facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Милан Миленковић: Православшћујући

Милан Миленковић: Православшћујући

Српски патриотски мит се руши са оним са чим је и започео – Српском православном црквом. На месту на ком је рођен, лумпенпатриотизам ће се и окончати.

Двадесетак је година, а можда има и нека више, како су православшујући кренули да буквално рекламирају СПЦ, као некакав производ и да све редом гњаве побожношћу, црквеношћу и генетски мутираном примитивном теологијом.

Док је народ, колико-толико, веровао да је црква озбиљна национална институција, кофа је некако и држала воду. За нешто мање од  двадесет година, личност патријарха Павла је прикривала у шта се црква претворила. Он је био лице цркве и наивци су мислили да су сви остали, у тој цркви, сада увелико не српској, само продужетак покојног патријарха, односно да и последњи поп у планини има исте особине као Павле.

Нажалост, патријарх Павле, иначе веома симпатична личност, био је очајан администратор и цркву је потпуно испустио. После његове смрти, за иоле озбиљне мислиоце, постало је очигледно да је црква постала змијско легло и последње место где су се могли тражити вера, утеха и спас.

Ова мучена гомила, која је, деведесетих, била у тинејџерском узрасту, наварила се на цркву као њихови очеви на комитете и четврт века су политичке каријере градили на три-четири прочитане књиге и три-четири фразе које, дугогодишњим понављањем, нису постале дубље, већ само досадније. Комитетска прича. И очеви су им прочитали брошуре о марксизму-лењинизму, научили неколико фраза из социјалистичког вокабулара и пеглали тридесет година.

Сад се, међутим, пред очима нације, црква урушила до непрепознатљивости и паника је ушла у нововерне. Без цркве су ништа, као њихови очеви без комитета. Веру не може да ти узме нико, она не може да пропадне, али црква може.

Одбрана цркве за све њене опачине се, до скоро, сводила на рационализацију (има и добрих свештеника, нису сви као Пахомије и Качавенда, тралала), али сада, после још десетина свињарија, попут пијаног попа поред мртвачког сандука, или попова који ваљају наркотике, одбрана цркве се претворила у одурни морални релативизам (нико није без греха, сагледајмо прво наше грехе, па онда поповске;  сви имамо грешнике око себе зашто само попове прозивамо; сви смо ми црква; хајде да не критикујемо попчиће, него да им помогнемо итд.), док су  други почели да релативизују опачине кроз политичку сферу (зашто баш сада? чему све то? предаје се Косово, па се скреће пажња), али и једно, и друго овог пута не помаже. Црква пропада и сви они, који су се уз њу подигли, мораће да поделе њену судбину.

Не сумњам, истина, да ће покушати да побегну и то тако што ће постати црквенији него црква, само да остану да смрдљају у политици. Ово су последњи трзаји: врло брзо ће цркве поново бити празне, јер ће се нововерци разбежати (сноб у њима ће , заправо, побећи) као мачке са јебишта оног тренутка кад закључе да им блејање у цркви више штети, него што им користи доноси.  На нама је да им не дамо да то  ураде, односно да их стално подсећамо колико су нам се на сваки орган попели попујући и тргујући вером. Морамо да их држимо закуцане за цркву, да им не дамо да извуку гузице после дводеценијског тровања овог несрећног народа примитивном теологијом и протеривањем бога у корист цркве.

То, истина, још није на дневном реду; браниће они цркву још неко време, релативизоваће, позиваће се на духовност, лупетаће о мајци цркви, без које нас (њих) не би било али, кад виде да брод тоне, а тонуће, као сви добри пацови, осетиће потребу да га напусте, као што су им очеви напустили агонични комунизам у исто време кад су синови пригрлили „слатко православље“.

Забрињавајућа је, међутим, наша особина да имамо чврста убеђења, набрекла прса, све до тренутка кад нам то више не користи и кад се на другим убеђењима стичу привилегије; тада долази до, како би рекли православшчујући, до метаноје и циклус  креће изнова: „метанојисани“ се љуте што не прелазимо, сви скупа, на ставове на које су они преумили. Колико год пута они преуме, ми смо дужни да их следимо: из комунизма у слатко православље, из слатког православља у грађанско православље, односно „црквеност“, а сутра, кад то буде сметало каријерама, мораћемо да будемо и атеисти, ако треба и као то протагонистима приче доноси вајдицу.

Испод површине већ се назире нова метаноја: десничари, који су двадесет година фрктали на све што почиње на слово „к“, као комунизам, на пример, данас говоре о потреби за јавним власништвом, бесплатним школством, бесплатним здравственим осигурањем, куну се да ће преиспитати приватизацију и, уопште узев, ентузијастички захтевају типичне комунистичке мере. Није важно да ли је социјализам, капитализам, или нешто треће, важно је да једни исти стално држе говоре, јер су они у сталној метаноји.

