facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Милан Миленковић: Дан седми

Милан Миленковић: Дан седми

Прошло је седам дана од кад је митрополит Амфилохије сасуо низ оптужби на рачун „Демијурга Српског“, Александра Вучића и два дана мање од кад је патријарх Иринеј, сасвим супротно од онога што је рекао митрополит, чоколадом премазао демијурга, поредећи га са лавом, који се бори за српство и захваљујући Шефу (и његовом, и митрополитовом) што је истог послао међу Сорабе.

Оно што ме је збунило је то што се мало ко од угледних „патријота“ ставио на митрополитову страну. Мислим, и није толико чудно, кад се размишља из угла да су и патриЈоти пројекат, који се са мером пали и мером гаси, а свакако са мером лупета, осим када се другачије нареди. ПатриЈоти су добили миг да не сеире над митрополитивом изјавом – то је једини закључак који се да извести у датим околностима.

После опречне изјаве патријархове (што би рекао престолонаследник: патријантове), патриоти су добили налог да пеглају обе приче и да их релативизују: обе су, санћим, патриотске и дубоко шифроване, тако да је само посвећенима (а то су шампиони патриЈотизма) доступно да их разумеју; обичан плебс (у који и сам спадам), мисли да су изјаве опречне, али не! – оне су, у ствари, усклађене, то је, мање-више, једна иста изјава, само другачије изречена. Пошто су и патриЈоти, и оба архијереја, чланови МЕНСА-е, нама, који немамо одговарајући ниво интелигенције, промичу танане и увијене поруке архипастира и њихових патриотских следбеника. Јер, кад један архијереј каже да је неко издајник, то не треба схватити у буквалном значењу, већ као упозорење да би то, под одређеним, једнако мутним објашњењима, тај то могао бити, али још, дакле, није. Ту се ради о сложеној, бескрајно сложеној,  употреби одговорајућих глаголских облика, јер само посвећени умеју  да „он је издајник“, разумеју као: „он би могао да буде издајник, ако…“. Пошто, лично, нисам достигао ту мудрост, ја сам ствари схватио буквално и – признајем – изјава митрополита, иако би се и њему свашта у рабош дало записати, ми је изгледала као веома блиска опису стварног односа Демијурга и његових подгузних муха према Косову. Био сам шокиран кад сам приметио уздржаност међу актерима патриЈотске сцене, који и сами о Вучићу причају што и митрополит, само на дневном нивоу.

Кад је, после два дана, проговорио патријарх, онда је почела обрнута патриотска „пегла“: ни он није користио глаголске облике које је користио, већ их је трансцендентирао. Да се „Вучић бори као лав“, у ствари значи, да би требало да то ради, а да га је „сам Господ послао“ Сербонцима, заправо значи да ћемо бити захвални Господу, али под условом да Вучић не преда Косово Шиптарима.

Пошто ово, као што рекох, надилази интелигенцију људи мог интелектуалног формата, остаје ми да верујем национал-генијалцима.

„И да прднем, и да се стиснем“ је типичан патриЈотски став: рећи нешто, а да то не значи ништа, постало је националистичко умеће првог реда. Настало је тако што, ако не добију став господара, лупају као отворен прозор.[1] Генерално, патриЈоти слабо упијају сигнале из околине и врло су слабо свесни онога што се дешава око њих.

Читаво политичко деловање патриЈота  се свело на сисање буџета и тужакања власти народу, путем бескрајно плитких саопштења, која одавно нико не чита. Ослањање на то да ће им амерички амбасадор опет донети неки цензус није много паметно; мирис распадања се осећа на десници и нико је више неће спасавати. Нови херој странаца ће бити Драган Ђилас, ма како се београдски избори завршили. Ђиласу ће бити потребно 15 до 20%, колико би свакако требало да добије, да се на њему сазида нова евро-атлантска сага, што ће потерати, пре времена, у политичку пензију садашње актере еврофанатизма.

Моја прогноза да Двери, упркос прошлогодишњим изјавама Бошка Обрадовића, неће бојкотовати изборе, потврђена је изјавом Марије Јанушевић-Недић, послаником Двери у Скупштини Србије. Знам људе и знам да не могу самостално да одлуче о изборима. Био сам сигуран да ће изаћи под било којим условима, јер ће њихови господари то хтети.

Можда би боље било да, као велика већина аналитичара, ћутим и чекам расплет избора, па да онда објасним шта се десило и зашто. Ипак, ризиковаћу и рећи ћу следеће: мислим да ће Вучић развалити опозицију  на градским изборима и да ће, са СПС-ом и евентуално СРС-ом, ако их погура преко цензуса, имати комотну већину. Сви позиви интелектуалаца, страначких првака и новинара да се повећа излазност су у служби Ђиласа и никога више. Ипак, не постоји толико велика излазност, да Вучић ове изборе може да изгуби, без масивног мешања страног фактора, што не мислим да ће се десити.

