facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Александар Сјеклоћа: Дефлорација Штрумпфете

Александар Сјеклоћа: Дефлорација Штрумпфете

Пројекат Европске Уније од почетка је циљано постављен тако широко да је свако у њему могао да види све оно што је желио, али ће најкасније за пола године напокон свима бити јасно што је у он у реалности, наравно, уколико у Дизниленду стварност више било кога интересује

Тешко да је у историји постојало нешто што је више личило на рај на земљи од пројекта, или боље да кажемо идеје, Европске Уније. Макар је тако обећавано, а и даље се тако прича о њој. То што по свједочењу саме Уније иста за властиту промоцију троши више новца од Кока Коле за суштину овог текста и није битно… мада можда и јесте.

Због чега је маркетинг, иако битан, ипак споредан? Због тога што су политичка коректност и постмодернистичка демократија кичма и политички скелет, прво написах костур, европског пројекта и поретка. Политичка коректност због тога што је она направила непристојним бројна питања па и фундаментално типа тога како ће се простим придодавањем и иначе немоћних држава створити моћна држава. Постмодернизам, јер је уз релативизацију живота, историје, природе и апсолутно сваког принципијелног система вриједности донео ипак кључну „вриједност“ еуропејске Европе, либералну демократију која је славодобитно газила све пред собом… управо, да се сада вратимо на заслуге политичке коректности, због тога што нико није имао срца или неког другог органа да тражи објашњење како ће повећање броја будала у процесу доношења одлука повећавти квалитет истих.

Ово су по мени фундаментални носиоци европске идеје и идеологије. Сви остали су споредни али ипак битни па ћу набројати по неке.

Европска Унија по потреби постоји или не постоји… вјероватно је то разлог њене дуговјечности и привлачности. Макар је био до сада. Апсурдно је да деценијама на континетну нико не зна да ли живи у Унији, матичној држави, еврозони… Ако се овоме дода још и структура која се зове НАТО, апсолутно постаје јасно да се надлежности, али и одговорности за збивања у Европи тешко могу са сигурношћу лоцирати. Управо је ово читавом пројекту давало изглед безгрешности… јер никада нико за ништа није крив… а ако неко и јесте, увјек је то неко други. Ово је вјероватно и главни узрок еврофилије и у управљачким структурама на Балкану много више него сањани а недочекани фондови за интеграцију.

Европска Унија је сила и није сила зависно од тога да ли треба да се нешто прича или треба нешто да се уради. Европска Унија је наставак интереса највећих чланица или је управо средство да се оне држе у покорности. Европска Унија је тамница малих народа, или је управо она средство да исти уз америчку асистенцију несметано пију крв оним већим који су их, битна напомена, кроз историју углавном израбљивали, а неријетко и истријебљивали.

Могло би се у недоглед постављати оваквих питања и било би тешко дати сигуран и прецизан одговор на било које од њих. Једноставно, Европска Унија је, или да се усудим да кажем је била, све од овога, а како обично бива, тамо где је све у суштини је ништа.

Осим пореза и банкарских кредита, ово уопште није случано, све остало је на континенту недефинисано и ако је у десетинама хиљада одредби и аката прецизирано, чак и колико закривљен смије да буде краставац. Овај идеалан свијет дефинисао је скоро све ако не и баш све укључујући и то колико гласно смијете викнути на дијете и којим интезитетом на којим локалитететима и са којом намјером смијете такнути властиту жену. Но, основна питања не да нису била дефинисана, макар јавно, већ нико није смио ни да их постави, а да у најблажој варијанти не буде проглашен лудим, јер неће да види оно што се сви други праве да виде.

Упркос озбиљним изазовима, да споменемо само неке, дужничка криза коју интересантно нико не спомиње, миграције, структурална нефункционалност и што је можда најбитније безидејност куда и како даље (нота бене, замислите апсурд БЕЗИДЕЈНОСТ ИДЕЈЕ), ова бесконачна еуфорија вјероватно би трајала и даље да се није у Сједињеним Америчким Државама, које су од почетка европског пројекта доживљаване као старији и добронамјеран брат, донела одлука да је било доста Дизниленда и да се пројекат мора трансформисати. У профитабилнији, наравно.

Сугеришем онима који сматрају да је господин Доналд Трамп властитим нахођењем одлучио да промијени свијет да схвате да ништа од онога што се тренутно збива, како у самим Сједињеним Америчким Државама, тако и глобално није резултат нечије воље, већ колективне нужде да се спасу позиције, како владајућих структура у земљи, тако и земље у свијету и да су ове двије ствари нераскидиво повезане.

Америка јесте измислила и направила Дизниленд, не само прави већ и овај глобалног постмодернизма, али за разлику од Европљана никада исти није доживљавала као нешто друго осим забаве за ђецу и мјеста у које могу повести породицу на продужени викенд, код њих је Вудсток трајао само једно љето и од тада о рају пјевају у црквама али га не очекују на земљи, можда због тога и посједују највише наоружања и као становништво и као држава.

Да се вратимо Рају на земљи… збиља је ђеловало идилично живјети у увјерењу да је могуће живјети у бесконфликтном друштву, земљи која не ратује и не троши за властиту армију већ улаже у школовање, инфраструктуру, иновације… Они који су овакво увјерење сматрали заблудом одавно су до те мјере маргинализовани да су скоро престали причати и сами са собом.

Чак и када је Доналд Трамп постао амерички предсједник у Европи су његове ставове о горе наведеним темама сматрали његовим личним хиром и предизборном реториком, макар су тако убјеђивали народе на Старом континенту. Временом је постајало све јасније да није ријеч о предизборним обећањима европског типа већ о веома конкретној и свеобухватној политици америчког типа. И мало по мало… дођосмо до овога…

 

Вудсток, 1969. године

Јуче је канцеларка њемачке владе госпођа Ангела Меркел изјавила да се Европа, интересантно није рекла Њемачка што највише говори управо о оваквој Европи, не може више ослањати на америчку војну силу и да мора развијати своју… прије него се вратим на ово да додам да је данас француски министар финансија Ле Мер изјавио да Евопа не може бити ничији вазал, није рекао Француска што највише говори о данашњој Француској.

Деценијама анестезирана европска публика још није у стању да у пуном значењу схвати значење ових изјава, јер јој је обзиром на досадашњу представу немогуће да размишља у свијету чије су кординате подешене тако да :
– Америка није савезник и заштитник који ће за нас урадити све што нама треба.
– Европа није свемоћна и не може да се брани и избори за своје ставове и интересе.
– Европа није слободна и самостална већ вазал.
Ако се наведеном дода да Руси већ одавно и званично европске државе називају сателитима, употпуњује се слика судара са реалношћу виртуалног европског Дизниленда.

Да ли су се Њемци и Французи, да не спомињем остале и то из више разлога, касно сјетили да сувереност и моћ нису нешто што можете само тврдити да имате и по потреби га пројектовати на телевизијским екранима… по мом мишљењу јесу, а да будем до краја отворен боље им би било да то што прије схвате и праве се као да ништа није било али касније о томе.

Ни три дана посјете Бијелој кући и сликања са Доналдом Трампом, који је чак тресао и перут са његових рамена нису помогла француском предсједнику Емануелу Макрону да убиједи домаћина да промијени било који од својих планова… од питања царина па до питања споразума о иранском нуклеарном програму. Али ето, обзиром да и једној и другој страни још увијек из различитих разлога одговара да још неко вријеме постоји привид савезништва, ово дружење је и личило на пријатељску посјету.

Који дан након Макрона у Вашингтон је дошла Ангела Меркел, летјела пола дана ка тамо, а касније још пола дана назад и по полузваничним информацијама провела са Трампом читавих 20 минута!? Додуше обзиром на године наведених ово можда и није тако кратко. Без било каквих званичних саопштења и погледом и појавом који су говорили више од ријечи, Меркелова је тек након неколико дана почела износити своје коментаре закључно са већ наведеним о тренутним и будућим односима Европе, не Њемачке напомињем опет, и Сједињених Америчких Држава.

Овђе треба бити прецизан и рећи да су све ове ријечи разочарења у Европи изречене тек када је Трамп коначно објавио своју одлуку везану за однос према Ирану, о томе више у наредном тексту, јер је очигледно до задњег тренутка гајена нада да ће амерички предсједник прихватити европске сугестије.

Када је постало јасно да Америка и на Блиском истоку иде својим путем и да је чак ни британски покушаји да је одврате од наумљеног не могу поколебати, код Европљана је прорадио бијес, више на властиту позицију него на кога другог, по мени много више због тога што ће тешко властитој публици објаснити своју немоћ него због чина и последица америчке политике укључујући и оне које ће управо по Европи по више основа највише ударити.

Те последице, поготово оне најбитније и суштинске, нико ни не спомиње. Помињање неке европске војске и аутономне политике на глобалном нивоу је тек медијска манипулација као и више пута до сада. Европска приврженост споразуму са Ираном је такође тек фраза која ће се веома брзо показати фарсом чим најкасније за шест, а можда већ и за три мјесеца Америка почне уводити санкције и високе новчане казне државама и фирмама које послују са Ираном. Не треба бити далековид да се предвиди колико ће тада трајати европска одлучност. Ни колико бура у чаши воде.

Поменуте изјаве европских званичника су првенствено упућене домаћој публици и то тек једном њеном дијелу, оном који још увијек вјерује да ове земље имају суверенитет и моћ. Када кажем  моћ, мислим на моћ већу од тога да се подвикне неком локалном балканском друмском разбојнику. Након што Америка само мало подвикне, као и више пута до сада, сва европска самодовољност и самосвијест урушит ће се као зидови Јерихона… не требају трубе, само Трампов твит.

Признајем да не знам како, али сам сигуран да ће и након тога европски лидери наћи начина да бране своје позиције, само пред домаћом публиком наравно. Но,  управо је и то разлог због којег су они на мјестима којим већ јесу. Отпорност на реалност и карикирање исте није само неопходан квалитет балканских политичара, они су то управо научили од европских… још једна повезница нас и Европе и потврда неминовности европског пута и европских вриједности.

А ево и због чега сматрам да су поменуте изјаве само празне приче и припреме за нову представу.

Формирање европске војске, поготово европске војске коју би формирала Немачка, довело би до рата у Европи и прије него би се објавила иста одлука. Бројне европске земље не желе да више икада имају војно јаку Немачку на континенту а уз поменуте треба трезвено размислити да ли би исто дозволила и Русија којој су до Москве два пута долазиле европске војске… да, да … тако они називају походе и Наполеона и Хитлера. Американци су се на ову тему веома јасно више пута изјаснили уз остало због тога и фигурира НАТО.

Уз поменуто, све да није геополитичких мимоилажења на Старом континенту веома је упитно да ли би трошкове формирања такве војске било која од нација, које су деценијама заробљене у сну о квалитетном пензионерском животу, прихватила да плати да не спомињемо колико би ко био спреман да гине у таквој војсци… додуше колико има омладине видео игрицама и филмовима испраног мозга за ово би се вјероватно и нашло кандидата.

Што се тиче питања зависности и независности које спомиње француски министар, наравно да нико неће имати одважности да иде до краја и европској јавности објасни да је сва економска и свака друга моћ резултат воље у првом реду Сједињених Америчких Држава које контролишу кључну европску слабост, која је то много више, чак и од војне немоћи, а ради се о енергетској зависности Старог континента.

Код нас се учи да је 1941-ве Хитлер кренуо на Русију, али се не спомиње да је то њему била само пролазна станица ка Техерану где му је добродошлицу незванично већ  обећао тадашњи персијски шах. А од Техерана је био план да се иде на Багдад, Басру и Кувајт где су Енглези већ тада вадили нафту. Па од туда ка Јерусалиму и Суецу, када већ Ромел није успио да тамо дође са друге стране.

Е сада, да ли се Немци љуте, јер су у жалости што тада нису успјели да стигну до Техерана, или су кивни јер се боје да ће Трамп са својом екипом на крају успјети да стигне тамо где они нису могли не мијења ништа у тренутним глобалним односима.

Инвазија британских и совјетских јединица на Иран за време Другог светског рата. Трајала је од 25. августа до 17. септембра 1941.

Што се тиче Француза… они ће како год да се настави ова прича наћи начина да се прикажу да су били на побједничкој страни, кажем прикажу и само прикажу, јер наравно да из свега неће објективно добити ништа корисно, чак напротив.

Очекујем да ће неколико недеља или мјесеци Европљани „тврдо“ бранити споразум са Ираном који ће се вјероватно управо због тога правити да вјерује да некадашњи договор постоји, иако се Америка повукла из њега. Чим Америка повуче први казнени корак према некој европској фирми Европа ће „изненада“ открити да се Иран не придржава својих обавеза и „суверено“ донети одлуку да се и она повлачи из споразума. У циљу стварања нове моћи и јачања властите позиције највјероватније ће купити још доста америчког наоружања по могућности неког којег ни не знају да користе, или је неисправно, само да би имали могућност да увијек буду за мира и да случајно не одлуче да ратују.

Иранци ће онда, не вјерујем да ће прије, отпочети, боље рећи наставити пут ка нуклеарној бомби … е тада ће се у проблему наћи Руси, јер ће напокон и они морати донети одлуку што да раде и како то да објасне, првенствено властитој публици а и симпатизерима на гостујућим теренима. У сличној позицији ће се у том моменту наћи и Кина.

Да не говоримо о томе да ће тада и Америка морати да преломи колико далеко је спремна да иде… и што ће се десити ако не оде… за почетак Трамп је већ послао писмо својим „савезницима“ у региону и обавијестио краљеве и принчеве да је Америка до сада за одржавање „мира и стабилности“ у њиховом региону потрошила 7 трилиона долара и да би био ред да јој се помогне да настави да троши и даље… ако желе наставак „мира и стабилности“.

Али да пустимо ми, за сада, ове три суверене земље и ову једну која је спремна и да изгине да би то постала… да се вратимо овим европејским.

За разлику од Немаца и Француза који се помало брецају, иако знају да не могу суштински промијенити ништа, Британци су осудили амерички потез, но, релативно тихо и без оштрих коментара. Изузев изјаве министра спољних послова господина Бориса Џонсона, који је и то највјероватније изјавио више због тога што га Американци и иначе не констатују, него је забринут због последица збивања на Блиском истоку.

Британци су и прије доласка на власт Доналда Трампа знали што Америка мора у времену које долази да уради и надали су се да ће сами, без европског пртљага, успјети, у новој америчкој пројекцији свијета, испословати бољу позицију за себе. Међутим, још прошле године током посјете премијерке госпође Терезе Меј Трампу, он им је отворено рекао колико су му потребни и колико је спреман да их плати, очигледно увредљиво мало, након чега су Енглези лако израчунали да им је боље да наставе да се препиру и уцењују са Бриселом, јер им блеф са Брегзитом ништа неће донети, па је боље вратити се врате европском јату које ће их, чак и ако то не буде хтјело, морати прихватити… погодите сами уз чију савезничку и добронамјерну помоћ. Наставак слиједи, како ће Енглези све ово упаковати тек ће да се види, али не треба сумњати да ће бити славно и гордо како Албиону већ и приличи… или је некада приличило.

Остали Еуропејци…Италијани ће да се свађају око нове владе и наставити да се праве да не виде надолазећи банкрот, Шпанци ће покушавати да разјасне и себи и свијету да ли се Каталонија, и не само она, одцепљује или не… на истоку Европе ће се славити понижење већих и моћнијих чланица заједничке Уније и с времена на вријеме спомињати Руси… Све у свему… На Западу ништа ново. Док има кредита све је супер…врх брате! Make lovenot war! Што ће бити када се Штрумпфета породи и ко ће њихати колијевку?… Да не кваримо сада журку макар док не прође Евровизија.

Што се Истока тиче… њима овакав развој догађаја апсолутно одговара. Други пут о томе како у оваквој констелацији односа сви који се желе извући из америчких руку допадну руских шака а од скора и кинеских, у контексту овог текста… из разних интереса и перспектива и Русији и Кини одговара управо оваква Европа.

Make love, not war!

Русији треба војно немоћна Европа, јер не жели да ризикује понављање историје и све док Америка са неколико батаљона гарантује безбједност , можете ово да читате и као покорност, исте… сви задовољни. Америка доминантно контролише токове енергената, али за остваривање глобалне стабилности потребна је сарадња са Русијом, јер иначе све оде до ђавола. Све у свему ето посла  и зараде и једнима и другима. Ако је неко заборавио ко је добио задњи Свјетски рат и како је то наплатио, нека прочита претходну реченицу.

Кинезима одговара Европа као правна и логистичка целина, ко да се бакће са десетинама локалних бирократија, граница и царина и малим земљама од неколико десетина милиона људи. Боље овако на гомили пола милијарде… из перспективе земље од скоро милијарду и по – није нешто, али није ни за бацити. И да… пола милијарди оних који су се тако организовали да су скоро безопасни за њих.

Што се тиче Иранаца… они ће на властитом примјеру показати и доказати што сувереност у изворном значењу значи. Или ће успјети у свом науму макар изгинули или их неће бити, прецизније речено… постат ће и они само нови Штрумфови у неком новом Дизниленду. Можда у неком од оних забавних паркова са којима саудијски принц престолонаследник планира да модернизује земљу и диверсификује привреду… чим плати цијену одржавања „мира и стабилности“… европски нема што.

Можда се некима чини да Иранци на свом путу ка суверености имају савезнике… то су вјероватно они исти који и код куће очекују да им сувереност донесе неко други, од Мики Мауса до медвједа и Маше … е, тим Штрумпфовима треба да буде јасно да на овом путу Иранцима не да неће помагати нико већ ће их саплитати и ови који их до сада и по нешто као помажу. Сувереност је само учена ријеч за оно што се код нас у народу говорило „ У се и у своје кљусе“...

Није искључено да се и код њих појаве млади и перспективни реформисти… не знам… питајте Сороша или неког од бројних овдашњих, који су на вези са њим, мада не вјерујем да им он баш пуно прича о његовим плановима, углавном о њиховим задацима.

Вјероватније је да ће тек сада они, који су задњих година били потискивани као екстремни и агресивни, добити пун замах, јер догађаји потврђују управо оно на што су упозоравали. Врховни вјерски вођа Ирана господин Али Кхамнеи се сигурно тренутно премишља да ли је погријешио што је спријечио кандидатуру Махмуда Ахмединеџада и да ли по том питању у будућности треба нешто исправити.

И на крају…О центру и пупку глобуса који држи све четири стране свијета да се не уруше и око којег сви само што не зарате. На Балкану ће све ово што год да је то тренутно и све оно што ће у бити у будућности без обзира што буде апсолутно извјесно само додатно учврстити увјерењу да европски пут нема алтернативу а будите сигурни да ће нас сви од горе наведених фактора, свако из својих разлога, најдобронамјерније увјеравати да смо у праву. Што ћеш више…

About The Author

Related posts

4 Comments

  1. Nikola

    Dobra analiza. Jedino mi se cini da autor precenjuje moc Rusije i Kine, i da omalovazava uticaj Evrope. Ne treba zaboraviti kako je, zapravo, Amerika nastala. Ko je bio cija kolonija. Zasto misli da evropske kraljevskie porodice nemaju uticaj ne samo na evropsku, vec i na americku politiku? Mislite da se, recimo, Royal Dutch Shell tu nista ne pita?

    Na kraju, pristalice Evropske unije ce reci da je ova tvorevina, zaista, doprinela ocuvanju mira i blagostanja, jer od njenog osnivanja nije bilo nijednog rata ili sukoba na teritoriji Evropske unije. Da, proizveli su rat u Jugoslaviji, ali makar nisu ratovali izmedju sebe.

    Reply
  2. Anton

    Ne znam na osnovu čega Sjekloća UVEK zaključuje da će SAD bez problema nametnuti svoje interese evropskim vazalima i svima drugima? Možda i hoće, samo bih bio malo oprezniji u rezolutnim prognozama, ovo ipak nije 1999. godina, potcenjivati do te mere države kao što su Nemačka, Francuska, Turska mislim da nije baš objektivno, kao što nije objektivno sve svoditi na vojnu i političku premoć, već smo imali slučajeve da takva premoć ne donese željeni rezultat, koliko god hoćeš primera u bližoj i daljoj istoriji. Njegova svaka priča se završava kao onaj poznati vic, „…ne znam kako je to sve bilo ali znam da je na kraju Srbin sve nadmudrio i pobedio…“, samo ne Srbin u ovom slučaju, već Amerikanac. Polako Sjekloćo, sačekajmo malo, i vidimo šta će biti, nisam baš siguran da je tako jednostavno i predvidivo, koliko god se to tebi lično dopadalo u smislu „babi je milo…“.

    Reply
  3. Rebis

    Svet se neumitno krece ka jednom sasvim novom us-trojstvu, dakle zaista trojstvu velikih i dominantnih sila..Rusija, Kina i Zapad. Prve dve su iskorristile, ovako ili onako, ali ipak dosta trezveno, jedan poslednji krug vremena, tri decenije, i usle u dublju transformaciju plativsi i ne malu cenu svemu tome Problem je Zapad, ergo Amerika.

    Ona se dakle zaglavila u ulozi globalne sile, superdzina. Zapad mora, zarad svog buduceg zivota ali i opste egzistencije, da udje i prodje kroz jednu duboku metamorfozu. Donald Tramp je slika tog neminovnog procesa. Ostali su zasad strpljivi, cak dobornamerno zele da taj proces prodje sto bezbolnije. Vremena za sve to ipak nema previse, mozda najvise 2-3 godine.

    Mi zivimo neshvatljivo vreme velikog faznog prelaza i u njemu niko nije dovoljno pametan e da bi ga objasni ili cak shvatio. O ovome nema nikakvog prethodnog islustva i nema recepta, osim mozda kineske mudrosti Promene. Rec je o promeni matrice, o zaista velikim meta-stvarima Vidimo se u novom filmu.

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *