Читам коментаре и реакције на видео који је постављен на YouTube 2013. године. Видео који је сниман 1998.
Не верујем шта читам.
Монструм, квази педагог, удбаш, поремећени манијак, јадна деца, душе мале, срам га било, хајде да га бесимо, доживотна робија….
Наравно, ради се о Мики Алексићу који је оптужен за силовање и, како читам, ухапшен по тој оптужби.
Оно што ћете у даљем тексту прочитати, чините на сопствену одговорност. Моји ставови се сигурно многима неће свидети, али ја их не пишем да би се неком допали, већ да своје мисли поделим с онима који умеју да мисле својом главом и који то и чине.
Не волим лажове и лицемере. Одвратни су ми. Такви те пре, или касније у животу, или послу преваре.
На снимку се лепо види како Алексић разговара с децом, како од њих тражи конкретне одговоре на конкретна питања. Деца, вероватно код куће научена таквом понашању, покушавају да врдају и да избегну одговоре. Наравно и да нађу изговоре. То код Мике не пролази. Искрен однос. Знам – не знам. Научио сам – нисам научио. Урадио сам – нисам урадио…. Нема фолирања. Нема – учио сам, али немам појма. Нема – радио сам, али ништа нисам урадио. То су наше, српске форе. Тако ми живимо, тако лажемо себе и тако цела века кукамо зашто нам је овако и питамо се зашто нам није онако, а баш смо се трудили да нам буде добро…
То над чим се, такође на шатро, згражавамо у овом кратком филму је наш живот.
Ми тако схватамо свет.
Сваког дана нам поручују са ТВ-а да нам је боље. Да ли нам је боље? Сваког дана вас лаже кризни штаб на челу с оним Коном, и знам да им ништа не верујете, а поштујете некакве мере које никакве логике нити везе с мозгом имају. Знате да вас лажу и ћутите.
Сваки дан вам се хвале некаквим резултатима којих нема, или само што нису стигли, и ви гласате за њих. Верујете телевизору, а не верујете фрижидеру и новчанику. ТВ је некако шарен, фрижидер изнутра углавном хладан, празан и бео. Истина има ту особину да је често хладна. Лаж је, пак, сва шарена и често лепо упакована.
Како лажу вас, тако ви лажете своју децу. Не само да их лажете, него их поткрадате. Дозвољавате да се ови за које гласате задужују у њихово име. Тај новац они троше данас, а и до вас стигне нека мрвица, па ћутите.
Кад се нађе неко као Мика, па детету каже да је дебело, он само констатује нешто што је очигледно. Мама му вероватно кући тепа: „Злато мамино од 120 кила“!
Проблем било које врсте, па и проблем гојазности, може да се реши једино ако се прво призна и препозна као проблем.
Питати неког: „Да ли си ти глуп“ решава многе проблеме. Ако неко зна да је глуп, што најчешће не схвати сам, већ више пута чује од других, онда с таквим не треба губити време и покушавати да га научиш нечему за шта реално није способан. Ако, пак, сматра себе паметним, биће му мотивација да то и докаже. Да нешто научи и покаже свима како није глуп.
Без везе је ћелавог звати Трша, носатог, клемпа и обратно. Сопствене генетске особине код деце и људи се или прихвате, или се из тога изроде комплекси, па се трчи прво код психолога , психијатара, а касније код пластичних хирурга. Мирни су једино они, навикли на своје тело и задовољни њиме, какво год да је.
Ја о педагогији не знам много. Оно што знам је да разликујем добро од зла и лаж од истине. Зло и лаж нису нешто чему би требало да тежимо, већ ове друге две ствари, али како, кад живимо у мору лажи, зла и лицемерја?
Да смо стално у проблемима, то сви видимо и знамо; изговорима и лажима их сигурно нећемо решити.
Један, не мање важан аспект свега овог што се десило, а што можемо да назовемо „случај Мика“ је систем школства. Наше образовање. Где и код кога ми то шаљемо нашу децу да их нечему уче? Где је одговорност министара образовања за чијих је мандата било дозвољено Мики Алексићу да нечију децу малтретира и да их на крају (ако се докаже) силује? Шта су радиле просветне инспекције последњих 30 година? Коме и чему оне служе? Шта се данас догађа на приватним школама и факултетима? Да ли је Мика сам? Један једини?
И за крај…
Оволика хајка, која се подигла поводом изјаве једне глумице на једног човека ми је просто нереална. О томе да ли је крив, или није крив одлучиваће некакав суд, коме такође не верујемо, јер је такав какав јесте. Знамо да нису у затвору многи којима је тамо место. Знамо и за многе који су настрадали од оваквог система, ни криви ни дужни.
Ако, пак, сами пресудимо Мики и скратимо га за главу, по чему смо онда бољи од њега?
Bravo!