Опет ће се, дан после избора, до Неба чути плач опозиције због нерегиуларних изборних услова и опет ће национална и грађанска десница једна другој лизати ране јуначке. Вучић мора да победи убедљиво, ако неће да се прича о крађи, која је обавезна,  прелије на улице, било стварне крађе или не.

Пет година слушам и читам како Вучић пада с власти за месец дана, јер га једнако не подносе ни на Истоку, ни на Западу; седамнаест година слушам како Руси долазе да нас извуку из кошмара; кварат века слушам како ће Бог помоћи Србљима и како ће огњем страшније спалити све наше непријатеље. Живот је превише кратак да би се трошио на нечије заблуде и очекивања.

Десни патриотски покрети и удружења се множе као бактерије. Као теорема је јасно да клеро-националистичка прича, која је патетичнија и од Вучићеве, апсолутно не пролази у српском народу[2] и човек мора да се запита да ли је ово одлажење у четнике не 1944-те, већ 1946-те, последица великог незнања, или се ради по агенди неке тајне службе. Ако у вашој улици постоји пет трафика, није паметно да отворите шесту и за то сазнање не треба квоцијент интелигенције већи од 100. Мислим да службе уочавају пропаст српске деснице, у распону од Двери до Заветника, 1389. или Образа и планирају да их репликују другим, такође ситним играчима, колико да се место не попуни неким спонтаним екипама.

На крају још једна бриљура: Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ (како другачије!?), написао је, како правим борцима за срБство и приличи, саопштење[3], у коме се каже да је „Председник Србије је у бити атеиста, који је у потпуности прихватио протестантску филозофију Вебера. Зато му је православна идеологија и страна и одбојна“.

Да би православље могло бити и нешто друго, прадедовска вера, на пример,  а не идеологија, сасвим је страна помисао оваквим генијалцима. Осим тога, хвала им што су тужили народу Вучића што је истовремено атеиста и протестант, што је, гледано са позиција срБске православне идеологије, мање-више исто. Пошто су све битке на Косову добили, генијалци су кренули да добијају и ове велике, идентитетске битке. Мала слабост у целој причи је што нико, ко је одрастао у православној вери, у наслеђу предака и у традицији, никад не би рекао да је православље идеологија. У бити, то су лица која су се јуче поправославила, или барем мисле да јесу, и сад желе да све подуче и поуче слатком светосављу. Мука је што неки, попут Двери, или Образа, дуже од деценије, пеглају исту ту причу, без икаквог успеха. Иако је један део српског народа релативно скоро поправослављен, то није општи случај и ове приче немају никаквог смисла за већину Срба. Ипак, властима завршавају посао, јер се тежиште опозиционе приче, везано са социјална и економска питања, измешта у клерикално трабуњање.

Срећана вам 2018-та година, у којој ћете се провести горе него у претходној: бићете сиромашнији, повећаће вам рачуне, донеће нове законе који ће од вас учинити преступнике зато што дишете и имате пулс, ваши изабрани представници ће вам гулити кожу с леђа, медији ће вас лагати у размерама које још нису виђене, политичка лаж ће вам бити нешто што вам је најсигурније да ћете добијати, а подела касте на власт и фол-опозицју ће вас и даље држати у уверењу да политичка сцена постоји.  Не постоји ни политика, а камо ли политичка сцена. Лагаће вас са европских, једнако као са национаистичких позиција и ви ћете, захваљујући производњи нових и нових политиканата, опет веровати у месије made in БИА&колеге. Уместо да разбијете телевизоре, а новине користите само за брисање прозора, опет ћете буљити у кутију и у њој тражити Дизниленд, који у стварном животу нећете моћи да остварите.

Они међу вама, који су снажнији духом и који не падају на лажи, на теорије завере, на шарлатанске приче у јавном простору, биће проскрибовани и омражени, јер су људи чињеница, а не шарене лаже. Проћи ће доста времена и много ће се суза пролити, док Срби неодбаце будалаштине у корист чињеница живота.

About The Author

Related posts

10 Comments

  1. kašimbo

    Mitropolit Amfilohije je u Božićnom razgovoru za TV Nova, odgovarajući na pitanja o Apelu pojasnio svoj stav. To verujem neće smetati onima koji žive za i od spinova & manipulacija.

    Što se Patrijarha Srpskog tiče, negovi su iskazi da kažemo manje eksplicitni i na taj način zgodni za „interpretacije“.
    Opreznost je (kažu srbi) retka vrlina, pohvale dostojna.

