Зоран Чворовић: Вучић – човек петооктобарског континуитета или дисконтинуитета?

Кључна предизборна порука Александра Вучића је да је он човек дисконтинуитета у односу на „жуту” петоoкотобарску политику, док кандидатура Јеремића и Јанковића злокобно најављује петоoкотобарску реконквисту. Разобличавањем ове предизборне поруке и то из угла садржине Вучићеве политике, на страници ФСК већ се успешно бавио Б. Павловић.1) Зато ћемо у овом тексту да анализирамо кадровску страну Вучићеве политике, да би утврдили да ли она, гледано са тог аспекта, представља дисконтинуитет или континуитет у односу на политику свих влада петооктобарског режима.

О функционерима и њиховој моћи у савременим демократијама

Најпре треба нешто рећи о политичким кадровима и њиховој моћи у савременим политичким системима, западног или прозападног типа. Значај, утицај и стварна моћ појединих функционера није одређена њиховом тренутном номиналном позицијом, већ значајем посла који појединац у дужем временском периоду обавља у разним владама. Следствено, утицај министара на креирање политике најчешће је површински и привремен, док је утицај нижих функционера дубок и трајан. Јер, министри воде политику чији је правац опредељен генералним вектором државне политике, али стварни садржај тој политици дају „незаменљиви” нижи функционери. Сталност положаја и утицаја функционера који чине „дубоку” државну управу је један од битних показатеља постојања фиктивног парламентаризма у савременим демократским државама. Јер, бирачи, као носиоци изворне власти, својом изборном вољом утичу само на формирање министарског врха леденог брега извршне власти, док изван домена њиховог утицаја остају стварни и често невидљиви креатори државне политике, разни помоћници, државни секретари, саветници, руководиоци пројеката и сл. Овај трансфер власти, који се одвија уз очување привида демократског легитимитета, данас се оправдава популарном неолибералном идеолошком скаском о професионализацији државне управе.

Када већ говоримо о развлашћивању бирача, онда морамо имати у виду и савремени феномен функционално обрнутог парламентаризма, у коме се улога парламента преобразила од контролора рада извршне власти у машину-верификатора законских предлога потеклих од извршне власти. Насупрот томе, правноисторијски гледано, прва функција европских представничких тела била је контролна (и то фискална), а не законодавна. Да би се додатно ослабила и обесмислила политичка моћ парламента, а заправо моћ бирача, поред класичног и номиналног нивоа извршне власти, формира се читав низ наводно независних и наводно стручних регулаторних тела и агенција, које састављају паралелни систем „дубоке” извршне власти, који у кадровском и политичко-садржинском смислу треба да остане имун на периодичне изборне промене. Једном речју, политичка моћ је у савременим западним демократијама измештена из руку демоса и његових делегираних представника – народних посланика, у „дубоке” позадинске ровове извршне власти, било да је реч о класичној извршној власти или о агенцијско-регулаторној квазиегзекутиви.

Посао број 1 свих петооктобарских влада

Полазећи од горе наведене тезе, да значај посла који један функционер у дужем временском периоду обавља у различитим владама одређује и његову моћ, неопходно је да утврдимо који је то државни посао заузимао место број један у политикама свих влада петооктобарског режима. У питању је укључење Србије у Процес стабилизације и придруживања Европској унији и касније извршавање обавеза које проистичу из врховног акта који регулише овај процес – Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП).

Овде још једном ваља укратко скренути пажњу на праву природу и циљ Процеса стабилизације и придруживања. Датум рођења овог Процеса већ довољно говори о његовом циљу – 26. мај 1999. године. Брисел је у јеку агресије НАТО пакта на СРЈ испланирао да посредством Процеса стабилизације и придруживања, тачније преко појединачних уговора (ССП-а) закључених између земаља Западног Балкана и ЕУ, као формално-правних инструментата овог Процеса, СТАБИЛИЗУЈЕ локалну политичку конфигурацију. Политички, безбедоносни, економски, образовни, културни и други елементи ове западнобалканске регионалне конфигурације дефинисани су према колонијалном интересу метрополе и у складу са традиционалним западноевропским схватањем балканске равнотеже снага: јака антисрпска коалиција – слаба Србија, као реплика девизе слаба Србија – јака Југославија. Предуслов за стварно укључивање Западног Балкана у колонијални план Процеса стабилизације и придруживања била је окупација матичне државе Срба, као најбројнијег и државотворно највиталнијег балканског народа. То је остварено после потписивања Кумановског војно-техничког споразума и каснијег петооктобарског „мајдана”, као нужне последице Кумановског споразума.

