facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Милан Миленковић: Пројектно планирање

Милан Миленковић: Пројектно планирање

Слепило антикомуниста према данашњој, новој левици, показује заправо колико је сам антикомунизам пројекат за тачно одређену употребу, у тачно одређеном историјском моменту. Ова левица, која се одгаја по невладином сектору, по „левичарским“ политичким партијама и по Београдском универзиутету, пре свега на Философском факултету и Факултету политичких наука,  изгледа као ванбрачно дете Радомира Константиновића и Латинке Перовић. У основи, најгори комунизам, који смо прошли, изгледа као Дембелија у односу на вредносни систем ових младих, фенси лавова неокомунизма. Ипак, српска десница, она већинска, неписмена, уопште не примећује ову појаву. Тито, па Тито; четресчетврта, па четресчетврта. Она идиотска флоскула: „И после Тита, Тито“ постоји само још код српских десничара и антикомуниста. Живљи је Тито код њих, него међу левичарима.

Они образовани десничари и антикомунисти, као и они ретки неострашћени интелектуалци, ову малу багру из НВО и са факултета види као пусту дечицу, мале звекане, који су ту више неки показатељи стања духа на факултетима, него што су малигна друштвена појава, са којом ћемо – држ’те ме за реч – имати муке у будућности.

Разлог за овакво слепило је прост: службе нису дале налог, нити припремиле екипу за криминализовање и дехуманизацију ове булументе. Она је корисна за ово друштво таман као онај наковањ, који Птица Певачица даје у руке Пери Којоту, док овај пада с литице, али је, у наопаком систему вредновања, баш улога тог наковња пожељна, ради даљег олупавања српског народа. Нема, међутим, налога за торпедовање малих одрода. Служба још није одредила писца за „Књигу о Милутину 2“, која би се њима бавила. Можда и неће.

Занимљиво је да, у јавном простору, који је оптерећен научним и квазинаучним („стручњаци тврде, наука доказала!“) истраживањима, у којима се испитује све, од тога какве гаће треба да носи Станија  док одмара вагину од каријере, до тога колико витамина Бе уносе Црногорци, нема ни једног које би показало какав однос имају Срби према времену социјализма, Броза и СФРЈ. Склон сам да верујем да би такво истраживање, не само у Србаља, већ и код бивпше браће довело до изненађујућих резултата, што би, последично, отворило непријатна питања, међу њима и оно кључно: ко је, још средином осамдесетих, отворио медије маргиналним клеронационалистичким и националистичким десничарским групама и како је то свемоћна УДБА дозволила? Како су, већ у доба Слободана Милошевића, почеле да нестају улице са Титовим именом и именима народних хероја? Питања има много, а незгодна су због тога што откривају баналну истину – да антикомунисти и десничари нису побуњеници против система, већ да долазе из самог његововг срца, да су његов пројекат. Храбри борци у безопасној борби против дивљих комуњара.

Слободан Милошевић је бранио своју власт, а противници су то представљали као одбрану комунизма. Квака 22 је у томе што комунизам нема противнике на слободи, а ови су сви били слободни и активни: имали су медије, паре и следбенике. Испоставило се, доцније, да је чак и шеф свемоћне службе био страни агент. То би било немогуће да сама служба није одлучила да се трансформише и да постане искључиво пословни центар дотадашњих удбашких породица, а то је значили спрегу са странцима и гурање у колонијализам. За лак улазак у колонијализам, било је неопходно предузети неке кораке, односно „омекшати“ нацију.

На првом месту, било је неопходно представити социјалистички модел производње као неефикасан и превазиђен, модел који је екстензиван и у коме је продуктивност ниска. Кренуле су приче о некаквом замишљеном приватнику, који ефикасно води своје предузеђе, за разлику од директора друштвение фирме. Западне земље (иначе, током многих деценија – потрошачки влажни сан другосрбијанаца) су представљене  као економске силе, које су до богатства дошле ефикасним радом, а не пљачком, како се у стварности дешавало. Друштво социјалног хедонизма почело је да се преображава у потрошачко, у коме су очи расле брже од куповне моћи.