    Reply
  2. Вилогорски

    Ovaj iskaz daje inspiraciju za dublju razradu sadašnje zbilje i budućih političkih kretanja.
    Milan zaključuje: „Председник Србије је у бити атеиста, који је у потпуности прихватио протестантску филозофију Вебера. Зато му је православна идеологија и страна и одбојна“.Ипак, …тежиште опозиционе приче, везано са социјална и економска питања, измешта у клерикално трабуњање.
    NIje baš tako, ali ima elemenata protestantskih političkih skretanja što je u ovom trenutku jedino i moguće.
    Naš veberijanac,naginje ka protestantskom rešenju, koje ide linijom od Lutera, preko Kanta, Kjerkegora pa sve do Vebera i nudi izbavljenje.Slično čini i Sveti Justin Ćelijski, on preko Svetog Save trasira srboslavlje i takvom religioznom filosofkom mišlju kreira srpski duhovnu identitet. Religija Justina Ćelijskog daje smisao egzistencije kroz samoizgrađivanje, samomišljenje i samostalno trasiranje nekog od mogućih puteva. I u našoj svetosavskoj sabornosti neophodno je iznedriti,postupkom preispitivanja najoptimalnije moguće rešenja. Jer spasenje je individualno a ne kolektivno. Religiozno iskustvo je jedinstveno i neobjašnjivo, baš kao što je i religiozno iskustvo bitka zadobijena filosofiranjem o sopstvenoj egzistenciji kroz Boga, vođenom filosofskom verom nesvodivo na bilo kakvo činjeničko znanje. Zato nauka i čista racionalna misao ne može da razume religiju i proglašava je iracionalnom ili mističnom, ali danas je ona baš najpotrebna da bi se omogućila komunikacija između ljudi kao ličnosti, kao egzistencijâ, a ne samo kod poklonika neke religije, zato što danas u ličnom iskustvu ljudi najčešće govore o nekome i nečemu, snebivajuči se da to nazovu Bogom jer bi neki to povezali sa sujeverjem.
    Filosofska teologija Svetog Justina Ćelijskog je zaista jedinstven pokušaj u nas filosofske teologije (ako to možemo tako nazvati) i filosofiranja, iako je Justin i danas prećutkivan i zaobilažen kao teološki mislilac. Usuđujem se reći – Preko misli, vere i dela Justina naš lični problem će se rešiti ili ćemo nestati. Najvažnije je proći kiroz katarzu jer onaj ko izdrži spasiće se. Justin je potpuno svestan težine zadatka koga se prihvatio, i ne okleva da prizna suverenost i čak prednost religijske predstave i istine u mnogim aspektima vremena koje dolazi. Ipak, poput Kjerkegora, on pomalo proročki i mudrijaški govori na kraju svoje knjige pod nazivom – Svetosavlje Kao Filosofija Života.Put Svetosavske Filosofije je težak i dug, njime stvarno ide možda mali broj Srba; ali njime trebamo svakako ići ili ćemo zalutati u nevremenu koje dolazi.

    Reply
    1. Александра Миленковић

      Милан не закључује то што си навео, него цитира небулозно саопштење неког Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“.

      Reply
  3. Миле

    И лево и десно.
    Ни по бабу ни по стричевима.
    Одлично

    Reply
  4. Srba

    Mislim da smo svi culi Ezopovu pricu,pricu od decaka ,danasnje patriote koje stalno vicu vuk..Srbiju nece spasiti nijedno patriotsko udruzenje,pogotovo ne politicka partija.Jedino se mozemo nadati nekoj interesnoj finansiskoj grupi koja ce raditi iza videokruga rulje, ovaj lonac zvan Srbija kuvace se ovako jos dugo vremena.Dok pisem ovaj tekst slusam gnev Srbije .Prica se svodi oko kinte i ko kome kolko dodje na prevarante i dobrice. U matrijalnom svetu sve je relativno da bi ziveo moras da jedes a da bi jeo moras da lovis .Sve se svodi na zrtvu.Pa kad budes krenuo u lov nece ti mnogo pomoci ni Patrijarh srpski Irinej nit istina koju je mitopolit Amfilohije rekao.Vec ono sta si ti sposoban da uradis.A sto se tice Srpske dijaspore oni ti dodju ko africki crnci gde su bili sta su radili nikom nista.Tu i tamo po koji crnac koji je uspeou zivotu a oko koga se okuljuju ostali crnci diveci se njegovom pamecu i umecu.Dok uz muziku i pesmu volica i ovnica na raznju skupe koju kintu za pleme u otadzbinu kolko da naglase da postoje.Srpski narod u vecini nema pravo da se ljuti na svoje rukovostvo jer je i sam takav.Bio onaj u dijaspori bio ovaj ovd

