан у прокламацијама, као голу суму расположења, уверења и мржње.

Један од таквих пише: „Ни данас не можемо да се опоравимо од црвених бандита“! То, да ни данас нисмо завршили с продајом онога што су Црвени створили, сасвим му промиче. Лично немам сумњу да такви мајстори потичу из веома, веома црвених породица и да је конвертитство, заправо, подлога антикомунизма код нас. Већина мојих познаника и колега, који су данас изразити антикомунисти, били су у СКЈ пре краја средње школе. Данас су њихова деца оптерећена родитељском конверзијом. Никоме није лако да призна да су му  отац, или деда, смрдљали у неком комитету, или јавној служби.

Имам једног пријатеља, чак колегу, коме се на помен Титовог имена, буквално појави бела пена на устима која, уколико расправа потраје, прекрије целу браду. Читаво животно искуство ме учи да са људима, који бацају пену, сувислог разговора нема. Где бију емоције и где пуца адреналин, памет се повлачи.

Посебно је јадно, чак и трагично, да се свако, ко у јавном простору, покуша да успостави какав-такав критеријум за расправу, бива оквалификован као комуниста. Није њима до расправе, већ до наметања става, ако је могуће уз нешто појачано лучење птијалина. Њихови смеју да убијају Србе, другима је то забрањено; кад њихови колаборирају, то је сјајно, кад други то раде, то је издаја; кад њихови победе у некој безначајној бици, то је друга Колубара, а кад изгубе – Јалта је крива. Толико одсуство душевне снаге да се макар симулира аргументована расправа, указује на озбиљну патологију и инфантилност читаве приче, јер деца нису у стању да догађаје вреднују објективно – кад оно „краде“ у игри, то је добро, кад други краде, то је „ђидање“.

Можда је Тито био Луцифер лично, можда је комунизам био најлуђа, сасвим уврнута идеологија и друштвена пракса, али то би баш била одлична полазна основа да се разговара на нивоу аргумената и чињеница, а не да се баца пена, бела и крвава. Чему љутња? Чему мржња? Чему мржња према мртвима?

Истовремено, на мрежи је приметан и пораст броја социјалиста и комуниста, који све слободније изражавају своје ставове. Не учествујем у њиховим расправама, јер је већина отрована југословенством и братством и јединством, а базична друштвена питања су за њих с оне стране дуге, односно ван поља интересовања. Ипак, далеко су, у просеку, образованији, писменији и луче мање адреналина, него антикомунисти. У њима има нечег другосрбијанског, равнодушног према нацији и према социјалним питањима. Либерални су преко мере која може добро да се брани аргументима и склони су да отрпе и геј параде, истополне бракове и сличне новотарије. За њих је 7. јул дан када је устала Југославија, за мене је то дан кад је устала Србија. Што се мене тиче, остатак Југославије је бацао цвеће под немачке тенкове. Више се прати шта се дешава у Хрватској, него у Србији и велича се сваки потез крхке антиусташке опозиције у Загребу.

И једна, и друга група, и модерни левичари, и антикомунисти, заправо, демобилишу српски народ, терајући га да, по ко зна који пут у последњих сто година, стави идеологију изнад чињеница, па и изнад опстанка. Српски народ је постојао и пре комунизма, и после њега а, богами, и у време комунизма. Сва страдања, која су се догодила за време Титовог режима, имају своје извршиоце и инспираторе у истим типовима карактера и личности, који данас и овде промовишу мржњу према онима који не мисле као они и који стављају примитивну идеологију, или чак контраидеологију, изнад опстанка српског народа. Срећни су народи, попут Британаца, којима идеологије никад нису обликовале политички живот, већ су то радиле чињенице.

Морам да додам и једно лично запажање, које нема неку нарочиту вредност, јер је релативно мали узорак којим оперишем, али нисам срео много антикомуниста, па ни модерних левичара, који имају сређен живот, партнера, децу, или су релативно добро ситуирани. То су, углавном, неснађени типови, одбачени од околине, помало чудаци, за које не знам с ким би пили кафу, да нема остале идеолошке браће.

Од идеолошки искључивих типова, од фанатика, неће нам ништа добро доћи. Да ствар буде интересантнија, кад се сретнете с тим идеолошким лавовима, у личном контакту установите да су то, углавном, мале маце, које недостатак личе храбрости надокнађују у групама, или су, под псеудонимима, наравно, велики букачи на друштвеним мрежама. У десет њих, нема тројице са правом сликом и правим именом. Уосталом, неких многих антикомуниста, у време кад се за то добијао неки затвор, не могу да се сетим, иако сам живео у то доба.

Будући да се, кад пишем о овим темама, редовно развије пљувачина, молим да се сви са лажним профилима, они „храбри“, којима се име и презиме не зна, као и бивши чланови СКЈ, уздрже од коментара. Сви који, и данас, бораве у становима које су њихови родитељи добили под Црвенима и који нису спалили своје дипломе из тог времена, такође нису добродошли. Није ваљао комунизам – не ваљају ни дипломе, ни станови. Комунисти, то се одлично сећам, нису давали антикомунистима ни станове, ни дипломе. Осим ако ови нису били антикомунисти у души, а партијци за видела.