Социјализам, међутим, ни код нас, ни у Русији, на пример, није пропао у економско-привредној сфери, већ у политичкој, највише захваљујући субверзивној делатности оних који су примали плате и имали огромне привилегије да би тај систем сачували. Доказ је прост: данас, после готово две деценије капиталистичког раја, имамо 1/3 индустријске производње из 1989. године, а и та производња коју имамо, углавном није наша, односно профит вуку други. СССР је 1979. имао два пута мањи БНД од САД. Данас има, после толиких Путинових победа, шеснаест пута мањи БНД од умируће Америке.

Исто тако, морала је да се изврши ревизија историје и то не зато да би се утврдила нека истина, још мање да би се дошло до неких нових чињеница, већ да би се отпор окупатору представио као штетна политика, а колаборација као корисна и мудра. У ствари, већ прва ревизија је била „збогом чињеницама„. Машта ревизиониста и њихових следбеника је полетела неспутано, у висине где ни један кретен раније није доспео. Недићевштина и љотићевштина су постале најмудрије политике икада, а Дража Михаиловић је постао национална икона првог реда, иако је био вођа Југословенске војске, а не неке српске. Вољом пресвучених комуниста, Дража је, ни крив, ни дужан, постао националиста. Тако су, псеудоисторијским инжињерингом, „спасавање живота“ и непружање отпора окупатору постале најнапредније животне философије српског (доцније и срБског) народа икада. Слобода и борба за слободу су постале безначајне у односу на спасавање живота. Боље роб, него гроб: тријумф српског грађанског и десничарског национализма. Зли комунисти су пуцали на Немце (заправо су то радили углавном заједно са Дражиним борцима), а ови су стрељали сто за једнога. Закључак, која је мудра срБска десница извукла из овога није, као што бисте помислили „откуд Немци овде, шта траже“ или тако нешто, већ: против окупатора се треба тући само кад је безопасно. Односно, никад.

Лажи о СФРЈ, о стању друштва, слободама и забранама, заузимају високо место у десничарском матриксу. Није се смело, било је забрањено, људи су хапшени… Било је и забрана, и хапшења, али ни 10% од онога што је измишљено. Приче о стрељањима стотина хиљада срБских домаћина и слања још толико срБске омладине на Сремски фронт, уз хапшења и ликвидације индустријаЉаца, добиле су „бијела крила лабудова„, што би рекла наша народна поезија; не у’вати их више нико, небу под облаке отидоше.

Оно што је интересантно, а за озбиљног посматрача и веома поучно, јесте да су медији широко примали на знање оваква лупетања као озбиљне ствари. Сећам се да сам, од једног ватреног националисте, слушао причу о пола милиона четника који су се повлачили према Аустрији и које су партизани побили. Никако нисам разумео зашто су бежали, ако их је било пола милиона?

Посебно идиотско поглавље је о повлашћености Хрвата у СФРЈ, где ми, искрени Срби, нисмо смели да поменемо Јасеновац и остале злочине усташа. Прва књига о Јасеновцу је изашла 1946. са до сада највећим поменутим бројем жртава. Читаве ексурзије су ишле у Јасеновац и гледале филмове о масакрима у том логору. Хрватска је, од стране комуниста, скраћена за 1/4 у односу на Бановину Хрватску од пре рата, а ни данас се не зна колико је усташа побијено у Блајбургу, нити колике и какве репресалије су вршене у Западној Херцеговини над хрватским живљем. У свести псеудонационалиста, Србија је окраћена, и уваљене су јој две покрајине, али су сасвим превидели да Србија није постојала од 1918. до 1945. Исто тако, сасвим злонамерно и без икаквог чињеничног основа, вуцибатине су тврдиле да је Србима био забрањен повратак на Косово. Заправо, Одлука о привременој забрни повратка колонистима се није уопште односила на Србе који су били староседеоци на Косову. По увежбаној матрици: све што им не иде у прилог, псеудонационалисти проглашавају фалсификатом. Они држе монопол над истином. Неколико пута сам им, забаве ради, подметнуо некакве будалаштине, попут Титове наредбе да се побију сви кулаци у Србији, које сам смислио сам и плануле су друштвене мреже! Десничарска радост је достигла максимум! Звезде срБског национализма су писале есеје о тој мојој измишљотини (ко нормалан, уосталом, наређења за убијање без суда даје написмено?), сасвим превиђајући да на врху пише „Архив Сорабије“. То са архивом сам ставио да видим колико пажљиво уопште читају. Њих, наравно, као и сваког чији су нерви пренадражени, не занима истина, него траже потврду да је њихова болест, у ствари, сама суштина здравља.

„Последња комунистичка вечера“, рад Леонарда Дигенија

Прича не би прошла глатко, да није подметнуто и неоправославље. Двојица патријарха су, да би се опослило што се имало, држана у унутрашњем егзилу пар година пре смрти. Једно време, попови само што и јариће нису кренули да крштавају. Данашњи клер је жива слика онога што јесте новоправославље у Србији. Они, новоправславчићи из комунистичких кућа и ова СПЦ су истозначни: лакомост претворена у веру и теологија уместо метафизике.

На крају, али, заправо, основна претпоставка за сва ова срања, као базична претпоставка да се угази у велику лаж, јесте била дехуманизација и криминализација комуниста, који су представљени чудовиштима, на које је свака врста лова била дозвољена, уз редовну опаску десничарских мудраца да комунисти и нису Срби. У сваком рату, специјалном, или обичном, дехуманизација и криминализација непријатеља је основна претпоставка. Управо то појачава моју основну претпоставку да је данашњица последица пројектног планирања.

Нација је ослабљена лажима, уништавањем отпорне снаге народа кроз величање колаборационизма и материјализма, православног ескапизма, који тажи мир у нама, е не око нас, као и кроз приче о томе како Запад једва чека да нас прими у велику породицу предаторских нација, само ако одбацимо социјализам, своју историју, своју традицију, своје обичаје и ако окренемо дупе према заласку Сунца.

Путинофилија, приче о Србима као народу најстаријем, Земљи као равној плочи, масонима и украденој историји, о Вуку Караџићу, који је упропастио срБски језик (никад не чух ни једног писменог да то каже, а да није и сам део пројекта), су помоћне приче за дебилизацију народа, који мора да изгуби самопоуздање и самопоштовање и да поверује да је историја ионако испланирана за хиљаду година унапред (ах, ти јудеопротестанти!), тако да је бесмислено и борити се. Поготову што смо мали и слаби. Шта су, уосталом, наши преци добили тиме што су били храбри? Само беду, смрт и комунисте. У цркву по утеху, или на Запад да се шљака.

Наши интелектуалци, узданице наше прво комунистичке, а после антикомунистичке, заправо су позападњачени малограђани, чија је стална прича како им живот није довољно пружио за оно што су они дали српском народу. Ето, цела века пишу књиге које нико не чита, а народ је одбио да им да ишта више од великих, добро опремљених станова, професура, синекура, семинара, путовања, дневница…

Нисам једном гледао да људи попут, рецимо, Лабуса, осредњи професорчићи, за дан промене становиште: до данас је разрађивао Марксове, а нарочито Кардељеве економске концепте и давао петице у индекс клинцима који нису хтели да утуве да од соц-самоуправљања веће радости нема, а онда су, од вечери, почели да исповедају либерално-капиталистичко-колонијалну политичку економију и почели да лепе петице у индекс оној деци која су и даље тврдила да је соц-самоуправни модел бољи. Ипак, лабусоиде и остале рептиле разумем: зинуло дупе, мало да се вајди, да се нешто попије, повали, поједе, али не разумем и нећу да разумем српске интелектуалце који тим лабусчићима оћуте, из колегијалних или лукративних разлога, свеједно, такве свињарије и праве се да се ништа није десило. Ваљда ће си и њима једном посрећити, биће и они лабусчићи, ако ћуте.

Шта су српски, национални да кажемо, интелектуалци тражили од Ђинђића, Коштунице и осталих петооктобараца? Зашто нису стисли своје невелике националне тестисе и рекли им одмах, 2000-те, да су заступници колонизатора, да су намесници америчке амбасаде и трговци нацијом и државом? Зато – о, браћо – што су петооктобарци држали чантру, шлајпик, буђелар и кључеве синекура. Зато су српски интелектуалци, великих мозгова и закржљалих тестиса, после 5. октобра, уместо да народу кажу шта му се спрема под Ђинђићем, Коштуницом и инима, распалили, уз високо подигнут прст, по Титу и комунистима, док су други прст завлачили у петооктобарску теглу пекмеза. Кад су синекуре пресушиле, кад је време обесмислило ђинђиће и коштунице, кад је почело да награђује вучиће, који нису дали да свако гура прст у њихов пекмез, у нашим интелектуалцима је прорадила врела, национална крв и почели су да причају о окупацији и издаји, у којој су и сами учествовали, док их није дохватио Алцахјмер, до те мере да су заборавили где су били и шта су радили у окупационом апарату. Служили су, као пси, Тита, па су се на њега посрали; служили су, као пси, петооктобарце, па су се и на њих посрали; служили би и Вучића, али овај, хвала му на томе, има своје конвертите, Титови и Коштуничини му нису потребни.

Велико је питање шта ће нам још пројектно планирање донети у области слуђивања већ слуђеног небеског народа, који, у време док ово пишем, дрежди испред Лидл-а, чекајући да купи  јевтину пилетину. Ванземаљци? Шумски демони? Диносауруси у Малој Моштаници? Шта ће службе све смислити и које ће све преваранте убацити у јавни простор да виклују несрећне Србе док једу рђаву пилетину? Колико ће још нових организација, и српских и срБских, смислити? Колико савеза, удружења и удружених удружења?

Само гледајте…

 

Насловна фотографија – „Америчка комунистичка пропаганда“, карикатура руског артисте Бориса Арчибасхофа

About The Author

Related posts

3 Comments

  1. Радивоје

    Оне који заиста држе поводац у руци нећемо никада упознати. Цуркузанте са јавне сцене треба само игнорисати, пошто им је то највећа казна. Само би се угасили сами од себе, када бисмо то применили у пракси. Солидарности и колективизма више нема, тако да је лов на људске душе и главе попримио размере какве смо имали прилике да видимо у смећу од холивудских филмова. П. С. „Духовитости“ на рачун Станије су сувишне. Чиме је она заслужила да јој се поклања било каква пажња, када нам је свима душа у носу?

    Reply
  2. Историчар

    Текст несумњиво има претеривања и пристрасности (мислим на део о комунизму у нас), али за део о Мирољубу Лабусу као (популарно речено) парадигми конвертитства у Срба – наклон до пода! Нажалост, жива истина.

    Reply
  3. Marko

    Za ovako smele teze, tekst je prekratak, a fale i fusnote, dakle puno toga se zasniva na špekulacijama. Pa kad je tako, uzvraćam kontra-špekuilacijama, ali ću u drugom delu napasti i argument o BNP-u SSSR-a.

    Naime, prvo pitanje na koje treba odgovoriti je u kolikom stepenu je sve nabrojano zaista učinak tajnih službi. Tekst insistira na tome da je titoizam bio dovoljno jak, da je neobjašnjivo zašto je, preko noći, postao toliko popustljiv prema svojim dojučerašnjim neprijateljima. Kontra-hipoteza bi bila da je otupeo, jer je došlo do smene generacije. Sličnu situaciju smo imali i u SSSR-u. Nakon izrazito okrutnih Lenjina i Staljina, ostali su bili samo stečajni upravnici. Bilo kako bilo, možemo se složiti da su, u nekoj meri, tajne službe zaslužne za prelaz jednog u drugi sistem. Sad, koliko, ovaj tekst nam ne daje odgovor, čak iako izgleda da daje. U svakom slučaju ostaje da centralni monopol sile omogućava da nasilna komponenta ljudske prirode dođe, nesmetano, do izražaja. Zato, jedino što možemo racionalno da uradimo da ga neprestano smanjujemo, umesto da se nadamo novim anđelima koji će zameniti pale.