    Reply
  5. Vilogorski

    U pravu sete, ali nije to bitno.Bitna je veza između socijalne zbilje i duhobne identifikacije. Kako njih dovesti u skladan i funkcionalan odnos? Poenta tog „klerikalnog trabunjanja“ je ipak pokušaj traženja izlaza iz začaranog kruga nesnalaženja u vremenu koje ignoriše svaku dosadašnju ideološku doktrinu.
    Tako, kada se postave prava pitanja tek onda se može graditi zdrava ideološka platforma za novu političku paradigmu.
    Pozdrav,

    Reply
    1. Александра Миленковић

      Ne bih rekla da je poenta trabunjanja traženje izlaza. Pre će biti da je čisto lukrativne prirode po one koji lupetaju ove gluposti do u nedogled.

      Reply
      1. Влада

        Милан је у пар наврата писао како треба да изгледа кадровска политичка организација, која може да донесе какав, такав преокрет на политичкој сцени. Да ли се ради на оснивању такве странке или удружења? Хвала унапред на одговору.

        Reply
  6. Pavle Korčagin

    Mišljenja sam da kao nacija, skupina, društvo šta li smo već nemamo apsolutno nikakve šanse da se vratimo na put naših predaka, da mislimo i delamo na način kako su oni, da sledimo taj njihov duh, bio on primitivan ili ne ali bio je jedino naš. jedino naš. autentičan, sigurno nesavršen, nedovršen ali samonikao, i naš. odbacilli smo ga, skrajnuli, grobovi predaka zarasli u korove, prihvatili tudje, veber nam je miliji i pametniji od pradede, doduše nepismenog ali ipak pradeda je pradeda. i kako nam ta strana pamet nije bliska i nikada neće biti sasvim sada smo ni tamo ni ovamo. patrijarh će jedno, mitropolit drugo, mi ćemo klimati glavom ili odbacivati sa rezignacijom sledeći političke analitičare sa televizije i tako ukrug. zar je važno šta je rekao mitropolit, šta je rekao patrijarh, to je jedan najobičniji rijaliti, predstava za besposlene sledbenike. svima nama fali realan posao naših predaka koji je kreirao njihov duh, dok smo ga radili ličili smo na pretke, kad smo prestali da radimo i poverovali da ima leba bez motike, za neke umešne i ima,postali smo ono što smo sada. radimo ali nerazumemo proces rada, radimo a najčešće neznamo šta, izgubila se suština iz vida koju je imao moj deda dok je kosio travu, jer je on imao ceo zaokruženi ciklus u glavi do kraja, i samim tim bio je svoj na svome, bio je siguran u sebe i svoje znanje, bio je jak, imao je osećaj da je osvojio prirodu, da njome gospodari, imao je osećaj veličine u sebi koju mi danas nemamo. danas je svoj na svome samo trgovac koji prodaje maglu, ali većina ljudi to nezna da radi a htela bi. zato što je lepo biti trgovac maglom, ko zna isplati se. i samo će dve grupe ljudi uspeti, oni koji odaberu pošten posao a samim tim i put svojih predaka, imaće malo ali biće ponosni na sebe i plodove svoga rada i oni koji prodaju maglu. ovi drugi mogu imati mnogo samo je nebo granica. nismo mi englezi, nikada nećemo ni biti ma koliko hteli to da budemo, zasučimo rukave, latimo se posla, svetom nećemo vladati nikada, niti to znamo, niti umemo niti nam je bog rekao tako. nije to za nas. ali znam da ćemo nastaviti sa kopiranjem, da ćemo nastaviti ovim putem kao društvo, taljigaćemo kako tako. bledimo i samo bledimo iz godine u godinu i opet sledimo i samo sledimo predstavu. smejemo se, aplaudiramo, tugujemo na mig. ima i onih koji negoduju, pišaju uz vetar ali opet su tu u predstavi, opet su konzumenti na ovaj ili onaj način. šta ću propustiti ako ne odgledam nemaniće? meni je važnija moja porodična priča, miliji su mi i bliži moji preci, ja ću lično i nadalje kao moj pradeda, od svojih deset prstiju, bez televizora, bez novina, bez politike, bez nauke, bez sata i kalendara, odbijam da mi sve to bude važno i nužno, eto prosto ne treba mi, ne koristi mi. odbijam jer je sve to laž i magla, bilo i biće. eto ne iskomentarisah predstavu, ni junake, ne čuh dobro kroz zatvorena vrata, htedoh u stvari da još kojeg izvučem sa te predstave, pusti, mani, izadji i diši, pocepaj kartu, možda je komad dobar i zanimljiv ali ako nekako možeš propusti ga. mnogo lažu

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.