При том, важно је разумети клицу изметанојисаних неоправославаца и десничара: њима је, као и Вучићу, највећа брига како нешто изгледа, а не шта јесте. У длаку имају исти поглед на свет, као и он, само што је он господар те игре. Као што је Вучићев европски пут, са свим међустаницама, од закона о пореклу имовине, преко канцеларије за брзе одговоре, до метроа, потемкиновског типа, тако су и ово неоправославље, десничарење и овај јадни, сажаљења достојни патриотизам, такође потемкиновски. Све је само пред очима, дубље се од тога не иде. Кад вам причају о духовности, или вери, заправо вам причају „ја сам сјајан тип, јер сам веран и духован“. Исто ради и Вучић, кад прича о потреби мењања свести, само што је спретнији и успешнији.

Проблем је што је време приче за нама, као и време празног патриотизма, који иза себе нема више никог. Чак и петиције за спасавање паса луталчица имају далеко више потписника од уједињених петиционаша Србије, који траже да наше слатко Косово, наша „глава Лазарева“ и „срце Србије“ остане у саставу матичне државе. У њихова лупетања не верује више нико, или скоро нико.

Дакле, патриотама следи још једна метаноја, а то је одлепљивање од цркве која пропада. Паметнији и спретнији ће пожурити да раскину дугогодишњу љубав, а мање паметни ће истрајати још неко време, па ће то време, у коме нису разумели процесе, претворити у своју назовичврстину у ставовима. На крају, кад се процес оконча, за пет или десет година, цркве ће опет бити празне, као Осамдесетих.

Можда је и боље тако, него да их пуне неоправославци.

Све фотографије из текста, укључујући и насловну, рад су Јулије Косулњикове

About The Author

Related posts

9 Comments

  1. Vilogorski

    Očigledno je da je naše društvo u velikoj nevolji. Pred očima vascele zajednice raspadaju se institucije od državne uprave do one najbolnije porodica. Ekstramno patološka zbilja buja i sve učestalije poprima biblijske oblike. Kao rezultat se uviđa totalni moralni pad onog najvitalnijeg dela populacije mladeži. Da bude još gore sve se to podstrekuje kroz elektronske medije.
    Pitajmo se: „zašto Srbija ćuti?“ Zašto ni jedna ustanova, organizacija, udruženje ne reagije?
    Prosto je neshvatljivo da Srpska Pravoslavna Crkva ne vidi strašne društvene anomalije, ali se čini i da joj ne smetaju previše.
    Tako bar proističe iz (ne)istupanja najviših crkvenih velikodostojnika.
    Evo mogućeg odgovora datog kroz hiljadugodičnje crkveno trajanje i njeno iskustvo:
    Dokle ćutati?
    Dok se slava ne pojavi. Kad ugledamo Hrista i kad nas bude privukao sebi, onda ćemo se priključiti horu slavljenika. Tada će se otvoriti naša usta da govorimo divne stvari. Misao će biti jedinstvena, radost će biti jedinstvena i slavljenje Boga će biti jedinstveno. Jedan je Bog i slava je njegova jedna.
    Ovo bi moglo da se prihvati kao uteha, ali zlosrećni i veliki Niče peva čoveku razumnije i jasnije, sad i ovde:
    „budizam ne obećava, već ispunjava, hrišćanstvo sve obećava, ali ništa ne ispunjava“ Niče
    Ovo napisa grešni Vilogorski

    Reply
  2. kašimbo

    Stanje nacije i njenih institucija koje opisuješ nije od juče.
    Virus komunističkog ketmana preživeo je pad Berlinskog zida i još uvek je aktivan na mnogim stranama pa i medju srbima. Srbima laicima… i srpskim popovima… i akademicima… i političarima….i književnicima ,,,,i….

    Opstanak države i nacije nikada nije zavisio od malovernih i kolebljivih koji su vazda bili većina.

    Da li će se na pravoj muci iskazati neki današnji junaci videt ćemo.

    Ako sa Kosovom propadne i ova država to neće biti prva srpska država smeštena u „ropotarnicu povjesti“.

    Srećom država i nacija nisu sinonimi. Ima naroda koji uspevaju opstati i u ropstvu i u izgnanstvu.
    Tu su sposobnost dokazivali i naši pradedovi.