    Međutim tekst nudi i jedan potpuni ne-argument, koji se u tekstu koristi da pojača tezu o visokom stepenu uloge službi, a taj je da socijalizam ne bi propao ekonomski, već je došlo do političko-kulturnog sloma, pa samim tim je bilo neophodno srušiti ga ne-ekonomskim sredstvima. Taj ne-argument se tiče bruto nacionalog proizvoda i poređenja SSSR-a i SAD-a u odnosu 1 prema 2 u trenutku raspada Istoka. Postoje laži, velike laži, statistika i državna statistika. BNP spada u laži ovog poslednjeg nivoa. Da budem jasan, laži su i sa američke, i sa sovjetske strane, dakle porediti te dve veličine je ne samo nekorisno, već i štetno, jer dovodi do potpuno pogrešnih zaključaka, jer BNP ne daje nikakve indikacije o realnom životnom standardu građana, a najmanje o održivosti sistema. Daću preterani primer da ukažem na nivo devijacije ovog indikatora. Kada bi država naređivala da svi ljudi kopaju rupe za visoke plate, da ih odmah zatrpavaju, i onda opet kopaju, i tako u krug celog života, to bi jako povećalo BNP, ali to ne promenilo životni standard ljudi. Realnije govoreći, praviti puteve koji nikuda ne vode, ili nikome ne trebaju, praviti neprofitabilne političke fabrike i mnogo toga drugog neracionalnog, samo rasipa resurse, ne podiže nikome standard, ali neprestano povećava BNP. Što je veća uloga države u ekonomiji, to je nivo devijacije viši. Osim toga, postoji barem 3-4 načina računanja BNP-a. Uz to, sovjetsko manipulisanje rubljom, i uopšte veoma mali značaj cena u planskoj ekonomiji, čini da, kada bi čak i svi kriterijumi bili isti, opet bi poredili babe i žabe.

    Zato sam ja pogledao neke zapadne izvore i našao procene u veoma širokom opsegu, da je nivo životnog standarda bio od 2 do 10 puta niži u SSSR-u u poređenju sa SAD-om, a raskol se uvećavao što se više odmicalo od Drugog rata. I te procene treba veoma pažljivo čitati, naročito zato što Zapad nije imao detaljni uvid u sovjetsku ekonomiju i pored svih špijuna, ali je barem, teorijski, to pokazatelj koji ima neki upotrebni smisao. Samo neozbiljni ekonomisti, koji su većina u današnjem svetu, tretiraju BNP kao nešto korisno. BNP nije drugo nego alibi neliberalnih režima (100% država sveta) da i dalje arče resurse i igraju se boga.

    Socijalizam bi, najverovatnije, trajao, barem u SSSR-u duže nego što je trajao da nije bilo pritisaka svake vrste spolja, ali bi svakako propao. U nekom drugom komentaru napisaću konkretnije o razlozima. Ko je nestrpljiv, neka pročita o problemu ekonomske kalkulacije u socijalizmu autora Ludviga fon Mizesa, pripadnika austrijske ekonomske škole, koji je još dvadesetih godina prošlog veka predvideo raspad socijalističkih zemalja. Brzina propadanja zavisi samo od stepena socijalizma, dakle ni SAD-e nisu imune na taj problem, sve zavisi koja će sila dominirati, sila smanjivanja ili povećavanja uloge države u ekonomiji ili uloga kapitala u državi, što je po mehanizmu različito, ali po rezultatima slično.

    Dakle, radile službe ili ne, bila zavera ili ne, socijalizam uvek propada. Na osnovu toga je verovatnije da su to yu-službe naslutile po mnogim informacijama koje su one imale pre nego bilo koja javnost, pa su shvatile da je bolje da se ovajde, nego da potonu na dno, kad se raspadne ono što ih je dovelo na vlast.

    Što se tiče srpskih desničara, bili spontani ili ne, većina njih i ne zna šta je to kapitalizam, oni ne znaju da nije prvo pitanje, mali ili veliki kapital, već koliko se meša država u ekonomiju. Što se državi da više vlasti da se meša, to apetiti kapitala da se o nju okoriste više rastu. I obrnuto, što se ona više meša, više nestabilnosti unosi, pa jedna intervencija, uvek traži drugu i veću, sve do raspada. I slažem se da su desničari pravi, oni bi morali državi oči da iskopaju za potpuno bezakonje, subvencije, budžetlije, traženje investitora, privilegiranje stranih u odnosu na domaće kapitaliste, aktivno sprečavanje dizanja konkurencije, manipulaciju dinara, itd… Nikada nisu bili protesti da se zabrani državi da uzima kredite, štampa vrednosne hartije, da se privatizacijom daju pare ljudima umesto da ide u budžet, da se ukinu državne penzije, škola, zdravstvo, itd.

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.