Сходно циљу Процеса стабилизације и придруживања, политички, правни, безбедоносни, економски, образовни и други ЕУ-стандарди које Србија треба да испуни у оквиру овог Процеса нису ништа друго него средство за преображај свеукупног правног и друштвеног поретка једне независне државе (који је преживео санкције и агресију) у поредак једне колоније. Мада на први поглед делују као потпуно садржински неповезане чињенице – нпр. разарање Србијиног банкарског система и СДК, уништење наоружња и кадровска „ноћ дугих ножева” у војсци и полицији Србије, инострано-тајкунска пљачка привредних гиганата, приватизација јавних предузећа, позитивна дискриминација, кривично дело негирања геноцида и ратних злочина, анти-породичне одредбе нацрта Грађанског законика Србије, дуално образовање, инклузија, заједнички регионални приручници историје – ради се заправо о елементима јединственог пројекта формирања евроунијатске колоније Србије.

Најважнији кадрови на најважнијем послу

Пошто је за Вучића, као и за све претходне владе петооктобарског режима, најважнији политички посао претварање Србије у колонију ЕУ, за обављање посла број један обезбеђени су посебни организациони и финансијски услови. Ови услови имају својство ванредних, јер су сви други послови и ресори у Србији подређени послу број један – ЕУропској колонизацији земље. Отуда Влада Србије има, не само министра без портфеља задуженог за европске интеграције (Ј. Јоксимовић), Канцеларију за европске интеграције, Тим за преговоре са ЕУ (на челу са Т. Мишчевић), већ и при већини министарстава, као посебне организационе јединице – секторе за евроинтеграције. Овакви сектори налазе се, не само у оквиру Министарства спољних послова, где се његово постојање и могло очекивати, већ и у таквим министарствима као што су Миностарство правде, Министарство државне управе и локалне самоуправе, Министарство пољопривреде, Министарство трговине, туризма и телекомуникација и Министарство унутрашњих послова. Реч је о секторима преко којих ЕУ спроводи тзв. реформе, које Брисел финансира преко различитих пројеката. Вучић је на чело ових сектора поставио особе које су за време владавине „жутих” ушле у круг лица која су стекла посебно поверење бриселске администрације и евроатлантских НВО, што их препоручује да и данас управљају парама ЕУ фондова у интересу бриселске метрополе. Оданост обезбеђена кроз куповину, целокупна је тајна њихове компетентности, која их чини незамениљивим када су у питању пројекти ЕУ.

Тако се на челу Сектора за европске интеграције Министарства за државну управу нашла Ивана Ћирковић, која се препоручила својом сарадњом у „жутим” владама са Светском банком, Швајцарском агенцијом за развој и сарадњу и Одељењем за међународни развој Велике Британије (ДФИД). Само Одељење за пројекте овог Министарства, као ужу организациону јединицу, води извесна Ирена Посин, раније запослена у Динкићевој агенцији за промовисање извоза – СИЕПА.2) У Министарству правде Сектор за европске интеграције и међународне пројекте води Чедомир Бацковић, некадашњи адвокат у САД и амерички држављанин, који је у Србију дошао после петооктобарског „мајдана”.3) Од Бацковићеве заклетве датој Америчкој адвокатској комори, која умногоме објашњава порекло американизације нашег законодавства, још је занимљивија биографија са којом се Вучићу (и Љајићу) препоручио помоћник министра трговине, туризма и телекомуникација задужен за европске пројекте – Јован Стојић.4) Реч је о некадашњем функционеру БИА, који је у време „жутих” био задужен, између осталог, и за послове евроинтеграција у сектору државне безбедности. У Министарству унутрашњих послова Сектор за европске послове води Зоран Лазаров, који је своју еуроподобност доказао још код „жутих” радећи на евроинтеграцијама у национално осетљивом ресору пољопривреде.5) У Министарству пољопривреде послове са ЕУ води Сектор за међународну сарадњу, на чијем челу је Дариа Јањић Нишавић, раније запослена у Канцеларији за европске интеграције.6) Када је већ реч о Канцеларији за европске интеграције, која координира послове свих министарстава који се односе на сектор евроинтеграција, из увида у њену кадровску структуру јасно се може закљчити да је Вучић у потпуности очувао „дубоку” колонијалну управу петооктобарског режима у најважнијем (свеусмеравајућем) ресору евронтеграција. На челу Канцеларије се налази бивши посланик и портпарол G 17 и генерални секретар Европског покрета у Србији – Ксенија Миленковић (познатија као Миливојевић). Њени заменици су Срђан Мајсторовић, такође Динкићев кадар, који је још 2005. године био заменик директора ове Канцеларије, и Ана Илић, од 2001. запослена у Министарству за економске односе са иностранством. И сви помоћници директора Канцеларије, њих укупно чак пет, део су старе Динкићеве екипе, које је од оснивања Канцеларије доказивала своју лојалност бриселској наднационалној бирократији.7)

Коме ни ово није довољно, нека прочита биографије, примера ради, Дражена Маравића, помоћника министра државне управе, некадашњег стипендисте фондације „Конрад Аденауер”, који био Динкићев кадар у Министарству за економске односе са иностранством, да би потом завршио обуку у Великој Британији на Полицијском колеџу (College of Policing) у Брамсхилу. Маравић је у периоду од 2010. до 2015. године био шеф Бироа за стратешко планирање МУП-а, радећи под диригентском палицом британског обавештајца Амадеа Воткинса, који је установио организациону и кадровску структуру „реформисане” полиције која приличи једној колонији ЕУ.8) У истом Министарству као државни секретар ради Иван Бошњак, ветеринар који је напрасно заволео послове безбедности, па је завршио Школу националне одбране и потом био на обуци у познатом НАТО центру „Џорџ Маршал” у Грамиш-Партенкирхену.9) У Министарству просвете, у оквиру разних пројеката којима ЕУ финансира духовно-идентитетско убијање Срба, итекако су видљиви трагови „гашистичких” реформатора. Дакле све саме српске „патриоте”, којима је како рече Вучић Србија на првом месту и који су, како би опет рекао Вучић, опредељени за подједнако добре односе са Бриселом, Вашингтоном и Московом. Још када би уместо њиховим биографијама, веровали на реч Вучићу.

Овој „дубокој” колонијалној управи, на послу претварања Србије у колонију Брисела, тренутни је заштитник Александар Вучић. Заузврат је добио могућност да о трошку пореских обвезника Србије удоми у видљивом врху извршне власти себе и своју страначку котерију. Насупрот Вучићевој привремености, положај, утицај и извори финансирања кадрова који чине „дубоку” управу колоније не смеју бити угрожен ни после новог изборног циркуса. Јер, по речима Мајкл Девенпорта „Evropska komisija ukazuje na to da Srbija u državnim institucijama mora da zadrži stručnjake koji znaju kako se koriste fondovi Evropske unije”.10) Нужна рационализација управе не значи, по Девенпорту, да Србији треба остане без преко потребних кадрова који су стекли искуство у раду на пројектима ЕУ. То значи да бесопвратна средства из ИПА фондова које ЕУ шаље у Србију и не служе ни чему другом него финансирању, уз додатне приходе од „дозвољене” корупције, „дубоке” колонијалне управљачке структуре. Ова структура се одужује иностраним газдама увођењем тзв. ЕУ-стандарда (читај колонијалних), који обезбеђују западним мултинационалним компанијама политички, економски и правно привилегован положаја, на основу кога стичу и извлаче из Србије екстрапрофит.

То је тајна намена бесповратних ИПА средстава ЕУ, о којима се ових дана по налогу Канцеларије за европске интеграције толико прича у медијима. Јер је анкета показала да грађани Србије верују да је Русија, а не ЕУ, највећи појединачни давалац бесповратних средстава Србији. Колонијалне комесаре је запрепастило то што грађани Србије више верују својој интуицији, него бројкама.11) Окупатору се не верује ни када „поклоне” доноси, јер се „поклонима” купује издаја. Зато је ових дана на сајтовима Србијиних министарстава, а у сарадњи са Динкићевом (пардон Вучићевом) Канцеларијом за евроинтеграције, освануо позив за нову куповину, посредством награда и пројеката, српских новинара и студента који се буду укључили у још једну акцију популарисања окупатора – ЕУ.12)

Са страним плаћеницима у „дубокој” управи Србија дочекује кризу, коју газде ових петоколонашких структура ових дана убрзано распирују на Балкану. Из угла ове чињенице се и дванаестодневни отпор у Априлском рату 1941. године чини недостижним.

1) www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/zasto-glasati-za-vucica/
2) www.mduls.gov.rs/ministarstvo-ds.php; www.mduls.gov.rs/struktura-sektor-za-evropske-intergracije.php; www.srbija.gov.rs/vesti/vest.php?pf=1&id=50122&url=%2Fvesti%2Fvest.php%3Fpf%3D1%26id%3D50122
3) www.mpravde.gov.rs/team-member.php?id=1074
4) mtt.gov.rs/sektori/sektor-za-normativne-poslove/sektor-za-normativne-i-upravne-poslove/
5) www.mup.gov.rs/wps/portal/sr/ministarstvo/pomocnici%20ministra/!ut/p/z1/jZHLboMwEEW_JYssiwecUtOdRYKhQENVUYg3FalcB4lHZEz5_dIkqtQXdHYenxnfe404yhFvirdSFrpsm6IazztuP4ema_uMQbS9DlygSeSEkeeDizHKTsDWiW2TgRUye2MBfbhx1uGGYOID4uO1aTmWj8d5Fq9WQOPk8d7xPcxiCz0hjvhLr5RoNNpp1YvLyokZ_h9J8EfRWUnZnGc-vT77sDSj4AR8pkYC5gG1wQyS0DZhbX0HfsZ6h7is2v35i2izx0QirsSrUEIZvRrbB62P3e0SljAMgyHbVlbCUN1v_KHtNMq_Yuc3ZkVMR3ms0_oqTXMokzojmgRysXgHNnysuw!!/dz/d5/L2dBISEvZ0FBIS9nQSEh/?current=true
6) www.mpzzs.gov.rs/ministarstvo/sektori/sektor-za-medjunarodnu-saradnju/
7) www.seio.gov.rs/src/kancelarija/organizaciona-struktura/
8) www.mduls.gov.rs/ministarstvo-pomocnici.php