    Reply
    1. Vilogorski

      Sa malo teksta obuhvaćeno mnogo problema.
      Tano je, da Brzova meka diktatura nije rešila probleme koji traje vekovima.Po zakonima društvenih promena trebalo je isto toliko vremena za boljitak koliko je trajao gubitak. Princip univerzalnog Maksfelovog zvona i zakona društvenih simetrija.
      Tačno da po neumitnim zakonima dijalektika u svakom procesu ima i loših strana.Ali samoupravljanje je jedan od najvećih društevnih eksperimensta koji je trajao i „funkcionisao“ gotovo pola veka na dobrobit većine. To svi sa pijetitetom uvžavaju.
      Tačno da se problemi koji se u toku istorije na vreme na rešavaju postaju gotovo ne rešivi i zadobijaju revolucionaran karakter.
      Tačno je da nam je kuća na sre puta.
      Tačno je da smo hteli da naš problem resavamo sami i za sebe u nezgodnom trenutki.
      A najgluplje je da ono što je Broz postigao kako u svetu tako u ovde smo srušili do temelja. E to je cena gorčine koju danas plaćamo.
      Pozitivno Brozovo:
      Regres, trinaesta plata, odmor na Jadranu, stanoivu za radnike, besplatno školstvo, stipendije Titovog Fonda za najsiromašnije, Pasoš priznat i na istoku i na zašadu, U sportu u svetskom vrhu.
      I na ispraćaj u večnu kuću od magičnog Broza se oprosti i pokloni mu se 260 državnika i svetskih političara.
      A danas se samo gusla u prazno. u istorijskoj kaljuzi.

      Reply
  3. Vilogorski

    Sa malo teksta obuhvaćeno mnogo problema.
    Tančo je, da Brzova meka diktatura nije rešila probleme koji traju vekovima.Po zakonima društvenih promena trebalo je isto toliko vremena za boljitak koliko je trajao gubitak. Princip univerzalnog Maksfelovog zvona i zakona društvenih simetrija.
    Tačno da po neumitnim zakonima dijalektika u svakom procesu ima i loših strana.Ali samoupravljanje je jedan od najvećih društevnih eksperimensta koji je trajao i „funkcionisao“ gotovo pola veka na dobrobit većine. To svi sa pijetitetom uvžavaju.
    Tačno da se problemi koji se u toku istorije na vreme na rešavaju postaju gotovo ne rešivi i zadobijaju revolucionaran karakter.
    Tačno je da nam je kuća na sred puta.
    Tačno je da smo hteli da naš problem rešavamo sami i za sebe u nezgodnom trenutki.
    A najgluplje je da ono što je Broz postigao kako u svetu tako u ovde smo srušili do temelja. E to je cena gorčine koju danas gutamo.
    Pozitivno Brozovo:
    Regres, trinaesta plata, odmor na Jadranu, stanoivu za radnike, besplatno školstvo, stipendije Titovog Fonda za najsiromašnije, Pasoš priznat i na istoku i na zašadu, U sportu u svetskom vrhu.
    I na ispraćaj u večnu kuću od magičnog Broza se oprosti i pokloni mu se 260 državnika i svetskih političara.
    A danas se samo gusla u prazno. u istorijskoj kaljuzi.

    Reply
  4. Небојша

    http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:599790-Tito-je-sakrio-istinu-o-Jasenovcu
    “ Кренувши за овим списком, наша комисија је дошла до имена 1.371 католичког свештеника који је учествовао у ликвидацијама. Ако се зна да је 1941. у Хрватској било око 2.000 католичких свештеника, није тешко израчунути колико их је међу њима било убица.

    Милане, огласи се по овом, па онда са правом квалификуј нашу ојађену Цркву.

    Reply
  5. Darko

    Šta je ovde čudno i novo? Mi smo deo Zapadne civilizacije i Zapadne POP-kokakola kulture..to je autorova zabluda, da nismo bili pod Turcima ništa se od Zapadnjaka ne bismo razlikovali od Francuske revolucije pa na ovamo, i tamo su crkve prazne a popovi homići i lezbejke…Da crkva propoveda moral onaka kakv je u bibliji izgubili bi i ono malo kvazi vernika što imaju.

    Reply
  6. Дуле

    “Не постоји никаква средина.
    “Или ћемо бити Срби свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова или отпадници нације, интернационалисти, тј. припадници некакве магле, грађани белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса, без вере, без морала.“

    Свети мученик и исповедник, патријарх србски Варнава Росић

    Имала је СПЦ и јунака.
    Овај је своје јунаштво платио главом!
    Нека му је слава!

    Reply
  7. Ана

    Поштовани господине Милане!
    Сећате ли се речи Господа Исуса Христа упућене апостолу Петру:
    „….Сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“! Мт 16,18

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *