facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Милан Миленковић: Крива Река

Милан Миленковић: Крива Река

Јуче прођох, други или трећи пут у животу, ни сам не знам, а није ни важно, кроз Криву Реку. Има више топонима који носе назив Крива Река, али ја говорим о оној копаоничкој. То је село изнад кога су, до отварања туристичког центра на Копаонику, боравили само орлови и зверад и које је, уз село Шошиће, служило за плашење деце („Ако не будеш добар, шаљем те у Криву Реку, да куму Жики однесеш писамце“). Од мог завичајног села, Крива Река је удаљена 23 километра, ако идете колима, а пешице можда сат и по, или два; једни другима гледамо кровове и димове из оџака.

Наша су села, горе, високо у планинама дивна. Углавном за туристе. За планинце, који живе на хиљаду метара надморске висине, те лепоте су одличне за развој  духа и снажење тела.  Никад нисмо имали сто метара на равном да направимо фудбалски терен, иако је било покушаја. Проблем је што због закривљености терена не видиш читаву противничку екипу.

Зиме су дуге, толико дуге да се кромпир сади тек после Ђурђевдана, а лета се завршавају о Преображењу, баш када је сезона купања на Ади Циганлији на врхунцу. Све у свему, Ескими само четири месеца годишње више гледају у снег него Копаоничани.

Туризам је, баш као у Црној Гори, покварио брђане. Почели су да „јекономишу“, како се некада говорило и да гледају како да дођу до лаког динара: свака друга кућа, уз пут од Бруса до Брзећа, продаје „домаће“ произовде. Стотине кила пршуте, тоне меда и ракије. Да су заиста производили толико меда, ракије и пршуте, не би се селили с Копаоника. У основи – препродају, али туристи, а то су они који данас у Србији имају више пара него мозга, не маре, нити мисле о томе.

Крива Река данас, фото Александра Миленковић

Но, село Крива Река није познато по фудбалу, а није ни туристичко, јер је ван главних путева. Тек пре двадесетак година добило је пут, којим је далеко лакше напустити село и отићи у град, него док се ишло по глибу. Село се прочуло по великој несрећи: 12. Октобра 1942. године, СС дивизија „Принц Еуген“, састављена од Подунавских Шваба, односно фолксдојчера и бугарска 9. Дивизија, опколиле су Криву Реку и побиле све што је, у Кривој Реци, имало дах. Преживео је само онај ко тог дана није био у селу. Побијено је, мада сагласност око броја мртвих не постоји, негде око 320 брђана. Четрдесет петоро је затворено у сеоску цркву, а онда је црква минирана. Тај догађај је описан и у роману „Деобе“, који је написао Добрица Ћосић.

Снимке је начинио ратни дописник СС-а Хоман. Стао је на сигурну удаљеност од миниране грађевине и снимио ју је, тачно тренутак пре и после активирања експлозива. На првој слици стара црква се види последњи пут у целини, окружена димом запаљеног насеља (десно се види пламтећи црквени звоник). На другој слици богомоља се више не види, док се земља, дрвеће и објектив есесовског фотографа тресу од детонације. Извор – Bandenkampf in Jugoslawien 1941-1945

Убијено је петнаесторо деце млађе од пет година: после злочина, људи су данима налазили лешеве одојчади по пољима. У засеоку Јанковићи, спаљена је група жена, око стога сена. Јанко Цветковић је испечен на ражњу.

Покољ је био одмазда за неке четничке акције и због тога је, у модерној српској историографији, која има задатак да докаже да су све одмазде по Србији последица деловања мрских комуниста, сасвим скрајнут. СрБске сероње су изабрале своје хероје унапред, а њихови хероји, у манихејској слици света, не могу бити одговорни ни за шта. Немцима је, наиме, додијавао мајор Драгутин Кесеровић и Крива Река је одмазда за његово деловање. Да се разумемо: ако им је додијавао и требало је, него само да се зна и да постоје исти критеријуми за све. Опет, очекивати од сорабских и срБских блавора поштовање ма каквих критеријума и строгости у мишљењу је јалов посао.

Крива Река данас, фото А. Миленковић

Јуче пролазим кроз Криву Реку и гледам је како мирно дрема на скупом копаоничком сунцу. Пре готово двадесет година имала је око 500 становника, расутих на територији већој од општине Стари град у Београду. Данас, питање  је колико Криворечана још има у селу: нигде нисам видео ни овцу, ни краву, нити било какву активност. Успут сам срео само Ладу Ниву – Србијашума и ни једно друго возило: ни ауто, ни трактор, ни фрезу, па ни таљиге. Ништа.

Догађај, мислим на покољ у Кривој Реци, о коме се много говорило још у време мог детињства, што и није чудо, јер сам рођен само двадесет година после њега, данас се одмакао у даљину, не само у хронолошком погледу, већ и у душевном.

Ја не мислим, као онолики Сораби на друштвеним мрежама, који стално запевају: „Зашто се не пише о овом покољу, зашто се не обележи дан кад су срБска деца побијена, да не заборавимо ово…оно“… Имбецили увек мисле формалистички: датум, број, обележавање тачно на дан несреће и слично. Код њих не постоји света реч: пијетет. Човек, па и народ, не морају никада да се подсећају тачног датума (то је више за породице побијених важно), не морају о томе да пишу и халабуче, не морају да се надмећу ко је већи Сораб, јер се први сетио… Тихо сећање, сећање без уке и буке је најдубље и најтоплије. Тешко народу који чека да му пијетет граде фејсбук ратници.

Одужили смо се Подунавским Швабама: подигли смо им споменике у Бачкој Паланци и Бачком Јарку. Глупо је да они који су побили моје Криворечане немају обележје. Мало каснимо са подизањем споменика 9. Бугарској дивизији, али не може све одједном. Погодите ко је открио споменик Подунавским Швабама у Бачкој Паланци? Тако је. Мислим, сигуран сам да сте погодили. Ако нисте, ту је слика.

Откривање споменика Подунавским Швабама, фото – Зоран Жестић

Док се заносимо веселим интеграцијама, експланаторним скрининзима и протестантизмом, шопинг-моловима и док трпамо пластиче картице у банкомате, заборав покрива Криву Реку. Не формални заборав, он неће још неко време, још ће се, о датумима, по локалу, држати празне говоранције, уз обавезно лупетање да заборавити не смемо, а опростити морамо, да је прошлост таква каква је, а да ми морамо да гледамо у будућност и остала постмодернистичка срања, већ ће на Криву Реку и Копаоник пасти онај етернални заборав, онај најгори, наљигавији „баш-ме-брига“ заборав, онај смрдљиви „брат је мио које вере био, и он је нечије дете, шта ја имам од тога, то се не сипа у трактор, их, кад је то било, мора од нечег да се живи, гледај своја посла“ заборав. То и није заборав, већ деструирање сећања, то је она философија живљења модерне Србије, која хоће да живи сада и овде, о трошку унука које задужујемо и да се посере на прошлост јер – јеби га – прошлост не мож’ да угураш у прорез на банкомату. Србин-потрошач ће појести и потрошити све Србе, и оне пре њега, и оне који ће доћи након њега.

Не знам шта ће ко причати својој деци. Ја сам својој испричао о Кривој Реци оно што треба да знају: ко је убица, а ко жртва, да би деца знала чему могу да се надају, кад се Дизниленд затвори. Нека деца знају да опет нека бугарска дивизија, обучена у НАТО оделца, може да се појави на Копаонику, са осталом браћом, јер они не воле да ратују сами. Нека деца знају да су Подунавске Швабе биле наше комшије, пријатељи и школски другови, док нам нису скочили за врат.

И – тисућу му мрквица – зашто касни тај споменик Веслију Кларку у Београду? За све се има пара, само за то не!

Насловна фотографија – Копаоник, аутор Александра Миленковић

About The Author

Related posts

5 Comments

  1. Maksa

    Sustina pogodjena u 10. Samo Milane zasto tako sumoran opis najlepseg sela na svetu. Fudbal se svake godine tradicionalno igra na Mackovcu za Blagu Maru. Dosta je za planinske uslove poredeci sa drugim selima K Reka ocuvala mladih ljudi. Novih kuca ima, a i dalje se grade (malinarenje leti vraca sve sto je otislo ka Zupi). Mog cukundedu su ubili nozevima (preko 40 uboda). Dedin je rodjeni brat pobegao iz crkve pre paljenja i tom prilikom je ranjen. Ostali su se srecom spasili jer je pola sata pre vojske u zaselak dojahao neki nepoznati covek na belom konju i rekao im da beze i sakriju se. HVALA MU KO GOD BIO!!!
    Za evropsku buducnost Srbije pravicemo mi spomenike mnogim prijateljima. Za minimalac i po koju dnevnicu, docekasmo NATO hlebom i solju. Iz danasnje perspektive o 99-toj 42-ga je bezmozgovicima neolit. Mracno je sve… ugasili su nas… Boze oprosti ali jedini spas je neko zlo veliko da nas sekne i probudi onaj gen koji nesumnjivo imamo ali koji su nam sarenim lazama i propagandom otupeli.
    Hvala Milane iskreno za pominjanje Krive Reke. Jedna sveca u mraku moze da osvetli put mnogima, a neko svetlo ce doci jednom…

    Reply
  2. ZVONKO PRELIĆ

    Duboko me je pogodilo ovo što si o Krivoj Reci napisao. Zaista uvek sam se pitao šta je to trebalo Nemcima i Bugarima, za Bugare se nisam ni čudio posebno, jer su nam uvek zabadali nož u leđa i opet će, bez sumnje samo ako im se ukaže prilika. Cela TOPLICA I jABLANICA JE PREPUNA NJIHOVIH ZLOČINA U OBA RATA A POSEBNO U tIOLIČKOM USTANKU. Ove stvari ne treba zaboravljati. PS a spomenik Bugarima može u Bojniku.

    Reply
  3. Радивоје

    И страдалима у Кривој Реци и осталим жртвама нека је лака земља, али све смо то заслужили. Целог века се чепимо белосветском олошу у жељи да им се допаднемо, па када доживимо геноцид, куку и леле! Трчимо за непотребним новотаријама, у свакакве глупости верујемо, уместо да гледамо своја посла и свој интерес. Ако за све ове векове постојања нисмо научили шта су универзалне вредности и како стоје ствари у свету, онда никад и нећемо. Права је истина да ћемо или ми њих или они нас. Али, политичари чувајући своје привилегије брабоњају о помирењима и осталим бесмислицама. Како да не, да се помиримо да би нам лакше пришли с’ леђа! Споменик Веслију Кларку и осталим нашим убицама је нужност, јер ће се можда гледајући у њега активирати оно елементарно достојанство у нама.

    Reply
  4. Quba

    Na žalost, nemali broj sela ima ovaku istoriju. Da smo kao Jevreji, o svakom od njih bi se učilo u školi. Ako neko možda propusti čas, mogao bi da se informiše u muzeju genocida, koji, i ako imamo, verovatno najmanje govori o našem stradanju, jer je srpski život i nama i neprijateljima veoma jefin. Ovako se uzdamo u Milane. Obzirom da se istorija ponavlja, valjalo bi da budemo spremni sledeći put. Na žalost, velika većina ništa ne zna niti ima slobodnog prostora u memoriji od silnog smeća, a sadašnje stanje nacije nam je takvo da smo posao samoistrebljenja obavili bolje nego bilo koji dušmani.

    Reply
  5. Кобајаши

    Да нисмо овакви какви јесмо не би нам овако било.
    Зашто постадосмо овакви је питање на које ми нећемо да одговоримо мада нам је одговор ту испред носа, свакога дана.
    Срећа је што ни један наш предак не може да се врати и види какви смо постали.
    Вероватно би своје кости иселио одавде, не часећи ни часа.

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.