facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Милан Миленковић: Акутни напади савести

Милан Миленковић: Акутни напади савести

Јутрос, идући на пијац, видим девојчицу од двадесетак година како носи беџ  „1 од 5 милиона“. Обучена у кинеску одећу, у рђавим чизмама, очигледно сиромашна, и она хоће да мења свет. Дете мора да није много бистро, јер не опажа да шетачи, уз које се шлепује, до места протеста долазе аутомобилима, да су много боље обучени од ње и да за такве, као што је она, таман да се сутра Ђилас, Јеремић и Обрадовић, са благословом амбасадора попну на власт, никаквог бољитка бити неће. Она, заправо, верује, пошто се у тим годинама о политици и не може знати ништа, да се може бити фенсић и сноб без пара. Нема сумње да ће је живот или научити да је то немогуће, или ће бити следећих 40 година трошена у разним уличним бурлескама, какве се управо одвијају у Србији.

У борби унутар владајуће касте, овој девојчици су трајно намењене кинеске јакне и кинеска баканџа, док помаже момцима у тимберленд ципелицама да се домогну нових вила, базена, курви и банковних рачуна.

Деца, чак и кад су без мозга, ме не чуде.

Чуди ме, међутим, нагли напад савести који се, да још луђе буде, колективно десио нашим универзитетским професорима. Мислим, напад савести, кад је акутан, обично је појединачан, није колективан. Колективан буди сумњу да је савест професора у туђој руци, не у њиховој. Ја, истина, знам да је њихова савест или у добро напуњеном шлајпику, или у рукама неке службе, или у неутаживој амбицији. Све саме лепе и корисне ствари.

Кад су се, је ли, побунили неки од професора са Филозофског и Факултета политичкихнаука, то је, некако, било нормално. То су факултети који су увек били под будним оком службе, а често су је и пунили кадровима.

Разбужденије професора Правног факултета је већ мало чудо. Не што су устали у интересу правде и поштења, то се код њих ради по наређењу, него што никако не могу да докучим у ком су тачно моменту, од 2000-те, приметили да нешто није у реду са поштовањем закона? Да ли у тренутку кад је друштвена својина, једним законом, мимо Устава, прешла у државну? Или кад је Закон о раду донет гласом из Бодрума? Или кад је Скупштина, која по Уставу има 250 посланика, имала чак и 320, у једном тренутку? Или кад је, супротно Уставу, уведено ванредно стање, после убиства Ђинђића, на читавој територији Србије, што тадашњи Устав није давао као могућност? Можда су приметили масивна кршења закона у акцији Сабља, у којима је притвореник могао да види адвоката тек пошто буде два-три пута квалитетно пребијен и мучен? Или, што је, опет, мимо Устава, у коме је јасно писало да, уколико је председник Владе спречен да врши дужност, пада читава Влада? Мало подсећање: странци су само именовали новог премијера, Кизу из Ниша.

Невероватно је, дакле, како крупне ствари нису видели наши врли професори права, који су све то време, док се право масивно кршило, учили студенте да живимо у најбољем времену икада, у епохи европских вредности и њиховог (професорског) лизања дупета Демократској странци и, у мањој мери, Демократској странци Србије.

Вучић је, практично, дошао на власт 2012-те година и то не победом на изборима, већ одлуком странаца да му доделе надлежност над певцем на крову, односно Ивицом Дачићем.

Настављено је масивно кршење права. Уставни суд, брука читавог нашег правног система, донео је решење којим Бриселске соразуме не може да оцени, јер не припадају унутрашњем законодавству, пошто нису верификовани у Скупштини. И то би се још могло разумети. Није, међутим, јасно како то да државни органи, који имају апсолутну норму да поступају по закону, поступају по Бриселском споразуму, који није део унутрашњег законодавства. Откуд царина, откуд царинарнице, између Косова и Србије? По ком унутрашњем закону? Како је и по ком унутрашњем закону правосудни систем Србије на Косову прешао у руке такозване „такозване“ Владе Косова? Како то наши правници, наши професори, наше дике, преплаћени наставници наше деце нису приметили?

Одговор је прост: приметили су брже него ми, али су имали корист од ћутања. Заболе их дупе.

Одједном, међутим, као у Крвавој бајци Десанке Максимовић, сви су се пробудили у истом дану! Једног лепог зимског дана, после 19 година безакоња, професори Правног факултета су схватили да нешто није у реду. Не поштује се закон, а они, као моралне громаде, то не могу да трпе. Бар не више. Колико су могли, трпели су. Сад су дигли свој глас како би помогли једној, демократској, неуморно хохштаплерској екипи, да смени другу безакону екипу! Аболирали су и Ђиласа, и Јеремића, и Борка Стефановића за безакона дела њихова и острвили се на данашњу власт, која чини иста безакона дела.

То буди малу сумњу да књишким мољцима, који иначе имају зечја срца, осим ако се другачије не нареди, није до закона, него до помагања једној екипи, против друге.

И то се може разумети: имају право да воле своју екипу. Није професионално, али имају емоцију. Друго је нешто, међутим, у питању: како сви у истом дану, као у Крвавој бајци? Остарих с мишљу коју не могу да изменим, а то је да је савест крајње индивидуална категорија, да свак за себе мора да одреди своју меру савести и њене улоге у животу. Како долази до вазбужденија, пробужденија, толиких савести у једном дану? Ко има ту моћ да великој групи, у једном дану, изврши пробужденије совести њине? Некако ми прва мисао није да је то удружење добровољних ватрогасаца, или неко риболовачко друштво. То мора бити неко ко негде складишти њихове савести и ко може, у дану, да их возбуди на ползу народа Сербскаго. Збиља: где се то складиште савести? И како је живети, кад знаш да ти савест није ту, с тобом, или макар у твојој кући, него у туђим рукама? Ту само једна ствар помаже: кад ти је савест у некој туђој фиоци, мораш се одрећи и морала, па и професионалног дигнитета и онда савест може да буде под катанцем.

Шест година говорим, свакодневно, против напредњачке власти. Не жалим се: никада ми од њих није стиглани претња, нити било какав позив. Ни од једног политичког актера нисам узео бели динар, нити бих узео, и мислим да то цене и они којима моја прича смета. Давно сам прорекао, а то се данас и обистињује, да ће, кад се заклима данашњи режим, многи који су имали бенефте од Вучићеве власти, устати на њега. Али, браћо, важи се само ако си устао одмах, а не пет година касније. Ја сам причао кад још нисам знао да ли ће он да хапси.

Још једном: Вучић није диктатор и није чак ни тврди аутократа. То, што понекад изгрди неки медиј који га не чоколадира, је веома далеко од диктатуре. У диктатури нити бих ја цвркутао, нити би шетачи шетали. Него, сам си себи већи херој кад устанеш против диктатуре, него против једног, у основи, толерантног владара. Ко умре од страха кад се Вучић извиче на њега, таквом се за душу пиша, као што каже народ за све који од страха умру. Ипак, лепше је бити борац против диктатуре, а ја то, признајем, нисам. Чак се и не борим против Александра Вучића. Ја говорим против окупације,против колонијалног система и, у том смислу, сасвим ми је свеједно да ли ће владати Вучић, Ђилас, или Зека Надувенко. 

Професорима није свеједно. Систем је добар, чак одличан; окупација и колонизација су као елементарне непогоде, не можеш против њих, а лизање дупета плитичарима и амбасадорима је одлично за каријеру. Само да оде Вучић, па да почне да ради Дизниленд.

Она девојчица невелике памети, са почетка ове приче, не зна ништа о свему овоме. Она се родила кад су петооктобарци постали пети јахач апокалипсе српског народа. Празло овог система се родила кад и ова клинка али, да чудо буде веће, професорчићи и књишки мољци опраштају петооктобарцима – играла се деца, нема везе – него како то да Вучић ради то што ради.

Ја не знам ништа више него било који Србин који прати медије, али мислим да је Вучић, можда неопрезно, у неком уском кругу, у сну, или у мислима, исказао неку амбицију, коју странци не дозвољавају и да ова екипа, скупа с факултетским мастиљарама, шетањем покушава да врати на пут широкијех европскијех интеграција, уз минимум сопствених мисли и дилема.

Грешна клинка, која мисли да припада скрамици нашег друштва, јер шета поред боље обучених и боље ухрањених од себе, никад неће укапирати да за њу бољег живота нема.

Насловна илустрација – „Моја савест“ (My Conscience by Habibity Nickerson)

About The Author

Related posts

8 Comments

  1. Saša Petković

    Lepo kaže Lao Ce: „Ne poznavati nepromenljivo i delati slepo znači srljati u propast”.

    Reply
  2. vilogorski

    Milane, svaka ti čast.
    Tekst govori više nego što se može na prvi pogled i zamisliti.
    Ti dubiko i junački ponireš u tajnu naše zablude i obmane, i iz tih dubina, pred razumnog čitaoca, podastireš činjenice naše tragedije.
    Ti i Basara ste trenutno najodvažniji i najangažovaniji intelektualci na umornoj i ugušenoj novinarsko političkoj pozornici.
    Živeo

    Reply
  3. Tarabuc

    Jedno je sigurno. Ovi koji budu došli posle Vučića počeće da koriste batinu demokratsku. Jer, resursi poznati rulji na izmaku su..a ono što čeka rulju…ovo zlatno doba biće, kako kaze „Aca Srbin“. Danas Kosovo – sutra za rulju proslost biće. Sandžak, Vojvodina, Preševska dolina što će Srbiju zapljusnuti kao morski talasi. Krčmiće se Srbija zarad boljeg života rulje još dugo. Ovo što danas hoda Srbijom ne bi izdrzala jedan dan bez struje. Za domovinu ne bi rizikovali ni nokat na malom prstu, kamoli najke, adidas patike i sendvicč u Meku, gde kao zrtvu prinosimo svoju dušu da bi bili prihvaćeni tamo gde nas neće, sto mi ne razumemo. Mi ćemo za Zapad biti večiti Indijanci, koje su poglavice, zarad svojih bankovnih računa, same poređale ispred streljačkog voda. Aci Zapad sprema alternativu koja ce za tri-četri godine jahati rulju. Zapad već uveliko sprema ekipu to su oni eksperti koji će biti tu samo godinu dana kako kaze onaj glumac. Možda opozicija i zakači koju mrvicu, al’ Obradović se leba neće najesti. Biće ono što je i sad – menjaće Šešelja kad ovaj nije tu. Ova opozicija zna da je istrošena, da Zapad sprema novu ekipu, zato nije ni toliko bučna. Plašite se ovih što su odjednom progledali, pa daju podršku – tu zeka pije vodicu…tu.

    Reply
  4. kašimbo

    Obzirom da ti je zbog okupacije svejedno ko vlada u ime kolonijalne uprave, za očekivati je, da budeš sasvim ravnodušan da li ko u ime, ili protiv koga, lobira i demonstrira.

    Reply
  5. Libertarijanac

    Milane,

    Što si tako nežan prema našim društveno političkim radicima? Da sam ja pisao tekst, ja bih opalio daleko jače. Oni ne samo da su se pravili ludi oko svih zakona, već su i sami sebi uskakali u usta. Evo kako. Je li formalno sa padom Miloševića otišao komunizam, socijalizam, bilo šta levo? Jeste. Sledeće pitanje. Profesore, da li je tačno da je svaki dinar vaših plata iz budžeta? Jeste. Ko finansira budžet? Poreski obveznici. Da li to rade dobrovoljno ili na silu? Pa dobrovoljno, reći će oni u prvi mah, jer oni cene naš politički angažman, to što smi mi elita, što dajemo znanje narodu itd. Dobrovoljno kažeš, a to znači da ako ne plate, da se neće ništa desiti? Pa, nije baš da neće, završiće u zatvoru, zatvoriće im firme, a ako se budu otimali što ih hapse, i upucaće ih. Znači nije dobrovoljno? Dobro, nije. A što vi onda naši pravni vele-mislioci niste već šestog oktobra tražili da se po hitnom postupku privatizuje prvo pravni i fakultet političkih nauka kao simboli prelaza u novi sistem, tako da vaše plate plaćaju dobrovoljno zainteresovani studenti po tržišnim cenama? Što niste glađu strajkovali dok vam to ne omoguće? Pa, nije to baš tako jednostavno, postoji društveni ugovor, ljudi pristaju dobrovoljno da im bude bolje tako što žrtvuju deo svog ličnog suvereniteta da bi uživali u prednostima kolektiviteta. Tako kažeš, dobrovoljno. To znači da ako neko poželi da prestane da uživa u uslugama države, da to može, da može da se leči privatno, da šalje decu u školu privatno, da anagažuje privatnog policajca i privatni organ za arbitražu konflikta, da može sam da upuca lopova, a da za uzvrat može da prestane da plaća porez? Pa, ne može. Znači, nije dobrovoljno? Pa, nije. Kakav je to ugovor, ako nema izlazni paragraf? Pa, to spada u implicitne ugovore, ne može to baš tako jednostavno da se posmatra, …. krene da vrda Vrli Doktor Prava. Implicitni ugovor? Može i to, recimo ja uđem u kafić i naručim kafu. Ništa nisam potpisao, a ipak, implicitno dođe kelner pa mi naplati mali broj eura za kafu. Ali zato, implicitni ugovor zahteva određene limite, negde na predgrađu Svilanjca, šoljica kafe košta 20 centi, dok u sred Pariza može da košta i 10 eura, ali ne može da košta sto, hiljadu i milion. Ako mora, onda mora da postoji ekplicitcni ugovor. Implicitni ugovori imaju uske granice. Ali sa državom, tih granica nema. Ugovor sa državom je da ona određuje cenu usluga koje mi pruža, ona određuje kvalitet usluga, a moje je da plaćam. Država mi kaže, možeš da menjaš administratore na izborima, ali nemaš pravo da odbiješ proizvod, ili još gore, možeš i da odbiješ proizvod, ali ne možeš da ga ne platiš onoliko koliko ti ja odredim. I vi ste neki progres u odnosu na prethodne komuniste? Oni su barem formalno imali neke pozitivne obaveze, ma koliko su u tome bili loši i aljkavi, ipak, dodeljivali su neke stanove, zapošljavali su nezavisno od toga da su zaposleni bili ekonomski isplativi. U ovom sistemu, koji bi trebalo da bude slobodan, država nema nikakvih pozitivnih obaveza prema narodu, ali zato narod ima prema njoj. Kako bi bilo da i mi nemamo pozitivne obaveze prema državi? Naravno, da Dr. Profesor sve to zna, ali nikada ne smemo zanemariti uticaj vladareve ruke koja nagrađuje poslušne pse. Najžalosnije od svega što se mnogi od njih samo-nazivaju liberalima, kad oni nisu drugo nego papagaji na navijanje. Obična uličarka je moralni gigant za svakog od njih. Ona pošteno odrađuje svoje radno vreme, na tržištu, gde su obe strane dobrovoljno prihvatile taj odnos. Kod državnih profesora, asimetrija dobrovoljnosti je stravična.

