facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Анонимус: Досада

Анонимус: Досада

Досада је тривијална, вулгарна, масовна. Њој недостаје шарм меланхолије, која је у вези са мудрошћу, осећајношћу и лепотом, као и јасна озбиљност депресије.
Фернандо Песоа је описује као тоталну пасивност, инерцију. Патити без патње, хтети без воље, мислити без размишљања.
Последица (а истовремено и узрок) тога је потпуна испразност.

Кјеркегор закључује да су богови из досаде створили људе.
Адам се досађивао, па је створена Ева.
Од тада, на даље, како је досада расла, повећавао се и број људи.
Ни богови нису имуни на досаду и узалуд се против ње боре.
Ниче подсећа да се Бог седмог дана стварања – досађивао.
Има оних који озбиљно сумњају да су се Адам и Ева досађивали у рају, јер их није могао да мучи проблем бесмисла, пошто им је Бог био тако близу. Други, да су осетили досаду управо због тога што су се одрекли Тајне, кушајући плодове са дрвета Знања.
Кант је сигуран да би се они досађивали и да су остали у Рају.

 

“Не чуди, дакле, што свет све више пропада и што се његова зла множе, као што се увећава и досада, а досада је корен свих зала. Историјат ове појаве може се пратити све до настанка света. Боговима је било досадно па су створили човека. Адам се досађивао јер је био сам, па је зато створена Ева. И тако је досада дошла на свет, а увећавала се с повећањем броја људи. Најпре се Адам досађивао сам, а онда су се Адам и Ева досађивали заједнички, затим су се Адам, Ева, Каин и Авељ досађивали фамилијарно, онда се повећао број људи, па су се народи досађивали масовно. Како би се забавили пало им је на памет да направе кулу која би била довољно висока да досегне до неба. Колико је била висока та њихова кула толико је била досадна и та њихова замисао, која је најстрашнија потврда да је досада превагнула.“

Кјеркегор

Роберт Низберт приказује чин изгона из раја као дело Бога који је Добар, јер је избацивањем Адама и Еве у непознато само хтео да их поштеди досаде, монотоног живота у Рају. Негов поступак није казна, него нова шанса Човеку да живи са Тајном, али сада у другој (нижој) димензији стварности.

Према томе, досада је постојала од почетка времена, али је ова данашња, егзистенцијална досада, изразито модерна појава.
Иако је постојала од почетка људске историје, досада је извесно феномен новог доба. На велика врата је ушла с настанком грађанског друштва. Постала је масовни феномен, опште место, незаобилазни део пртљага „човека и грађанина“.
Тек од тог времена она постаје озбиљан проблем.
„Развојем грађанског друштва“, досада драматично расте. Живот у њему, поред свега, постаје  све досаднији.
Досада, која је некада била „привилегија“ елите, тако је постала демократска тековина. Она више није ексклузивна појава, него је постала општа. Досада сада испуњава целокупан друштвени простор.

Демографски бум који се догодио у модерно доба, праћен је поплавом досаде.
Романтичари су били први који су досаду обрађивали као озбиљну књижевну тему.
То што је досада постала масовни проблем, јасно је указивало на то да са модерним, грађанским друштвом нешто није у реду, да је оно очигледно – у целини – погрешно.
Досада је била и симптом озбиљног поремећаја у култури, која је у најнепосреднијој вези са смислом.
Јавља са осећајем да нам нешто суштински недостаје, или да је нешто битно – изгубљено.
Најпре смисао.
Досада је пре свега у вези са са губитком смисла.
Повезана је са убијањем времена.
Кјеркегор говори о „ужасном ужасу досаде“, о осећању које је толико снажно, а пасивно, да због тога човек ни не пати, него се само бескрајно исцрпљује.
Ово потврђује Фернандо Песоа који примећује да је она толико непријатна да се „не може превазићи чак ни самоубиством“.
Достојевски описујући „човека из подземља“ и поред осталог каже да „све потиче од досаде“.

Један досадан дан прати други
подједнако досадан.
Догодиће се исте ствари, догађаће се стално –
исти су тренуци који стижу и који одлазе.

Прође месец дана и донесе други месец.
Оно што долази лако је погодити:
то је оно од јуче, тегобно, мучно.
И сутра престаје да личи на сутра.
Константин Кавафи

Испразност модерног времена је у вези са одсуством смисла.
Бертранд Расел је приметио да је данас досада већа него икада.
Пораст досаде повезан је са прогресивним порастом нихилизма.
… итд. …итд. …

 

 

Насловна – Рафаело Санти, детаљ са његове чувене Сикстинске Мадоне 1512. г. 

Име и презиме аутора је познато редакцији.

About The Author

Related posts

1 Comment

  1. vilogorski

    Одлично анализиран феномен модерне досаде, или савременим жаргоном изречено глуварење, блејање итд.
    Некад је досада будила креативан нагон за њено превазилажења.
    Данас је модерна досада убијање сопствене душе.Иначе досада директно води у очај.

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.