    Nema nikakve velike razlike u društveno političkim gmazovima u svim vremenima. Profesori prava kod kralja, u socijalizmu, ili u današnjem sistemu, za koga još tražimo naziv, postoje samo da formalizuju vladareve opačine. Sutra da dođe ljudožderstvo kao princip na kome ćemo graditi društvo, oni će opet primati svoje platice da nađu pravni okvir u kome se propisuje ko šta sme da jede kojim redom. Imali bismo zakonik o tome kako se troši ljudetina. Osim rektih, veoma časnih izuzetaka, profesori društvenih nauka uvek su deo prinudnog sistema, okupacijskog ili domaće prinudnog, potpuno je svejedno. Oni su tu zajedno sa dželatima, samo ne sede baš u istim sobama. Ko i očekuje od takvih ljudi neki moralan čin, pomalo je naivan, za početak.

    Reply
  6. ;-)

    Овде је, већ одавно, све на дугме. Сва дешавања, трендови, организације, (к)аналитичари, баш све и сви. Нико не примећује да се код нас увелико инсталира амерички систем и да повратка нема. Они који мисле да је на западу много боље него нама, нека мисле и даље тако. Свуда је терор и безнађе, само су у питању нијансе. Олигархији је свакако много боље, али то је пар процената од укупног човечанства.

    Да ли ће Милан посветити мало пажње феномену Мирољуба Петровића? Евидентно је да је Петровић интелигентан човек, који је добро истрениран да залуђује ојађени и наивни народ и иза кога стоји неко веома озбиљан и опасан.

    Reply
  7. дуки

    А ја таман кренуо да шетам.
    Прво до пијаце, да набијам кондицију.
    Кад ме овај цинични ММ уби у појам са овим професорима и анализом од вајкада па до сада.
    Али нема везе, има да шетам сам са собом, то сам себи потписао и окачио на монитор.
    И ја сам за промене, бре!

    Reply
  8. pera

    Sto se tice profesora svi koji su se pojavili, iznenada se probudili, a imaju toliko putera na glavi. ONI SU SLICNI KAO I DJILAS,JEREMIC,BOSKO OBRADOVIC……jednom recju slobodno mogu da kazem posrnule osobe. Njihov moto je ,, dzte vuka,,….. a lisice jedu meso (citaj glodju oglodanu kosku).

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.